Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije u Beogradu - Znanje je najveći kapital

Oduvek su đaci ove prestižne škole osvajali medalje na međunarodnim takmičenjima, samo o tome nisu javljali mediji. I sam je kao gimnazijalac išao na Olimpijadu iz matematike u Poljskoj. Tad se ni redak nije pojavio u novinama jer nikog nije interesovalo. Malo pomalo, vesti o uspesima beogradskih matematičara u poslednje dve, tri godine počeli su da prate svi

Od 14. godine, Matematičku gimnaziju napustio je samo za vreme studija.

Bez dileme je, odmah po diplomiranju, prihvatio poziv svojih profesora da se vrati. Posle 30 godina profesure, izabran je za direktora te, kako je pre tri godine odlučeno, škole od posebnog nacionalnog interesa. Bio je to najcrnji dan u životu Srđana Ognjanovića. Našao se zatrpan papirima u svakodnevnoj borbi s birokratskom aždajom, umesto da uživa u radu s đacima.

„Prvo sam rekao da ne dolazi u obzir, ali sam na kraju pristao. Nismo želeli da dođe neko sa strane i upropasti sve što smo stvarali decenijama“. Trude se da direktor uvek bude neko od gimnazijskih profesora. Sve ostaje „u porodici“, a i svi bivši direktori, profesori, đaci i iz inostranstva pomažu školi, šalju zadatke, drže predavanja.

Ognjanović kaže da i Moskovska matematička gimnazija ima sličan sistem zajednice bivših učenika. „Dešava im se da neki bivši đak, danas ruski tajkun, donira školi 10.000 evra. Njemu je to sitnica, a škola može mnogo da uradi s tim novcem“.

Još nisu imali takvo iskustvo. „Imamo neke milionere, ali nisu dostupni“, smeje se on.

Oduvek su đaci te škole osvajali medalje na međunarodnim takmičenjima. Samo o tome nisu javljali mediji. I sam je kao gimnazijalac išao na Olimpijadu iz matematike u Poljskoj. „Tad se ni redak nije pojavio u novinama jer nikog nije interesovalo. A onda, malo pomalo... Vesti o uspesima đaka Matematičke gimnazije u poslednje dve, tri godine prate svi. To pokazuje da se klima u Srbiji menja“.

Zaljubljen je u profesuru i voleo bi da se penzioniše kao profesor. „Kad radite s talentovanom decom najveći problem nije kako da održite pažnju na času, već kako da odgovorite na njihova pitanja. Izazov da pratim napredovanje takve dece bio mi je veći od izazova naučnog rada“.

Zbog njih i ratuje s birokratijom, svakodnevno. U školi imaju eksperimentalno odeljenje za izuzetno talentovanu decu koja tu dolaze u VIII, nekad i VII razredu osnovne škole. Svi đaci koji su na Olimpijadi u Moskvi osvojili medalje su iz takvog odeljenja. „U drugim školama izuzetno talentovanu decu često maltretiraju zato što su različiti. Kako se kaže, ‚štreberi‘. Koliko puta sam od roditelja čuo da njihov sin prvi put ima društvo otkad je prešao u gimnazijsko odeljenje. Prvi put je opušten. U prethodnoj školi je morao da krije da ide na takmičenja jer bi ga ismevali ili tukli“.

To odeljenje i pored izvanrednih rezultata godinama ne uspeva da preraste u redovno, što bi za sve bilo bolje. „U decembru prošle godine smo poslali dopis Ministarstvu jer smo sve prilagodili redovnoj nastavi. Međutim, taj dopis je stajao u fioci jedne službenice šest meseci“.

Ima ih koji bi se vratili, ali pod određenim uslovima. Kad bi imali sređeno sudstvo, školstvo i zdravstvo i normalne uslove za rad. „Nije rešenje gradnja 1.000 stanova ako ništa drugo ne funkcioniše“.

Čak ni đacima koji su otišli na Kembridž država nije mogla da garantuje dobijanje posla po završetku studija. „Apsurd je da neko kom su vrata otvorena u celom svetu i može da bira platu u Srbiji ne dobije zagarantovan posao“.

