Voja Antonić, izumitelj i filmski montažer - Borac protiv savremenog sujeverja

Voli da sluša pametne ljude koji imaju šta da kažu. U stvaralaštvu svake vrste nalazi najveće zadovoljstvo. Iako su mu prvi izumi završavali polomljeni na đubrištu, postao je inspiracija mnogim kompjuterskim entuzijastima

Dok je početkom osamdesetih godina stvarao Galaksiju, prvi kućni računar na ovim prostorima, aritmetiku je pozajmio.

Od tamo nekog Microsofta koji je vodio neki Bil Gejts, tad nepoznat lik. Na njihov softver je imao silne primedbe i hteo je tom Gejtsu da napiše pismo o tome šta su loše uradili i šta bi mogli da isprave. ”Nikad, međutim, nisam napisao pismo jer sam bio lenj. Uvek sam bio lenština i radio po svojim instinktima”.

Većina zaljubljenika u kompjutere saglasila bi se s konstatacijom da je Voja Antonić najvažniji igrač na toj sceni u Jugoslaviji. Pored pravljenja prvog kućnog računara, za njega kažu i da je obezbedio prvi ”download” kompjuterskih programa i igrica u Srbiji koji su u etar išli u radio emisiji Zorana Modlija. Kad je 1983. časopis Galaksija izdao prvi dodatak Računari u vašoj kući, ponuđeno je i detaljno uputstvo koje je Antonić spremio za pravljenje kućnog računara na principu samogradnje.

Na osnovu njega je, kažu, oko 8.000 entuzijasta došlo do svog prvog računara u vreme kad Jugoslavija nije dozvoljavala njihov uvoz. Napravio je i kompjutersku animaciju godinu dana pre nego što je IBM napravio prvi kompjuter. I to za diplomski rad na odseku filmske montaže na Fakultetu dramskih umetnosti, a koji nikad nije odbranio. ”Nekako, na kraju, kad sam dao sve ispite, pojavili su se talasi koji su me odneli na drugu stranu”, kaže on.

Kao tinejdžer je radio kao video-mikser i montažer na nacionalnoj televiziji, gde je ostao 10 godina. Početkom osamdesetih strastveni hobi je već uzeo maha i odveo ga u razvojni program firme Elektronika inženjering.

„Razvio sam im jedan kompjuter dve godine pre Galaksije. Onda su se oni pripremali za proizvodnju, pa su nešto ciljali, razmišljali, taktizirali, dok ih nije pregazilo vreme“. Dve godine je izdržao u takvom sistemu, a onda se osamostalio. Već dugo je slobodan strelac. Razvija mikrokontrolore, uglavnom za naručioce iz inostranstva. Zarađuje, kako kaže, za ovo vreme sasvim solidno. I slobodan je.

Antonić je 1999. napravio projekat za američku firmu Microchip Technology. Firma je prihvatila ponudu i obećala Antoniću kompenzaciju, stavila instrument na sajt, ali ga je kasnije uklonila. Jugoslavija je bila pod sankcijama. “Bilo mi je obećano mnogo toga, saradnja, projekti, tekstovi u specijalizovanim časopisima, a onda odjednom u toj prepisci, kao hladan tuš, dobijem samo jednu poruku od čoveka s kojim sam komunicirao pre toga na mnogo topliji način. Kad je doznao da je Srbija pod sankcijama, sve je presekao. Kad su skinuli sankcije, ponovo su instrument postavili na sajt, ali te stvari brzo zastarevaju. To je jedna ružna priča“, priseća se Antonić.

Ipak, i pored svega nikad nije poželeo da ode iz zemlje. Otišli su mnogi iz te sfere i to mu je logično. Mislio je da će ovde uspeti da napravi prostor za sebe, iako je znao da bi tamo negde verovatno bio bolje prepoznat u svom poslu. „Žao mi je bilo da odem, da negde budem tretiran kao građanin drugog reda, a to bi sigurno bio slučaj. Možda je stvar u tome da me nisu dovoljno uporno terali odavde”.

