Svetislav Goncić - Glumac zlatnih ruku

(Svetislav Bule Goncić)

Mada ni izdaleka još nije došlo vreme za rekapitulaciju njegovog profesionalnog rada, pozorišni, filmski i televizijski glumac Svetislav Bule Goncić kaže da je zadovoljan učinjenim. Stalnom članu Ateljea 212 drago je što pripada kući u kojoj je sazrevao njegov glumački talenat, ali i zbog činjenice da stasavaju neke nove generacije koje treba podržati i strateški usmeriti.

Diplomac Fakulteta dramskih umetnosti u klasi profesora Minje Dedića u svojoj bogatoj glumačkoj karijeri ostvario je više od 60 pozorišnih i filmskih uloga, mada kaže da ne vodi evidenciju koliko je likova do sada oživeo na pozorišnoj sceni ili pred filmskim kamerama. O svojoj nekadašnjoj funkciji predsednika Udruženja dramskih umetnika Srbije kaže da je bila u službi pokušaja da se nešto suštinski promeni u položaju i statusu glumaca, ali da je onda, pre skoro deceniju i po, i sada sve, uglavnom, ostalo nepromenjeno. Zatečeni model pozorišta je isti, kao da nikome ne odgovara suštinski pomak na bolje. Ipak, glumci rade svoj posao bez rezignacije, motivisani samo jednim, za njih osnovnim nagonom, ljubavlju prema profesiji.

Goncić to zna i kao umetnik, ali i kao dugogodišnji direktor Pozorišta na Terazijama.

– Metafora za profesiju pozorišnog glumca jeste dugačka kompozicija nekog voza koji dugo putuje i u koji se valja ubaciti na pravoj stanici – kaže Goncić za Ekonometar.

– Ja sam to učinio još prve godine svog bavljenja glumom, pa ću, nadam se, jednog dana polako izaći, zadovoljan pređenim putem. A na tom putovanju kako se ko snađe. Nikada nisam bio mašinovođa, niti sam izmišljao neke vozove, ali sam na lep način bio prisutan i to me ispunjava zadovoljstvom.

Za svoju dušu

Za Svetislava Goncića njegove kolege kažu da je renesansni tip, čovek bezbrojnih veština i zlatnih ruku, višestrano talentovan i u mnogo toga uspešan.

Sam veli da nikada nije imao "trgovačke" ambicije, niti želju da unovči ono što stvori. Sve što radi, čini za svoju dušu i praktične potrebe svoje porodice.

– Volim da čitam tehničku literaturu, posebno astronomsku, ili još preciznije, iz oblasti kosmologije. To je zaista amaterski, na popularan način pisane knjige kojih sada ima i kod nas objašnjavaju mi mnoge tajne sveta čiji smo mi samo tek sićušni deo. Za sebe bih rekao da sam "geografski" tip, strašno volim da vidim i saznam gde se tačno nalazim, a da to bude malo dalje od mog sopstvenog dvorišta – kaže Svetislav Goncić.

Sin oca Aleksandra, elektrotehničara sa Dorćola i sinovac inženjera iz Instituta u Vinči, Bule Goncić je od malih nogu, na dečje radoznali način, ušao u svet fizike, baš amaterski, ali trajnog interesovanja. U radionici svog oca u starom delu Beograda, zavoleo je alate,
a naročito je bio fasciniran aparatom za varenje metala, za koji je još tada smatrao da ga mora imati svako domaćinstvo.

– Jednostavno, volim da radim, volim alate i mogu da kažem da znam sa gvožđem. To je veoma zgodno umeće, korisno kada god nešto zatreba u kući. Popraviti kapiju ili zavariti neki deo ne predstavlja nikakav problem, niti zalepiti pločice, ili bilo šta što liči na hobi, ali je stvaralaštvo rukama i donosi vrlo konkretne i vidljive rezultate – veli naš sagovornik.

Radi samo za sebe i svoju porodicu. Za ostale je suviše spor i previše skup, a svi bi hteli nešto na brzinu i za male pare, a to, ako se pošteno radi, ne može da bude dobro.

Majstorije za opuštanje

– U očevoj radionici na Dorćolu još kao dečak rasklapao sam motore i svi su očekivali od mene da savladam mehaniku i posvetim se tom umeću. Krenuo sam drugim putem, ali je ta dečačka radoznalost ostala u meni i postala sastavni deo života – kaže Goncić.

– Jedno vreme želeo sam da proniknem u tajne duboreza. Još imam alat kojim sam pokušavao da izrađujem bareljefe, ali to nije dugo trajalo. Ta veština iziskuje veoma mnogo koncentracije, nerava, strpljenja i vremena, što je luksuz u glumačkom radu. Duborez je ostao na nivou hobija, da sačeka, možda, neke druge okolnosti.

Goncić tvrdi da mu je manuelni rad neka vrsta terapije i relaksacije od zahtevnog glumačkog poziva. Ipak, dobro zna da ih odvoji. Kada priprema ulogu ili glumi, to radi svojski, a majstorije ga, pak, opuštaju. Njima se najradije prepušta leti, u radionici svog tasta u selu Miliva, kod Despotovca, opet samo za svoju dušu i onda kada mu prija.

– Ne bih rekao da pored ovoga što radim imam još neka specijalna interesovanja – kaže Goncić.

– Mislim da je i ovo dovoljno da ispunim vreme koje mi, uglavnom, nedostaje. Ponekada otkrijem "nov predmet u školi" koji polako savladavam umećem ruku. Bez suvišnog detaljisanja, kada radim – radim.

Mića i Aćim

Svetislav Bule Goncić trenutno snima rimejk kultne TV serije za decu "Na slovo, na slovo" koja je pre više decenija osvojila srca gledalaca svih uzrasta. Prema originalnom tekstu Duška Radovića, u produkciji Adrenalina, Goncić i njegove kolege oživljavaju popularne likove koji su još šezdesetih godina prošlog veka postavili standarde uspešnih serijala. Goncić je svoje glumačko umeće "poklonio" Mići, jednom od dva naslovna lika, dok Paju igra Nikola Kojo, Morskog vuka Marinko Madžgalj, Ostoju Zoran Cvijanović, Lafa Srđan Timarov, Lolu Irena Mićijević, Lošku Ivana Popović. Malog lutka Aćima "oživela" je Zorana Milovanović, a sve pod rediteljskom palicom Darijana Mihajlovića.

Goncić nam je rekao da je u vreme emitovanja prvog serijala od glumca Miće Tatića, ondašnjeg "Miće", dobio sliku sa posvetom "Buletu, da nauči da čita i piše".

Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com