Gorica Nešović, radijski voditelj - u ritmu srca i života naroda

Buđenje je proces koji sam po sebi mnogim ljudima teško pada, a ako još u tim trenucima vide ili čuju nekog političara koji ih ubeđuje kako je neophodno „odrati im kožu s leđa“ da bi država mogla da funkcioniše, onda im ustajanje iz kreveta deluje kao samoubilačka misija. Gorica Nešović je to na vreme shvatila, pa je s kolegom Draganom Ilićem počela da obrađuje naizgled banalne teme, vezane za svakodnevni život običnih ljudi. Od početnog podsmeha, čak i kod kolega, ovaj tandem je vremenom došao do toga da praktično bude merna jedinica za kvalitet u srpskom radijskom etru

Emisiju Dizanje koju je zajedno s kolegom Draganom Ilićem osmislila pre sedam godina na RTV B92, Gorica Nešović je počela da radi uz moto da čoveku svaki novi dan treba da bude kao neotpakovana bombona iz bombonjere koja može da bude ukusna, s lešnikom, punjena belom čokoladom ili višnjevačom, ali koja čoveku ujedno može i da se smuči. U startu su skovali plan da izborom i načinom obrade tema (bombonjera), slušaocima omoguće da dan započnu uz neku dobru mogućnost.

Iako potpuno svesna popularnosti koju su vremenom stekli u širokim narodnim masama, izvrćući na postavu svakojake probleme građanina pokornog, Gorica se našla u neverici zbog ogromne medijske prašine koju je pre nekoliko meseci izazvao njen i Draganov transfer na RTS, tačnije Radio Beograd. Kraljica radio-talasa iskusno je izdržala presing prestoničkih novinara i javnosti, poput neke sportske zvezde je sačekala da se život vrati u uobičajen kolosek, da bi ogrnuta osam i po decenija starom patinom zdanja u Hilandarskoj ulici, nastavila da širi pozitivne vibracije po zemlji Srbiji putem radijskih talasa...

- U vreme prelaska na RTS potpuno sam se isključila, jer nisam htela da bilo šta utiče na moj emotivni doživljaj svega toga. Odluku nismo doneli preko noći, tako da smo bili sigurni šta hoćemo, ali ni na kraj pameti nam nije bilo da će to izazvati takvu pažnju. Istutnjalo se sve i smirilo, a to nam je jedino bilo važno. Ne znam kako sportske zvezde to preživljavaju i šta se tu dešava, jer mi sebe ne kapiramo kao zvezde. Na kraju krajeva, šta uopšte znači biti zvezda u Srbiji? Živim kao i svi ostali, idem na pijacu i prodavnicu, pred kraj meseca se prebrojavam, ponekad radim nešto ekstra da bih mogla da putujem – započinje Gorica Nešović razgovor za MOZZART Sport.

Da li vam je na početku zajedničkog rada s Draganom Ilićem nešto govorilo kako će vaša emisija i vaš tandem napraviti takav bum?

- Ni sad ne mislim da je to neki bum. Niti smo imali nekakve posebne strategije, niti velike ciljeve. Samo nam je bilo važno da se razumemo sa slušaocima i da s njima možemo da pričamo i o običnim stvarima. Kod nas se sve svodi na politiku i pijacu, kuću i školu. Muka mi je od toga. U početku smo doživljavali brojne kritike od naših kolega, tipa „pričate o dlakama u kupatilu, mis’im…“ Nekako ispada da ako ti ne dođe političar u goste ili ako se ne baviš nekim aferama i onim temama s naslovnih strana, kao da nisi ni vredan poziva. A niko ne priča o životu koji svako od nas živi. Pa baš me briga koji premijer ili ministar ili ko već dolazi da nam nudi nešto ili nas kritikuje kad svako od nas živi pored komšija, ovakvih i onakvih, ide u prodavnicu i sastavlja kraj s krajem, uzima kredit da bi otišao na more… To je život koji je posledica nekih politika koje su vrlo često zasnovane, što bi rekao Svetislav Basara, na „fiks idejama“. Tu smo se prepoznali sa slušaocima koji nam uvek daju šlagvort za priču i to naše druženje na neviđeno je zapravo najlepše.