"Ne razumem ljude kojima je dosadno”, kaže vatreni „borac protiv savremenog sujeverja“. Antonić je napisao dve knjigem „Kremansko neproročanstvo“ i „Da li postoje stvari koje ne postoje?“. Za njega je, kao i za mnoge ljude zdravog razuma, misterija šta je to što ljude oslobađa potrebe za promišljanjem. Od ekspanzije ludila devedesetih godina i navale proroka i vračara ništa ga nije dovoljno zaintrigiralo da ponovo istražuje i piše. Tad je osetio da je morao. Zbog pametnih ljudi za koje je znao da još postoje, da bi i oni znali da nisu sami.

”Ljudi imaju potrebu da budu prevareni, čak i ako su opljačkani, oprostiće. Treba im nešto da razbije stereotipnost njihovog života. Tragaju za sintetičkim zadovoljstvom. Za prečicama do zadovoljstva, a ne znaju koje je zadovoljstvo stvarati, gledati kako nešto što pravite oživljava. Nastavlja da raste. Nema većeg zadovoljstva”. U osnovnoj školi, iako mu je škola bila „poslednja rupa na svirali“, osvojio je prvo mesto na saveznom takmičenju iz matematike i fizike, pa su ga profesori ostavljali na miru. To mu je davalo dovoljno vremena za pronalazaštvo, mada na odobravanje nije nailazio kod kuće. Otac mu je govorio da treba da bude gospodin čovek, a ne majstor. Prvi izumi zato su često završavali polomljeni na đubrištu.

Danas uživa da sam pravi nameštaj. Trenutno iz cele kuće izbacuje sve sijalice i uvodi LED-rasvetu. To je, kaže, budućnost osvetljenja. Prestao je da gleda televiziju. Sport ne gleda i ne razume ljude koji ga gledaju. ”Ili se baviš sportom ili ne, zašto bih gledao druge kako trče za loptom? To je voajerizam”.

Reklamne sadržaje smatra tragično lošim i uvredljivim. Isto gleda i na informativni program gde se vest ne razlikuje od komentara. Sve to smatra ponižavajućim i zato ne želi da gleda televiziju. ”Na svetu ima toliko predivnih nepročitanih knjiga, neodgledanih filmova, slika koje ljudi ne umeju da gledaju, muzike koju ne umeju da slušaju... A sve je nadohvat ruke”.

Čita mnogo, trenutno Haleda Hoseinija. Voli popularnu nauku, ceni Ričarda Dokinsa. ”Kad čitam ili gledam nešto, uopšte mi nije važan sadržaj, važno mi je da taj ko priča ima šta da mi kaže. Volim da slušam pametne ljude. Kad sam se odrekao televizije, prešao sam na radio. Slušam tokom dana II, a noću III program Radio Beograda. To je poslednja oaza koju imamo”.

Nema oštar stav prema religiji, ali prema odnosu Srpske pravoslavne crkve ima veoma oštar stav. ”Ono što crkva ovde sebi daje za pravo uz malo logičkog rezonovanja može vrlo lako da se demaskira i demistifikuje. Vlast naravno ne želi to da menja. Crkva je politika plus magija, a od politike je preuzela ono najgore, mogla je da preuzme i nešto bolje”.

Nervira ga apsurd današnjice gde je isplativije osnovati religijsku organizaciju koja je oslobođena poreza, nego pokrenuti proizvodnju. ”To vlast treba da uredi jer porez ne služi samo za zgrtanje para, već za podsticanje određenih stvari u društvu”.

”Ne pitajte me za politiku, ne pitajte me za religiju, jer želim da se nekako ogradim od svega”. Nema nadu da nešto može da iščupa Srbiju, osim možda, poštene vlasti. A to se neće dogoditi. Po vrednosnim stavovima Antonić je svakako pripadnik manjine u Srbiji. Intelektualne manjine koja je naučila da živi u svom izolovanom svetu. ”Napravio sam zid oko sebe i tu sam zadovoljan”. Ne planira, kaže, da ga ruši.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs