Slobodan Ilić, vlasnik švajcarske agencije Putnik Travel - od kamiona do aviona

Srbija, kaže, ne razume dijasporu, ne poznaje ljude iz dijaspore i ne zna šta bi uopšte mogla s njom jer nema nacionalnu strategiju. S druge strane, novac od sunarodnika iz inostranstva u maticu i dalje donose vozači autobusa, ide ”iz džepa u džep”, a ne normalnim kanalima transfera, samo zbog nepoverenja

Kao klinac je s dedom, šnajderom u pariskim krugovima šezdesetih godina, prodavao bunde od kože na pijacama i vašarima po Srbiji.

”Moj zanat je trgovina. Umem da prodam nešto, to radim s ljubavlju i zato ljudi kupuju kod mene”, kaže Slobodan Ilić, danas vlasnik jedne od najvećih putničkih agencija u Švajcarskoj po ukupnom broju prodatih avio-karata.

Pre 10 godina osnovao je firmu pod imenom Putnik Travel i specijalizovao se za prodaju avio-karata dijaspori. Kasnije je osnovao firmu u Beču, a zatim i Intertravel u Srbiji.

Zavičaj

Rođen je u malom selu Vuković, između Golubca i Kučeva. Roditelji su otišli u pečalbu kad je bio u V razredu, a on je ostao s babom i dedom u selu. Jedinac je. Slede internat u Kraljevu i srednja šumarska škola. ”Klinac iz provincije, sa sela, dolazi u malo veći grad da živi sam u internatu, pun love. Bilo mi je super”.

Život u internatu i velikom gradu ostavili su, ipak, trag. ”Možda sam baš tip čoveka koji kroz samoću sazreva”. Sa 18 se pridružuje roditeljima.

Kad su početkom osamdesetih godina njegovi otišli na rad u inostranstvu, to je, kaže, bio trend. Devedeset odsto ljudi iz tog kraja su gastarbajteri. “Kraj je izuzetno bogat. Ljudi čuvaju novac, imaju poseban odnos prema njemu”. Saglasan je s tim da su ogromne puste kuće, prepoznatljivo obeležje gastarbajterskih krajeva, promašaj. Opet, kaže, razume te ljude, jer nisu imali ništa, radili su mnogo da zarade i samo hteli da i oni imaju veliku kuću. ”Način gradnje je promašaj, posebno što to stoji i propada... Ne znam nikog iz svoje generacije ko želi da se vrati i dođe da živi u takvoj kući, niti znam nekog ko uopšte ima ijedan razlog da se vrati tamo”.

On bi se vratio, ali u penziji, da gaji grožđe. Pre toga ne jer mu je sad tamo neverovatno dosadno. Odlazi na po dve nedelje godišnje da uživa u miru, prirodi i ljudima.

Od jutra do sutra

Počeo je u Švajcarskoj kao kamiondžija, a tokom noći je radio kao taksista da bi skupio novac za školovanje. Zaradio je dovoljno. Završio je privatnu višu poslovnu školu, a kasnije i školu za internet-poslovanje.

Onda je sve krenulo svojim tokom... Posle škole je sebe častio putovanjem rođacima u Australiju. Preko Emirata i Indonezije. U Australiji je i upoznao sadašnju suprugu i oženio se s 24 godine. Žena je i zaslužna što je ušao u turizam. Radila je dugo za kompaniju Air India, posle za firmu koja je zastupala nekoliko avio-kompanija. Naučila je posao i kad je zatrudnela počeli su da razmatraju opciju sopstvene agencije za prodaju avio-karata. Počeli su sami, sa kućnog telefona i kompjutera i u prvoj godini napravili 800.000 „švajcaraca“ prometa.

Stalno je na putu. Dan mu počinje u pola pet ujutro, a radno vreme je 16 sati dnevno. “Neke stvari, iako je firma osamostaljena, i dalje radim sam. Moram da budem u toku. To je deo mene”.

Kaže da je u Srbiji sreo mnogo ljudi koji hoće da rade, ali većina i dalje čeka da mu neko, država, Evropska unija ili neko treći prvo obezbedi uslove. Taj mentalitet ga nervira jer misli da svako treba da pođe od sebe i kaže: “Ajde, brate, da ja radim tri posla”. “Sasvim je normalno za našeg čoveka na Zapadu da radi minimum dva posla. Mislim da je to ovde retkost, a to nije dobro. Prosečan Srbin je mamin sin koji bi što duže da živi kod mame na sarmi i baš takvi misle da im država nešto duguje. Polemišu zašto neki političar ima veliku platu. Ima je zato što treba da je ima, nek ima i više”.

Ima utisak i da svi kradu državu. “Od taksiste do pekara, svako ustaje ujutru u ovoj zemlji i razmišlja kako da državi ukrade dinar”.

Vlaška magija”Kult o Drakuli je, u stvari, nastao u Bariču, između Gradišta i Golupca”, priča on, ali izbegava da govori i o vlaškoj magiji jer kaže da je ona kao vudu, moraš da budeš deo toga. Veruje li on? Da, veruje u nešto. Postao je religiozan. ”Dok sam živeo ovde, kao i svi u komunizmu, bio sam udaljen od crkve. Ali crkva je u našim životima igrala sve vreme važnu ulogu. Slavili smo slavu i taj način vere sam nasledio. Verujem u tradiciju religije, tradiciju svoje porodice. Idem dva-tri puta godišnje u crkvu i pokušavam da je podržim, uglavnom finansijski”. Veruje u pripadnost religiji. “Mislim da je to važno. Potrebno je da čovek kao biće ima religijsku odrednicu“.

Odnos pravoslavne crkve i dijaspore je, kaže, postao zdrav. Za sveštenike su došli ljudi mlađe generacije, s kojima može da razmeni mnogo dobrih stvari. “Ne postavljaju se kao pre, odnos je jednostavniji. Što je jednostavniji odnos s crkvom, to je bolje. Crkva je deo nas tamo i ima bolji odnos s dijasporom nego država”.

Nacionalni identitet mu nije važan. Tako je vaspitan. ”Nije bilo bitno koje si nacionalnosti, do rata o tome nisam ni razmišljao. Zato je mom sinu koji ima 17 godina to veoma važno. Otac mu je Srbin iz Švajcarske, majka Srpkinja rođena u Australiji. Znači mu da traži taj identitet”. Potrebu za tim, kaže, ne dobija u kući, već kroz socijalizaciju u školi. ”Pod pritiskom asimilacije, rađaju se neki naši inat i odbojnost. Prkos. Ali ne samo kod nas, i Turci se tako ponašaju. Albanci su još žešći”. Kćerka, koja ima 10 godina, uopšte nije zainteresovana za te stvari. ”Ona je Švajcarkinja”. Sam nije više siguran da li može da postigne balans, jedino što zna je da uvek jedva čeka da dođe u Beograd i jedva čeka da iz njega ode.

Srbija, kaže, ne razume dijasporu, ne poznaje ljude iz dijaspore i ne zna šta bi uopšte mogla s njom. Uzrok tome vidi u nedostatku nacionalne strategije. ”Dijaspora nema nikakav odnos s državom i ne dolazi joj jasna poruka o pravcu u kom se ide jer tog pravca ni nema. Ne znamo šta je naš nacionalni interes i s čim želimo pred svet. Srbija bi mogla ozbiljne stvari da postigne u svetu preko dijaspore jer ima veoma ugledne i uspešne ljude širom sveta, ali se svako tamo oseća ostavljenim sa strane”.

Kaže da novac iz dijaspore i dalje dolazi preko vozača autobusa, ide iz džepa u džep, a ne normalnim kanalima transfera novca, samo zbog nepoverenja. “Ljudi iz dijaspore još nemaju poverenja u maticu”.

poziv na preplatu na - www.emportal.rs

Intertravel d.o.o. Beograd

Putnik Travel Švajcarska

Kučevo  

Golubac  

Slobodan Ilić

putnička agencija

prodaja avio-karata

Vuković

agencija za prodaju avio-karata