Bane Krstić, muzičar – Vojvodina koje nema

Iako svestan da je zbog sopstvene nespremnosti na pravljenje kompromisa izvukao manju karijeru od one koja mu pripada, frontmen Garavog sokaka nikada nije imao dilemu da li da romantičarskom stilu pridoda pomodarske primese. Ne samo da nas muzikom vraća u neko zaboravljeno vreme i podseća na iščezle vrednosti, već i živi svoje stihove – najviše vremena provodi u Slankamenu, a zahvaljujući starom, „plekanom“ čamcu, adresa mu je, kao u pesmi Sagradićemo brod, na celom Dunavu plavom

U periodu kad je u Srbiji, zbog favorizovanja krajnje diskutabilnih muzičkih vrednosti, grupa Garavi sokak postala poslednja rupa na svirali šefova diskografskih kuća, Bane Krstić se prvi put u karijeri našao na pragu ozbiljne depresije. Možda bi preko njega i zakoračio i našao se u tamnim, za njega potpuno stranim predelima, da mu njegov lični „svemirski šaptač“ nije podario prekrasne stihove i melodiju koja vrši presing na svako čovekovo čulo. O pesmi Ko te ima taj te nema, koja je u rekordnom roku stekla status antologijske, o opčinjenosti Bitlsima, prijateljstvu sa Zvonkom Bogdanom, supruzi Ivani i sinovima Danilu i Angelu, Vojvodini koje više nema i mnogo čemu još, s frontmenom popularnog novosadskog benda razgovarali smo u Slankamenu. Za to vreme Dunav je, obasjan oktobarskim suncem na zalasku, izgledao blistavo lepo, baš kao u Banetovim pesmama...

- Evo, kupio sam plac ovde, s namerom da tu provodim što više vremena. Napisao sam dosta pesama o Dunavu, a stadijum u kome sam zahteva da živim svoje stihove. Pre svih one iz pesme Sagradićemo brod, gde kažem da će nam adresa biti na celom Dunavu plavom. Jedan prijatelj mi je skoro poklonio stari, „plekani“ čamac, ja sam kupio motor i sad jezdim po Dunavu ili dujrim, što bi rekli Cigani. U tome sam našao veliko zadovoljstvo – započinje Bane Krstić razgovor za MOZZART Sport.

Da li si stigao do prve betonske ploče?

- Ne, nisam još počeo da gradim. Kupio sam plac s kojeg ću za početak samo da gledam u Dunav, pošto zasad nisam u mogućnosti nešto da zidam. Planiram da napravim neku nastrešnicu, ispod koje ću sedeti s prijateljima. Ali zato imam kućerak u Sremu, tačnije u Vrdniku na Fruškoj Gori, odakle sam stigao na ovaj sastanak s vama.

Postoji li poseban razlog zbog kojeg si izabrao Slankamen?

- Postoje tri mesta na svetu koja čuvaju tajnu ledenog doba, a jedno od njih je Slankamen. Onaj usek kroz koji ste prošli dolazeći do čarde Mike Alasa ima lesni profil, gde se vidi dno Panonskog mora i fosilni ostaci. Važno je da napomenem kako je ovde tromeđa, tačka gde se susreću Srem, Banat i Bačka, dok se Tisa kod Slankamena uliva u Dunav. Sve u svemu, tu je jedan veliki nukleus energije koja predstavlja težište Vojvodine. Dakle, možda sam ovde došao slučajno, ali sam namerno ostao.

Sećaš li se trenutka kad si doneo odluku da uploviš u muzičke vode?

- Da, bilo je to kad sam prvi put, u 18. godini života, čuo Bitlse, koji su tad već prestali s radom. Za rođendan sam dobio crveni i plavi album, odnosno kompilaciju njihovih najboljih pesama. Doživeo sam njihovu muziku kao nešto najlepše i najintenzivnije dotad, za mene su oni bili najveći događaj koji me i pokrenuo da se bavim muzikom. Istovremeno je nekadašnjom SFRJ vedrilo i oblačilo Bijelo dugme, tako da sam imao sreću da odrastam uz tu autorsku muziku koje ima sve manje.

Kako si uspeo da s pomenutim velikanima povežeš Zvonka Bogdana, čoveka koga često apostrofiraš kao još jednog od idola?

- Zvonka sam upoznao 1989. Godine, kad sam objavio prvu ploču. Bio sam presrećan kad samo stali da pričamo. U trenutku kad smo se rukovali, imao sam utisak da ispred sebe imam jednu egzotičnu Vojvodinu koju danas ne možemo da vidimo.

Verovatno misliš na onu Vojvodinu iz pesama Mike Antića?

- Može i tako da se kaže. Ponosan sam i na poznanstvo s Mikom, baš kao i s Janikom Balašom. Što se Zvonka Bogdana tiče, on je čovek velike, intezivne strasti, što je neuobičajen temperament za Lalu sa severa Bačke. Ceo život je proveo pevajući i strasno voleći muziku. I konje! Osvojio je stotine pehara , čak je dobio američki zeleni karton kao odgajivač i trener kasačkih grla. U njegovoj impresivnoj biografiji stoji i da je golubar. On je sve ono što Vojvodina prestaje da bude. Doživljavam ga kao poglavicu, tačnije kao poslednjeg Mohikanca sveta koji nestaje zauvek.

Pravi je trenutak da raščistimo s jednom dilemom: ko je autor pesme nad pesmama - Ko te ima taj te nema - ti ili Zvonko?

- Ja sam kompletni autor teksta, muzike i aranžmana. Napisao sam je 2002. godine za album Garavog sokaka. U to vreme smo imali loš tretman od strane diskografskih kuća u Beogradu, koje su prednost davale turbo folku. Zato sam se odlučio na rizičan potez i osnovao sopstvenu izdavačku kuću. Učinio sam to u trenutku kad sam shvatio da je za to potrebno malo hrabrosti i 500 dinara u džepu.

I jedan istinski hit...

- Ovako je bilo… Prvi kome sam ponudio objavljivanje CD-a bio je Zvonko Bogdan. Iskreno se oduševio jer, kako mi je rekao, 17 godina ga niko od diskografa nije zvao. Ubrzo sam u cugu „izbacio“ tri CD-a na tržište. Jedan je bio tamburaški evergrin s anonimnim tamburašima, zatim Zvonkov dupli album (Uspomene na vreme koje se ponoviti neće) i CD Garavog sokaka (Svako ima nekog koga nema). E tu se našla pesma Ko te ima taj te nema. Pomislio sam u jednom trenutku kako bi bilo dobro da tu pesmu Zvonko i ja otpevamo u duetu.

Kako je odreagovao na tvoju ponudu?

- Odgovorio je da u principu ne radi duete, međutim, kad je čuo pesmu, uzeo je matricu i rekao da hoće da navežba, pa će odlučiti. Dogodilo se da je tih dana gostovao u Zagrebu, gde su mu tražili da 10 puta uzastopno peva Ko te ima taj te nema. Čim se vratio, nazvao me i rekao da moramo ozbiljno da porazgovaramo o ovoj pesmi i njenom redosledu na albumu. U šali je rekao da može da bude i jedanaesta, ali da će na kraju biti prva.

Koje su još okolnosti uticale da onako moćan tekst i muzika ugledaju svetlost dana?

- Te 2002. godine imao sam osećaj da muzika Garavog sokaka nikome od diskografa nije potrebna. Neprijatno sam se osećao zbog toga, mada sam znao da imamo profilisanu publiku koja nas voli. Ipak, nikad nisam želeo da pravim veće kompromise. Dobio sam manju karijeru nego što mi pripada, ali sam ostao svoj. Ta pesma je nastala od više ideja o kojima razmišljam već dugo i kroz koje sam uspeo da izrazim emocije o svetu, životu, ljubavi. Nadam se da sam uspeo da otvorim neka vratanca u ljudskim srcima koja dosad nisu otvarana. Ono što mi je posebno drago je što je ta pesma uspela da dotakne sve ljude koji razumeju naš jezik. Drugo, dotakla je sve ljude, bez obzira na obrazovanje, jer je vole obrazovani i neobrazovani, bogati i siroti. Rečju, ona velikom broju ljudi znači veoma mnogo.

A koliko znači tebi lično?

- Odgovoriću ovako – kao što je Pol Makartni stvorio Jestrdej (Yesterday, pesma Bitlsa, prim.aut.), tako sam ja uradio Ko te ima taj te nema. S toga više nemam obavezu da napišem svoje najveće delo, ja sam ga ovom pesmom napisao. Lestvicu sam postavio visoko, sad mogu samo sam sebe da pobedim.

Jedna od tvojih obožavateljki je u internet komentaru napisala da bend Garavi sokak nema nijednu promašenu pesmu. Stvarno, kako ti to polazi za rukom?

- Uvek radim najbolje što umem i stojim iza svoje muzike svim svojim bićem. Internet revolucija nam je u promotivnom smislu takođe pomogla. Bez obzira na to da li si veliki, srednji ili mali, danas svako može naći mesto pod suncem, nevezano za neke sisteme, medijske ili bilo koje druge monopole. Ja ovog trenutka imam „fidbek“ od publike, znam tačno šta traži, pošto Jutjub nudi gomilu statistika koje mi pomažu da tačno vidim koliko je neka pesma slušana i zbog čega. Osim toga, dobijam komentare i na svoj mejl.

Možeš li na direktniji način da opišeš kako to „ne mašiš pesme“?

- Dobro, kad bi se čovek malo dublje time pozabavio, video bi da ipak ima razlike. Ono u šta sam siguran to je da Garavi sokak ima supstancu, znači ima razlog zašto opstaje, evo, sad će 20 godina. Nas ljudi zovu da sviramo koncerte otkad smo počeli s radom. Gotovo svakog vikenda imamo posla.

Kada i kako dobijaš inspiraciju za pisanje tekstova i muzike?

- Naštelovan sam tako da reagujem u bilo kojoj prilici. Čujem ili vidim nešto što može da se pretvori u pesmu i odmah uzimam gitaru ili zapamtim. Nekad me stimuliše i čitanje literature. Baš skoro sam čitao knjigu Tako je govorio Zaratustra od Ničea. U jednom trenutku Zaratustru ujede zmija i on joj kaže: „Hvala ti što si me ujela, ali nema potrebe da tvoj otrov ostaje kod mene zato što nisi dovoljno bogata da mi ga poklanjaš.“ A zmija mu reče: „Ne, ti si se prevario, ti ćeš sad da umreš!“ On joj uzvrati rečima da „zmijski otrov zmaja ne ubija“. Eto, to je za mene interesantna priča od koje će možda nastati neka pesma. A ponekad samo jedna reč može da mi da ideju za celu pesmu.

Igra li doba dana kakvu ulogu?

- Često se dešava da to bude noć, još češće jutro, između šest i osam sati, kada u nekoj vrsti polusna nastaju moje pesme. Naprosto, sanjam neku pesmu i kad otvorim oči, brzo je zapišem da je ne bih zaboravio. Naravno, ne mora da znači da su sve te pesme pogoci, ali tako nastaju. Veliki pokretač je ljubav i bol koje uz nju idu. Ljubavna bol je lepa, prijatna… Bol kao događaj za mene je veliki pokretač i publika to voli. Dokaz je to što pesme o sreći ne prolaze tek tako.

Da li je možda upravo iz tih razloga pesma Ko te ima taj te nema postala hit?

- Pitaj boga da li bi to što bih ja ispričao o toj pesmi imalo veze s onim što većina ljudi čuje u njoj. Uglavnom, moja ideja je bila da opišem to kako je posedovanje nekoga ili nečega nešto što stalno treba dovoditi u sumnju. Govorimo „moja zemlja, moja kuća, moja žena, moja deca, moja škola“, a sve je to, kao što rekoh, pod znakom pitanja.

Godi li ti što mnogi između visokog kvaliteta tvojih pesama i spotova stavljaju znak jednakosti?

- Stalno sam se trudio da naši spotovi budu što je moguće bolji, mada nismo uvek imali ozbiljnu produkciju, nego smo radili uz pomoć štapa i kanapa. Bilo kako bilo, uvek smo težili da spot ima neku ideju i neki nivo. I za novu ploču imamo pet spotova koji se mogu videti na Jutjubu, pošto ih TV stanice malo emituju. Sad, kao, nije moda, nije trend da se snimaju spotovi.

Gde ste poslednji put gostovali?

- Proletos smo bili u Kanadi, da bismo nedavno prvi put bili u Crnoj Gori. Odlično smo prihvaćeni. Crnogorci imaju taj deo mentaliteta koji je veoma romantičan, što se ne odnosi samo na žensku populaciju. U krajnjem slučaju, jedan od najvećih pesnika koji je progovorio na našem jeziku bio je Njegoš.

Pomenuo si Kanadu. Sigurno ste tamo doživeli još veće ovacije, budući da naše iseljenike mahom drma seta zbog prošlih vremena.

- Svakako. Tajna je između ostalog i u tome što pevamo zavičajnu muziku koja je organska, vezana za prirodu i Vojvodinu. Zato nije slučajno što često sviramo na manifestacijama organskog tipa. Na primer, takva je Kosidba na Rajcu, gde smo se upoznali sa šumadijskom tradicijom košenja livade o kojoj nisam toliko znao, za razliku od kulture oranice i njive. Na isti način smo, svirajući na Danima grožđa u Vršcu, upoznali neke druge običaje. Sve u svemu, od nekih 50 koncerata tokom godine, polovinu sviramo na otvorenom prostoru.

Brčići su od nastanka grupe tvoj zaštitni znak. Zašto ih nosiš?

- To su brkovi koje su imali moji preci, oni za mene predstavljaju obeležje vremena koga više nema. Uz njih sam stavio i šešir da bih još više ličio na seljaka. Ako hoćeš nekog da uvrediš u Srbiji, ti mu reci da je seljak, što je veoma ružan izraz i kvalifikacija. Reč je o strašnom apsurdu, pošto je seljak jedan od najmoralnijih pripadnika društva, koji na najmoralniji način stiče i zarađuje i koji još uvek ima žuljeve na rukama. Želeo sam da stanem iza tih vrednosti!

Kad smo već na terenu tradicije i familijarnih vrednosti, reci nam nešto o svojoj porodici.

- Sa suprugom Ivanom, glumicom novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, imam sinove Danila, koji ima 16 godina, i 15-godišnjeg Angela. Svojevremeno me jedan drugar pitao gde je ženska iz spota Jedina vilo. Odgovorio sam mu: „Eno je kod kuće, čuva našu decu“, a-ha-ha…

Motaju li se sinovi oko gitare ili oko lopte?

- Vrlo su zainteresovani za sport. Danilo trenira fudbal u Vojvodini, gde malo sedi na klupi, a malo igra. U fazi je kad se kroz sport uči životu, u smislu da mora da bude istrajan i da veruje u sebe. Uvek kad mi obaveze to dozvole i kad je prikladan termin, odem da ga gledam. Ali zato je majka ta koja je u svakom trenutku uz njih. Za razliku od brata fudbalera, Angelo se okrenuo tenisu.

Jesi li se i ti bavio sportom pre nego što te muzika uzela pod svoje?

- Voleo sam gimnastiku, staromodan sport, zasnovan na snazi, veštini i umeću, sport koji je u međuvremenu iščezao. Još uvek umem da žongliram tri loptice u vazduhu. Karijeru sam počeo u 18. godini, tako što sam na rukama i u odelu prešao celu veliku scenu novosadskog pozorišta, u sklopu predstave Venčanje, Jiržija Jerotskog. Posle sam stao na noge i svirao gitaru, a-ha-ha... Takođe, bavio sam se dugo trčanjem i, prema mojoj preciznoj evidenciji, pretrčao sam 20.000 kilometara u životu. Jedne godine sam svaki dan trčao po deset kilometara.

Pa toliko nije pretrčao ni Forest Gamp!

- S tim što sam ja trčao kroz njive, i to svakog dana od 1. januara 1985. do 1. januara 1986. godine, bez obzira na vremenske uslove. Trčao sam po „lenijama“ koje imaju prašinu kad je leto, blato kad je jesen, dok se zimi uopšte ne vide. To je bio jedan od mojih najlepših poduhvata koje sam izveo.

A sad trik pitanje - za koga navijaš, Crvenu zvezdu ili Partizan?

- Navijam za Vojvodinu, podrazumeva se. Sad da se pohvalim kako je moj stric Dobroslav Krstić igrao za Vojvodinu i čak bio reprezentativac Jugoslavije 60–ih godina prošlog veka.

NOVI CD SAMO UZ ZVUKE TAMBURA

Povodom velikog jubileja, 20 godina od formiranja grupe, u beogradskom Domu sindikata će 14. decembra biti održana promocija novog CD-a Garavog sokaka.

- Pripremamo nešto sasvim novo za naše obožavaoce. Reč je o 20 najboljih pesama, povodom dve decenije postojanja. Izvešćemo ih samo u pratnji tamburaša, znači, bez sintisajzera i gitara. Hoćemo da pobegnemo iz vremena i oslonimo se na instrumente od drveta, poput svirki od pre 300 godina. Pozvao sam najbolje tamburaše, mislim da ćemo zvučati mnogo dobro.

ZVONKU BOGDANU TELEFON ULEPŠAO ŽIVOT

U trenutku kad je Zvonku Bogdanu ponudio snimanje CD-a u sopstvenoj izdavačkoj kući, Bane Krstić je vozio vremešan automobil...

- Vozio sam ulubljenu staru „hondu“, a on starog „pasata“, kojeg je ofarbao bojom za kapije. Pod takvim okolnostima ušli smo u zajednički projekat. Zvonko je bio i ostao principijelan i dosledan u filozofiji shvatanja života i posla kojim se bavi. Uspelo mu je ono što većini nije - da karijeru započne u Beogradu, a nastavi je u velikom stilu u rodnoj Subotici. Time je dokazao da su pesme kao voda - uvek nađu put do slušaoca. U šali ume da kaže kako su se uslovi za njegov odlazak iz prestonice stekli čim je telefon postao naša stvarnost. Naime, ljudi više nisu morali da dolaze u beogradski hotel Union gde je dugo pevao, nego bi jednostavno okrenuli njegov broj telefona.

ĐOLE BALAŠEVIĆ NIJE MOJ RIVAL

Velikog Đorđa Balaševića frontmen Garavog sokaka ne doživljava kao rivala...

- Jeste da dolazimo iz Vojvodine i govorimo slično, ali Đorđe Balašević je nastao u drugoj epohi, zbog čega smo praktično neuporedivi. Baš kao što ne mogu da se porede Pele i Maradona ili Maradona i Ronaldinjo. Đole je najveći autor cele bivše Jugoslavije i tog jezika, sveta koji svi razumeju. Srećan sam što živimo u istom gradu i što smo u dobrim odnosima. Na njega sam na neki način ponosan, jer delimo isto vreme i isti grad, a kad se sretnemo, upitamo se za zdravlje. Veoma sam iznenađen kako je na kraju uspeo da napravi film Rani mraz. Neki su sumnjali u Balaševića režisera, a on je potpisao jedan od 10 najboljih filmova u istoriji srpske kinematografije.

izvor :