Kako ste se na početku navikli na ustajanje u cik zore i da li se nekada dogodilo da odradite emisiju bez da ste spavali?

- Takva mi je sudbina. Još dok sam bila mnogo mlađa i radila na Studiju B, često sam imala te jutarnje smene s Đokom Vješticom od pet sati. Bole, peku kapci, ali kroz pola sata sve je bistro i jasno. Volim radio i uvek sam jedva čekala da idem na posao. Poslednjih sedam godina ustajem vrlo rano, u četiri sata. Imam malo niži pritisak, pa mi treba jedno pola sata da samo pijem kafu, kao Šurda u Vrućem vetru. Poslednjih godinu-dve često preduhitrim zvonjavu sata. Vikendom, kada kao mogu da spavam, budim se oko pola šest. Na sve se čovek navikne. Jutra su tako divna, ne bih ih menjala ni za šta.

U kolikoj meri na licu mesta improvizujete i birate teme, a koliko često se dogodi da vam prethodni dan bude inspiracija?

- Ima i jednog i drugog. U principu, nemamo neku klasičnu pripremu, međutim, odavno smo toliko deformisani da kada privatno idem na bilo kakav događaj, sutradan sve mogu da iskoristim za program. Kako ljudi žive, šta ih muči, šta ih raduje.

U kom trenutku ste došli na ideju da krenete srpskim gradovima u pohode?

- Kada je B 92 dobila nacionalnu frekvenciju, imali smo potrebu da nekako iskomuniciramo s nekim drugim gradovima. Znali smo kako Beograd diše i funkcioniše, ali kako je to po Srbiji? Najbolje je bilo da se lično uverimo i tako smo krenuli. I bilo je fenomenalno.

Da li vam je neko gostovanje ostalo u posebnom sećanju i zbog čega?

- Svako ima neku svoju draž. Ili je hotel raspad, ili nas dočekaju kao najrođenije rođake koje dugo nisu videli, ili nas vode da nam pokažu nešto posebno u svom kraju. Spavali smo i u bolnici. Lepota Srbije, pored one prirodne koja je potpuno neiskorišćena, leži u specifičnom duhu koji krasi svaki kraj.

Koliko ste se lomili pre nego što ste doneli odluku da posle dve decenije napustite „devedeset dvojku“ i kako biste opisali rastanak?

- Rastanak kao i svaki drugi, nikada nije prijatan. Već dugo smo nekako tapkali u mestu i čovek povremeno mora da podvuče crtu. Osnovali smo malu produkciju pod imenom Supermiš i sad smo „privatnici“, znači sami odgovaramo za sve. To ubrizgava dodatni adrenalin za razne nove stvari koje ćemo raditi, kao i odgovornost. Lepo je sve to.

Jeste li uprkos velikom iskustvu koje posedujete, u studio Radio Beograda ušli s dozom treme?

- Naravno. Radio Beograd je naš Bi-bi-si. Čim bude bilo nekih para pa se renovira, to će dati ljudima novi doživljaj. Mi radimo u potpuno novom studiju, za koji oni koji su tamo duže kažu da je mali i privremen, jer se onaj veliki, čuveni studio, tek priprema za građevinske radove. Kako uđem tamo, prožmu me neki trnci. Radio Beograd postoji 86 godina, to je za duboki naklon. Tamo je sve što može čovek da pomisli. Ima takvu arhivu da bi godine bile potrebne da se spozna šta sve tu ima… Pa samo od toga mora srce da ti zaigra.

Osim studija, da li ste u određenom obimu promenili i strukturu slušalaca?

- To će neka istraživanja pokazati, uglavnom imamo i stare i nove slušaoce. Pišu nam istim intenzitetom, javljaju se telefonom. Bilo je u početku onih koji su zvali i pitali – „a je l’ će sad ovako stalno da bude?“, ili „ovo dvoje se mnogo blesave“, ili „ovo nije primereno Radio Beogradu“. Sada najčešće komentarišu „nisam ih u početku volela, a sad su mi stvarno nezamenjivi“, ili „nista ne radim dok se ne završi Buđenje u devet sati“…

Vratimo se sad malo na vaše medijske početke. Kako ste uopšte počeli da se interesujete za novinarstvo?

- Mislim da to ima veze s radoznalošću. Meni su stalno govorili da sam „drveni advokat“, sve sam htela da znam, mnogo toga me interesovalo i kad bi me pitali „a što ti to moraš da znaš?“, odgovarala bih – „želim da znam“. Niko tada nije imao razumevanja za mene, a-ha-ha… Dogodilo se onda da sam slučajno dospela u redakciju Ritma srca i otkrila da je tu sve ono što mene čini srećnom.

U kakvoj uspomeni su vam ostala prva medijska iskustva iz tog vremena?

- Urednik nam je bio Vlada Bajac, blag čovek, malo stariji od nas, pa samim tim i autoritet. Kroz razgovore s njim o raznim stvarima otvarala su se razna vrata iza kojih su se pružale mnoge mogućnosti. Dozvoljavao nam je da eksperimentišemo, da budemo u redakciji i kada nema nekog posla. Naprosto, to je bilo mesto gde smo se okupljali i družili. U početku sam radila mnogo anketa, prepadala ljude na ulici, razbijala tremu i blam što prilazim nepoznatim osobama. E jednog dana je Bajac rekao da ću menjati voditeljku koja je bila na odmoru. Odsekla sam se i sva trema se vratila odjednom. Tresla sam se kao prut. Ali tako mora i dobro da je tako. To podiže adrenalin, tera te na koncentraciju, vraća na neki novi početak.

Osim što ste sjajan radio voditelj, bije vas glas da ste kulinarski majstor.

Otkad datira vaša ljubav prema spremanju i verovatno konzumiranju dobrog zalogaja?

- Počela sam da kuvam tek sa 25 godina, kada sam otkrila da je kuvanje fenomenalna igra i pre svega energija. Važno je da znate kome spremate hranu, pošto, kao i u svakom drugom poslu, bez ljubavi nema ni rezultata. Volim kad naspremam mnogo, kad dođe dosta ljudi i svi budu srećni i zadovoljni. Poslednjih desetak godina imam problema sa žučnom kesom koju sam operisala, s čirom koji gajim, s gastritisom i da ne nabrajam. Zbog toga najveći broj jela koje spremam za druge ne smem da jedem. Ipak, to ne umanjuje zadovoljstvo pripremanja i eksperimentisanja oko hrane.

Napisali ste dve veoma čitane knjige Kuvarica i Priči nikad kraja. Kako ste razbudili spisateljski dar?

- Slučajno, naravno. Pisala sam recepte za sajt, uz to i neke pričice, više slike iz života i tako je to krenulo. Nije mi ni na kraj pameti bilo da ću ikada napisati nešto što će se naći u nekoj knjizi. Zapravo, to i nije književnost, nego neka takozvana svakodnevna džepna literatura. Mi koji radimo u elektronskim medijima, gde sve mora da bude kratko i sažeto, imamo potrebu da nekad nešto i opširnije kažemo. I to je to.

Hajde da se malo posvetimo sportskoj tematici. Jeste li se družili s loptom tokom školovanja i da li ste nešto trenirali?

- Trenirala sam ritmičku gimnastiku i to je divan sport za devojčice, dosta naporan i daleko od grubosti. Neizmernim ponavljanjem jednog te istog pokreta naučite da razlikujete nijanse. U mladosti, kada smo po nekoliko meseci bili na moru, često sam igrala fudbal s dečacima, odnosno stajala sam na golu. Više je to bila atrakcija nego bilo šta drugo, jer su momci uvek bili ispred mene za slučaj da neko stvarno ozbiljno šutne. To je bila psihološka varka, zato sto nijedan muškarac neće iz sve snage da šutne na gol kad je tamo „neka mala“. Od tog silnog zezanja smo jedne godine u Baškoj Vodi osvojili drugo mesto na turniru. Nije loše.

Za koga navijate, Crvenu zvezdu ili Partizan?

- Za Zvezdu, naravno. U porodici smo imali aktivne zvezdaše, a moj svekar je bio lekar Crvene zvezde u njeno zlatno doba početkom 90-ih godina (dr Branko Nešović, prim.aut.), tako da to nije bilo samo obično navijanje. Čuvam gomilu nekih raritetnih stvari s oznakom crveno-belih i to je pravo malo blago koje ne može da se izmeri.

Na koji način volite da provodite slobodno vreme?

- U prirodi. Fascinirana sam prirodom, biljkama, drvećem, mojim orhidejama koje mi vec četiri godine cvetaju nekoliko puta godišnje…

Imate li omiljene restorane i da li vam po tom pitanju nedostaje duh starog Beograda, pošto je sve više fensi restorana?

- Omiljeni mi je Brodić kod Sajma i restoran Ivanjica iza Ade.

VREME KAD SU CVETALE LJUBIČICE

Dani detinjstva duboko su urezani u sećanje Gorice Nešović.

- Odrasla sam u Rakovici, gde moji roditelji imaju kuću s velikim dvorištem. U to vreme je kraj moje ulice zapravo bio početak Košutnjaka. I mi smo kao klinci često išli u Pionirski grad koji je bio pravi mali raj s mnogo ljuljaški, klackalica, penjalica. Vikendom su tamo išle cele familije. Dok su matorci sedeli na ćebencetu i ogovarali, mi deca smo jurcali. U proleće sam s drugaricama odlazila na Košutnjak da berem ljubičice. To su mi najdraži trenuci, kad odjednom ugledamo cela polja koja su se plavela od njih. Bele su bile retke i ko bi ih spazio, cičao bi od sreće. Omiljena igra je bila Kauboji i Indijanci. Namažemo se kao majmuni i urlamo. Divno je to vreme bilo. Šteta što danas deca sede za kompjuterima, jer nemaju gde pošteno da se istrče.

BUNTOVNICA S RAZLOGOM

Da nije postala uspešna novinarka, popularna radijska voditeljka bi se zasigurno našla u advokatskim vodama.

- Kao klinka sam bila pravi drveni advokat. Stalno sam isterivala neku pravdu. U tim vršnjačkim debatama, naročito ako ste u manjini, neophodno je da se čuje i sasluša i vaše mišljenje. Dosta mi je pomoglo i to što sam vizuelan tip, jer imam određene slike u glavi koje mi pomažu da budem što jasnija kad nekom nešto pričam. U osnovnoj školi sam nekoliko puta učestvovala na takmičenjima u recitovanju i pripovedanju, tako da sam nesvesno vežbala da to što želim da kažem bude jasno. Nema tu velike filozofije. Pričaj kako misliš i osećaš, čitaj kako je napisano. Ako su ti misli čiste, nema brige.

MAŠTALA SAM DA BUDEM UČITELJICA

Na čuveno pitanje koje su stariji odvajkada postavljali deci, Gorica je odgovarala kao iz topa.

- Mislila sam da ću biti učiteljica. Imam brata i sestru blizance koji su mlađi od mene, pa sam još kao starija sestra njima pomagala, učila ih unapred. I danas mislim da je to divna profesija, kad si u prilici da budeš prva osoba koja treba da motiviše i inspiriše decu da shvate kako je znanje velika lepota i moć, dok je neznanje najveći neprijatelj.

izvor :