Pri tom, nema državnika koji ne pominje zaustavljanje odliva mozgova, ali Ognjanović kaže da, iako je bolje nego ranije, još mora da se radi da bi se najuspešniji zadržali. „Političari se uvek izvlače. Kažu, ja sam tu samo četiri godine, nisam stigao. Posledice takvog odnosa su da smo najstarija zemlja u Evropi. Ne odlaze samo ti ljudi, već i njihova deca odnose genetski potencijal“.

Više od polovine profesora koji predaju u Gimnaziji su univerzitetski profesori ili dolaze iz naučnih instituta. Na fakultetima, kaže on, a potvrdile su mu i kolege, nema uslova za talente. Uključenje talentovane dece i studenata nije sistemski rešeno, a „Bolonja“ je dodatno otežala stvari.

Najbolji sistem za zaštitu talenata kaže, imaju Rusi. „Imaju gustu mrežu i nema šanse da im neko talentovan promakne. U bivšim socijalističkim zemljama je to uglavnom bilo dobro. U Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji... Otkad su te zemlje ušle u tranziciju, nivo znanja i odnosa prema školama je pao“.

Kad se u Srbiji pre nekoliko godina pojavio „Veliki brat“, prijateljica iz Australije mu je rekla: ‚Jao ne, pa zar i kod vas počinje!‘ „Njih takvim stvarima godinama uništavaju, svi su očajni i umesto da vidimo kako da sprečimo da nam se isto dogodi, mi idemo još gorim putem. Sad imamo i ’Farmu’“.

Njegov optimizam za buduće generacije, podržan tridesetogodišnjim iskustvom u radu s decom, ipak, ohrabruje. Siguran je da je svaka nova generacija inteligentnija od prethodne. S druge strane, kaže da bi svaki srednjoškolski profesor rekao da deca iz osnovne škole iz godine u godinu sve manje znaju. „Činjenica je da nema više obrazovnog programa, školskih sekcija. Da bi deca dodatno učila, roditelji moraju da plate, a mnogi nemaju odakle“. Deca posle škole odlaze u igraonice, kladionice i to posle mnogo više košta državu nego da ulaže više u obrazovanje.

Lično i profesionalno, ulaganje u decu vidi kao investiciju jer je sve jasnije da je znanje najveći kapital. Trudi se da njegovi gimnazijalci što više putuju, odlaze na razmene, kako bi videli da je tamo negde drugačije, opuštenije. I sam ljubitelj putovanja, po povratku se nekad oseća kao da se sa kolortelevizora vraća crno-belom. Iz tih iskustava crpi energiju da pokušava da menja stvari.

„Srbija je lepa zemlja, ali zapuštena. Banjski turizam je jedinstveno bogatstvo, a prepušteno je propadanju. Isto kao i planinski turizam. Nema dobrih puteva, a ni smeštaja. Ni ljudi nisu zainteresovani. Dvodecenijsko siromaštvo ostavilo je dubok trag na svim segmentima srpskog društva“. Smeta mu i što Narodni muzej ne radi sedam godina, što nema baš mnogo toga da pokaže posetiocima iz inostranstva. Ipak, voli svoju zemlju i misli da ga je u njoj zadržao zdrav patriotizam. To mu nije zamaglilo racio. Zna da bi mnogo toga ljudi u Srbiji morali da promene u ponašanju.

Nedostatak poštovanja prema profesorima vidi kao odraz stanja celog društva. „Opšte siromaštvo, materijalno i duhovno, gde su deci idoli oskudno obučene pevačice i likovi sa ’farmi’... Sistem vrednosti se promenio. Teško ga je uspostaviti, a lako srušiti i treba mnogo vremena da prođe da bi se oporavio“.

Kad je bio mlad u svim čekaonicama u domovima zdravlja pisalo je „Ne pljuj po podu“. Sad toga nigde više nema jer nikom ne pada na pamet da to uradi. „Uz malo više truda svakog u svom domenu, iskorenićemo i današnje nazadnosti. Samo je potrebno strpljenje“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs