Marko Nikolić, glumac - Kako tiket režira bolji život

U eksluzivnom razgovoru za Mozzart sport doajen srpskog glumišta prisetio se romantičnog vremena odrastanja u rodnom Kraljevu, velikog talenta koji je iskazivao za košarku, fudbal i biciklizam, potom glumačke žice koju je nasledio od majke Leposave, snežnih zima i sunčanih dana kraj Ibra…

U ranoj mladosti ispoljavao je nesvakidašnji talenat za nekoliko sportova, ali je zbog genetski zapisane ljubavi prema glumi, košarku, fudbal i biciklizam doživljavao samo kao lepe hobije na putu ka punoletstvu. Doajen srpskog glumišta Marko Nikolić, naklonost televizijske publike zadobio je uspešnim minijaturama u nekoliko partizanskih filmova, potom je briljirao glumeći Karađorđa Petrovića, da bi ulogom Dragiše Popadića, alijas Gige Moravca u kultnoj seriji Bolji život, stekao popularnost koja je s protokom vremena progresivno rasla. Na sceni matičnog, Narodnog pozorišta čiji je član ravno četiri decenije, tokom proteklih 13 godina Marko je više od 250 puta odigrao predstavu Zagonetne varijacije, koja je svima onima koji su je odgledali (mnogi na desetine puta) život promenila iz korena.

S glumačkim bardom vodili smo razgovor krajem proteklog meseca, neposredno po njegovom povratku iz Crne Gore...

- Išli smo u Bar radno, na Barski ljetopis. Nastupili smo s predstavom Plava ruža, koju smo dosad odigrali 65 puta, a rađena je u privatnoj produkciji. Opšti utisak posle našeg nastupa bio je da se nije znalo ko igra: mi, glumci ili pevaljka iz obližnje kafane! Još kad smo počeli da odlazimo u Grad teatar u Budvi, bio sam strašno deprimiran… Govorio sam da više neću tamo da idem. Međutim, ovog puta sam krenuo potpuno miran, znajući šta me čeka, odnosno, šta nas čeka. Rekoh sebi ovako:„Ti si profesionalac, istrči na scenu kao što istrči fudbalski tim na teren, kome aplaudiraju i zvižde, duvaju u vuvuzele i imaju pravo da rade šta hoće – kaže Marko Nikolić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Da, ali znate li da je bilo fudbalera koji su izjavljivali da im zvuk vuvuzela smeta?

- Znam da su se pojedini igrači bunili, onda možete da zamislite kako je glumcu kad treba da izvede jedan dramski trenutak i čuje budalaštine od pesama iz obližnje bašte. Ponavljam, nisam se nervirao pošto oni između sebe treba da reše taj problem na gradskom nivou i kraj priče. Ako publici ne smeta da sluša i jedno i drugo, što bi meni smetalo. Ja ću da izvršim glumačke radove i budem plaćen za to. Jedino mi je žao što smo se svi drali.

U takvim okolnostima ništa vam drugo i nije preostalo...

- Ne, ne, napravili smo dogovor da sledeći put normalno govorimo, pa nek publika ne čuje ništa. Ne možeš da se dereš u nekoj dramskoj sceni koja iziskuje ispoljavanje posebnih emocija. E, kad ljudi ne budu ništa čuli, s pravom će da zatraže pare nazad, pa neka to drugi reše. Pozorište i lumperajka ne mogu zajedno. Dogodilo nam se u Budvi, prošle godine s predstavom Dervišom i smrti, da u toku izvođenja, potpuno nenajavljeno, počne vatromet. Svetozar Marović ženio sina!!! Punih 15 minuta igrali smo pod zaglušujućim zvukom raketa i drugih čuda. Neko je mogao to da predvidi, da se raspita, da se pomeri ili predstava ili vatromet. Nedelju dana pre toga smo na Gardošu odigrali tu istu predstavu i sve je bilo kao u pozorištu. I to je isto centar grada, ali Zemun je ipak Zemun. S kulturnom organizacijom i kulturnom publikom, drugačije nije moglo ni da bude.

Marko, vratimo se u neka mirnija vremena. Rođeni ste u Kraljevu, godinu dana po završetku Drugog svetskog rata. Šta vam je iz tog perioda ostalo u neizbrisivom sećanju?

- Manje više, tada su deca na isti način odrastala i u mom Kraljevu, Čačku, Kragujevcu, Šapcu, Užicu, Kruševcu i bilo kom drugom većem gradu. Izuzetno dobro pamtim to vreme, što je prvi pouzdan znak da matorim, a-ha-ha. Na primer, sećam se tačkica, kako su izgledale i kako je bilo gušanje za svako sledovanje. Pamtim užine u školi. Bile su to zemičke i parče američkog, crvenog sira iz konzerve.

Jel to bilo srećno vreme?

- Pa, sreća je više bila prisutna kod starijih, zbog završetka rata o kom moja generacija nije znala ništa. Jedino smo se na rat podsećali tako što smo svake godine išli na pomen 6.000 žrtava streljanja. Uvek je u svakom odeljenju bilo nekog ko je na taj način ostao bez oca, strica ili rođaka, tako da smo mi to neobično cenili. Istovremeno, to je bila dobra šansa da se zbriše i to ne bi niko primetio, jer je ceo grad bio na pomenu. Krađe se ipak nisu dešavale. Samo, ukoliko bi neko hteo da izostane, morao je da ide van Kraljeva, pošto je postojala opasnost da ga neko vidi i zapita se otkud on tu. U principu se to poštovalo.

Čega se još sećate iz tih pedesetih godina minulog veka?

- Sećam se jakih, velikih zima iz 1955. godine. Išli smo u prodavnicu ili kod komšija kroz snežne tunele koje smo kopali na naše veliko dečje zadovoljstvo. Zatim pamtim kad sam učio da plivam na Ibru, koji je bio sastavni deo mog odrastanja. I tad se znalo da reka nije najčistija, međutim, niko o tome nije smeo javno da priča, kako se ne bi dizala prašina zbog zagađenja koje je stizalo s Kosova.

Vaša majka Leposava bila je glumica. Kada ste stekli svest o poslu koji će vas ubrzo uzeti pod svoje?

- Svest o glumi sticao sam uporedo sa sticanjem ostalih svesti. U kraljevačkom pozorištu još uvek postoji jedna crvena, velika fotelja u kojoj sam ja, kao beba, spavao za vreme proba. Jednom prilikom sam upiškio reditelja, a kasnije upravnika pozorišta Radoslava Vesnića. Kasnije, tamo neke 1967-68. godine, nije me primio na novosadsku školu glume.

Kako je mogao da bude takvo zlopamtilo!

- A-ha-ha, ne zbog toga, nije bila osveta, nego naprosto te godine niko nije primljen. Možda je i bolje što nije bilo klase, pošto sam sledeće godine bio primljen na beogradsku akademiju. Uglavnom, moje prve igračke bili su pozorišni rekviziti. Najviše sam voleo kad me puste da uđem u prostoriju u kojoj se čuvalo oružje, mačevi, pištolji, sablje, handžari i noževi. Dogodilo se koju godinu docnije da scena i sve što ide uz nju odu u drugi plan s pojavom Bitlsa, kao i ulaskom KK Sloge u Drugu ligu. Duci Simonović je bio velika zvezda, a košarka je preko noći buknula. Malo sam pikao i fudbal. I tako, udri po košarci, udri po muzici, udri po bicikli...

Otkud odjednom bicikl?

- Zato što je Radoš Čubrić palio decu da se bave tim sportom. Imao sam polutrkački bicikl „favorit“, jedno vreme sam ozbiljno trenirao.

Pravo je pitanje kako ste uspevali da stignete na sve strane?

- Tako što sam zanemario školu i išao na popravne ispite iz sociologije i matematike. Iz ostalih predmeta koji su me interesovali imao sam petice.

Pomenuli ste epizodu s fudbalom. U kojoj meri ste iskazivali talenat u rolanju buba-mare?

- Moj otac Nikola mi je govorio kako sve lepo zamislim, ali da mi je sve džaba jer „numem“ da uštopujem loptu, a to je najvažnije u fudbalu. Onda mi to nije bilo jasno, međutim, vremenom sam po tom detalju i ja počeo da merim igrače. Od jednih se lopta odbija kao od bandere, dok se drugima lepi za nogu.

A da li vam se narandžasta lopta lepila za ruku?

- U početku mi je košarka išla dobro, pošto sam već u prvom razredu gimnazije imao 180 centimetara, ali sam ostao na toj visini. Imao sam porodično tanke noge, plus sam se bavio biciklizmom i odraz mi nije bio specijalan. Jedva sam uspevao da dodirnem obruč. Uprkos svemu, mogu da se pohvalim da je moje ime upisano u zvaničan zapisnik, jer sam sa 17 godina, kao član seniorskog tima Sloge i rezerva Duciju Simonoviću, Železničaru iz Čačka dao jedan koš iz penala. Piše to lepo, crno na belo, a-ha-ha.

Znači li to da ste, iako maksimalno sportski orijentisani, sve vreme u podsvesti imali glumu?

- Da, da, po tom pitanju nisam imao nikakvu dilemu, znao sam oduvek da ću upisati Akademiju.

Koliko ste bili razočarani kad niste prošli na prvom prijemnom?

- Prvi put nisam mogao da polažem zato što sam pao iz sociologije, a tada su se popravni polagali u septembru, baš kao prijemni na glumi, tako da nisam stigao. I onda sam tu godinu zbog vojske prozvrjao na nekoj arheologiji. Sledeće godine sam polagao u Beogradu i Novom Sadu i - pao. Na kraju je bila treća sreća. Kod hotela Moskva razmišljao sam da l` da krenem ka Botaničkoj na Saobraćajni fakultet, koji mi je bio alternative, ili ka Uskočkoj ulici gde je tada bila Akademija. Onda rekoh sebi, probaj još jednom… I skoro bez ikakvih priprema konačno postadoh student glume.

Da li ste u roku došli do diplome?

- Prvu godinu sam uspešno završio, posle čega sam, 1968. godine dobio angažman u filmu Rani radovi, Želimira Žilnika. Propustio sam sedam časova, profesor nije hteo da mi da potpis za treći semestar, pa sam tu godinu izgubio i došao na jednu fenomenalnu klasu. Mada ni prethodna nije bila loša, s Vojom Brajevićem, Borom Šćepanovićem i Vladimirom Jeftovićem, da bih posle bio u društvu Predraga Ejdusa, Mikija Manojlovića, Cacija Mihajlovića, Gorana Sultanovića, pokojnog Dragana Maksimovića… Bila je to zaista izvanredna muška klasa. Diplomirao sam 1972. godine, s tim što sam od 1970. debelo bio u Narodnom pozorištu, u kojem sam već 40 godina.

Da li je bilo lakše u to vreme mladom glumcu da se zaposli ili je današnja inflacija glumaca doprinela da nema posla za sve?

- Inflacije glumaca nema. Glumaca ima mnogo, i to mnogo dobrih glumaca. Samo tržište nije adekvatno i pored toga ima dosta umešanosti, što stranačkih, što klanovskih. S te strane nailaze problemi, zato što možeš da budeš stvarno izuzetan talenat, ali nešto negde koči. Negde ipak treba da bude neka gurka. Mada to ne mora da bude pravilo. Ipak, činjenica je da toga ima dosta. Odjedanput se pojavljuju neki ljudi sumnjivog kvaliteta na mestima na kojima ne bi trebalo da budu. Počev od rukovodećih mesta, do podele glumačkih rola u filmovima. Takve stvari u pozorištu se događaju ređe, zato što se na pozornici to mnogo dobro vidi. U filmu može da se izvadi svako. Zna se kako se to radi.

Glumili ste u nekoliko partizanskih filmova. Kako na njih gledate s ove vremenske distance?

- Vlastodržac je imao pare, davao ih filmadžijama i zauzvrat tražio da se snima ono što njima ide u korist. Šteta je što su nas učili kako su Nemci glupaci i budale, da nemaju pojma ni o čemu. Izuzetak predstavlja film Devojački most. Naravno, ne kažem to iz razloga što sam u njemu igrao. Ima sličnih delova u Bošku Buhi, čak i u Užičkoj republici. Ali to je već bio kraj snimanja te vrste filmova.

U trenutku kad ste prihvatili glavnu ulogu u Boljem životu, jeste li bar na trenutak pomislili da će to postati kultna serija?

- O tome nisam razmišljao ni ja, a ni bilo ko drugi u ekipi. Stari lisac, pokojni Aca Đorđević, potpuno nam je izanalizirao šta će se dogoditi. Najavio je da će serija prvo naići na sumnjičavost, potom na pljuvanje, pa polako na prihvatanje koje će na kraju prerasti u opštu euforiju. Čak je kazao da ćemo Bolji život snimati dok ne pomremo, a-ha-ha. Danas, kad bi se ponovo snimalo, serija bi imala istu gledanost, jer su generacije vaspitavana na njoj.

A da li ste pomislili da ste dobili ulogu koja može da vas proslavi?

- Ovako sam sebi rekao kad sam iščitao scenario 12 epizoda: „Evo ti sad, Marko, pred tobom ovo… Ako uprskaš, ne treba ni da se baviš glumom. Stavljena ti je lopta na penal, biraj ugao gde ćeš da pucaš, da l` ćeš visoko, poluvisoko ili po zemlji“! Jednostavno, osetio sam odmah da će mi ta uloga leći. Malo smo se uigravali u prvih par epizoda, posle čega nismo uopšte imali probe, sve je išlo samo od sebe. Dodavali smo usput neke uzrečice koje je Pavić kasnije usvajao. Recimo, ja sam starijeg sina prozvao Guzam, i taj mu je nadimak ostao do kraja. Takođe, ubacio sam ono „majke vam ga bezobrazne i nevaspitane“.

Obožavani ste u očima publike i zbog pozorišne uloge u Zagonetnim varijacijama. Ima li u najavi novih varijacija u toj kultnoj predstavi?

- Ah, ne, to je predstava koja ne dozvoljava improvizaciju, tek ponekad nešto izleti.

Jel nešto što je u duhu vremena?

- Ne u duhu vremena, nego u samoj interpretaciji dodamo određenu nijansu koju potom ili zadržimo ili ne. Uglavnom, predstava je ostala ista kao pre 13 godina. Ona je neverovatno precizna. Da li verujete da tačno u određenom momentu uzimam i ispuštam dim od 14 cigareta koje popušim na pozornici. Papiriće tačno 14 puta ubacujem u pepeljaru i 14 puta vadim napolje. Ima 14 varijacija, kaže moj kolega u jednom trenutku. Rečju, sve je dovedeno do savršenstva. Ne bi predstava imala toliki vek da to nije tako.

Dogodi li se, uprkos automatizmu koji ste dostigli, neki kiks?

- Na kraju jedne predstave zaboravio sam da kažem poslednju, ključnu rečenicu:„Pisaću vam“! Posle nje, pozornica polako ostaje u mraku. Međutim, svetlo nikako da se ugasi, a kad se to dogodilo, uleteo sam iza zavese i povikao: „Jeste li normalni, sve ću da vas podavim, što ne gasite svetlo“. Oni mi objasne kako su čekali na moju repliku. Pa rekao sam je, brecnem se. Tada mi priđe moj partner Boris Pingović i kaže:„Matori, stvarno nisi rekao“. Desi se žuta mrlja vrlo često.

Primećujete li kakva je starosna struktura publike koja gleda „Varijacije“? Da li se podmlađuje?

- Na našu veliku radost, 80 odsto publike čine mladi. Pazite, pre 13 godina, neko ko je imao sedam godina, znači pošao je u prvi osnovne, sad ima punih 20 godina. Zreo, bre, čovek. Imamo i drugu kategoriju gledalaca koje zovemo pacijenti ili ponavljači. Postoje i oni koji dolaze da gledaju samo jednog na jednoj predstavi, da bi posle došli da gledaju drugog, pošto je nemoguće uhvatiti obe stvari. Dolaze i da bi zapamtili ključne rečenice, zatim da bi se osvežili, neki da se rasterete. Dosta je njih koji su nas gledali više od 50 puta. Moja ćerka koja ima 17 godina, predstavu je gledala sedam-osam puta. Ne samo zbog mene, naravno. A žena čak više od 15 puta. Zbog publike se predstava neće ugasiti nikada, već će nas verovatno stići umor, to jest zamor materijala. Do sada smo je igrali više od 250 puta.

Da ne načinimo greh prema još jednoj vašoj velikoj roli, recite nekoliko rečenica o ulozi Karađorđa?

- Za sve je „krivo“ fantastično oko Đorđa Kadijevića, koji me jednog dana pozvao telefonom, početkom osamdesetih godina, i ponudio ulogu Karađorđa. Odmah ga upitam odakle mu ideja da ličim na Vožda. Insistirao je da dođem na televiziju, a u šminkernici me tako srede da sam bio frapiran. Čovek je likovni estetičar, ima oko, a verovatno je osetio gledajući neke moje filmove, poput Boška Buhe, da umem da budem strog, ali pravedan. Plus sam mnogo takvih uloga imao u karijeri. Komunisti, osim partizana, nisu hteli da vide nikog drugog na televiziji, pa je narod decenijama željno iščekivao da se pojavi jedna takva gromada od ličnosti kao što je Karađorđe. I zato kažem, ko god da je igrao, s aspekta popularnosti, prošao bi isto. Uostalom, teško je „mašiti“ pored Paje Vujisića, koji te prosto vuče u fantastičnu glumu.

Hajde da se ponovo vratimo na sportske teme. Da li ste zvezdaš ili partizanovac?

- Zvezdaš sam od rođenja, međutim, otkad je naš fudbal pao na niske grane, verujte, volim da pobedi Zvezda, ali volim da pobedi i Partizan. Prestao sam da budem zadrt navijač. Otkako me hvata tuga od naših sablasno praznih stadiona, preselio sam se u neke druge lige koje pratim i mnogo bolje poznajem. E, kad posle vrhunskog fudbala pogledam meč iz domaćeg šampionata, pomislim da je usporen snimak. Žao mi je zbog svega toga.

Složićete se da se u opšte sivilo domaće fudbalske scene uklopio i nastup reprezentacije na Mundijalu?

- Predvideo sam da će sve tačno onako da bude. Imao sam optimizma, samo mi je bilo hladno oko srca. Najviše sam strahovao kad smo igrali protiv Australije, zbog načina na koji smo izgubili od Gane. Otvoreno mogu da kažem da je Antić izgubio obe utakmice i da smo Nemce dobili samo zato što smo imali igrača više i što su promašili onaj penal. Ma imao sam utisak kao da su nas namerno pustili. Kažu, propustili smo velike šanse! Pa kako igrač koji navodno vredi 25 miliona evra, može da ne iskoristi zicer. E, posle ovoga, bato, više ne koštaš 25, nego pet miliona. Nema ništa od kukavičke igre ja tebi - ti meni, uz oslanjanje na pojedinačne pokušaje. A upravo smo tako igrali na ta dva meča.

Osim u kladionici, gde još provodite slobodno vreme?

- Na Dunavu. Ko se rodi pored Ibra i Ribnice, mora da bude pecaroš. U šestoj godini života imao sam ribolovačku člansku kartu, što znači da se 58 godina bavim ribolovom. Imao sam malo zatišje po dolasku u Beograd zato što nisam imao uslove, niti sam znao kako se ovde peca. Polako, uz mog drugara arhitektu Nebojšu Krstića, počeo sam da upoznajem velike reke. Prvo sam nabavio mali čamac i sada imam brod. Pecanje je strast kojoj umem i posao da podredim. Jednom su me zvali u Niš na festival, a ja im kažem: „Ako hoćete, dođite u hotel Dragulj u Kostolac da me uzmete i tu da me vratite za tri dana. Jedino pod tim uslovima.“

Možete li da se pohvalite nekim rekordnim ulovom?

- Neee, ma kakvi. Ja volim da pecam, ne jurim rekorde, mada sam izvadio šarana od 8,5 kg, zatim soma od 5,5, a imam neke štuke i smuđa takođe od tri kilograma. Naprosto uživam kraj vode i u zabacivanju udice, baš kao što uživam dok čitam MOZZART Sport i u listi tražim šta da odigram!

PREPOZNAJU GA OD VARDARA DO TRIGLAVA

Iako u privatnom životu ne nosi brkove, Marka Nikolića prepoznaju kao Gigu Moravca gde god mrdne na potezu od Vardara do Triglava.

- Prošlog septembra bili smo u Sloveniji. Ma kakvi, ljudi se sećaju svega. Prilazili su mi na carini, na ulici, u prodavnici. Kažu da je serija bila sjajna i da im je žao što nema nastavka. Hteli su Slovenci da plate nove epizode, ali Siniša neće da piše više. Ili neće da kvari utisak ili ga mrzi. Dragan Bjelogrlić je hteo da otkupi prava, pa da u njegovoj produkciji radimo pošto smo, hvala bogu, svo petoro živi i zdravi. Bilo bi interesantno videti Popadiće u vreme demokratije. Pravili bi se novi likovi, unučad…

RASPLAKALI ERIKA EMANULA ŠMITA

Pisac Zagonetnih varijacija Erik Emanuel Šmit bio je šokiran kad je na licu mesta video beogradsku scenografiju za njegov komad.

- Kada je Šmit te 1997. godine ugledao naš dekor, hteo je da ustane i uhvati prvi avion za Pariz. Čovek se osetio poniženo gledajući skrpljenu, bednu scenu. Cela predstava nas je koštala 10.000 dinara, dok je ona pariska, s Alenom Delonom koji igra moj lik, koštala 350.000 maraka. Možete onda da zamislite kako se osećao. Međutim, po završetku predstave je plakao, govoreći da mu je tek sad jasno šta je napisao. Upitao sam ga da li je primetio da je predstava skraćena za 45 minuta. Uzvratio je da jeste, samo ne zna gde. Objasnili smo mu da smo morali da skraćujemo, jer u 23,15 idu poslednji autobusi s Trga republike.

PRVI INTERVJU POSLE 15 GODINA ĆUTANJA

U jednom trenutku naš sagovornik je prekinuo intervju da bi nam saopštio veoma važan detalj...

- Zaboravio sam na početku da naglasim kako je ovo moj prvi intervju od 1995. Godine. Dajem ga samo zato što je u pitanju MOZZART. Imam loša iskustva s medijima koji su me stravično ujeli nekoliko puta. Prvo je list Politika u rubrici „Među nama“ objavio nešto što nisu proverili. Potom su TV Novosti napisale kako ne pijem viski s Berčekom, a urednik je dao neki glupav i neobazriv naslov. Jednom su ukrali intervju iz pozorišnog muzeja koji je sa mnom uradio Feliks Pašić. Neka novinarka je došla iz podgoričkog Dana, snimila krišom i lepo napisala sve. Nisam hteo da se vučem po sudovima, iako sam mogao da ih oderem.

izvor :