Dare Klavžar, SAS Adriatic Region - Duboki tragovi malih koraka

Regionalni direktor softverske kompanije SAS, Dare Klavžar, u životu nije napisao curriculum vitae (CV).

Jednostavno, takav papir nije mu bio potreban jer je posao dobio tako što je vozio dva top menadžera Engleza. Bio im je na usluzi nekoliko dana, vozio, čekao, nije pio ništa, a oni su ga stalno nešto zapitkivali o životu, studijama, košarci. Dovezao ih je na kraju na aerodrom, uspešno okončavši svoju šofersku dužnost, a oni su mu uz pivo predložili da dođe u centralu SAS-a u Nemačkoj.

Na koliko, pitao je. Koliko god imaš vremena, odgovorili su. I tako Dare, student ekonomije, napuni svoju „dianu“, prvi automobil koji je kupio za tadašnjih hiljadu maraka i zaputi se na dva meseca, koliko mu je trajala letnja pauza, put 800 kilometara udaljenog Hajdelberga. „Nisu me pitali za životopis kad su me kandidovali za posao, a posle nekoliko godina, kad je trebalo da se otvori kancelarija u ovom regionu, pozvali su me za direktora i opet me nisu pitali za CV“, kaže Klavžar.

U centrali kompanije je upoznao i sadašnju suprugu, poreklom Dankinju. Van male kancelarije u kojoj su radili zajedno, prve nesoftverske rečenice, Dare ekonomista i pravnica Hajdi razmenili su u lokalnom „brajeraju“ gde se peku dve vrste kobasica i „vari“ pivo.

Potom se on vratio u Sloveniju, ona ostala u Nemačkoj. „To još nije bilo internet vreme, još manje doba da za pola evra pričaš 24 sata u međunarodnom saobraćaju, tako da smo dosta pisali. Prava pisma sa ’I love you’ na kraju. To nam je strahovito pomoglo u međusobnom upoznavanju. Taj period čekanja dok pismo stigne, pa onda čitaš po drugi put isti sadržaj koji zvuči drugačije. Prevodio sam joj slovenačke pesme i trebalo je da kao amater u engleskom pogodim taj pesnički osećaj, jer to nije puko pisanje reči na drugom jeziku. Stvari poput tih pisama stavljaju kredit na emocionalni konto i kad se u životu dogodi da moraš da koristiš tu karticu ne ideš odmah u minus“, slikovito će Klavžar.

Danas žive sa troje dece i zlatnim retriverom u malom mestu Logatec, gde je odrastao. Nije im to baš bila namera kad su čekali treće dete i odlučili da se isele iz grada, ali „za toliku kuću sa okućnicom u Ljubljani moraš biti multimilioner“. Tako se ispostavilo da je u radijusu od 25 kilometara u svim smerovima jedini pogodan plac bio na brdu od 45 metara visine odakle se, prema rečima supruge iz ravničarske Danske, pružao predivan pogled.

„Čekali smo nekoliko godina da se procedura oko građevinskih dozvola završi. U međuvremenu smo kupili jednu kuću koja je blizu škole i vrtića, tako da sad imamo i kuću i vikendicu u istom selu u kom živimo. Kad dolazi danska familija, kod nas ne važi pravilo ’svakog gosta tri dana dosta’, pošto smo odvojeni i posećujemo se“, priča Klavžar dodajući kako je život u malom gradu odličan za odrastanje dece, jer je interakcija sa okolinom mnogo otvorenija i prirodnija.

„Kad se rodimo fizički smo zavisni od majke, sledeća prirodna faza je da želimo da budemo nezavisni, a pravi užitak je kad prođeš tu fazu i spreman si za suzavisnost kroz porodicu koju oformiš. Neki nikad ne dođu ni u drugu fazu, a taj seljački život gde si bliže prirodi pomaže da se deca brže odvoje, da slobodno trče, a da nisu na GPS uređaju“, objašnjava.

Njegovi Ina, Tara i Kim su odrasli „na dva jezika“. Kod roditelji hoće da se izdvoje, pričaju na engleskom, što je ćerkama i sinu prirodni motiv da nauče i treći, jer možda pričaju nešto što i njih interesuje. Sa suprugom je prvo pričao na engleskom. Kad su se preselili u Sloveniju, da bi je „pokrenuo“, komunicirali su na slovenačkom. Onda njega nervira kako ona izgovara neke reči na njegovom maternjem pa se vrati na engleski. Danas poruke na mobilnom telefonu započinju na jednom, a završavaju na drugom pismu, pa još ubace i pokoju dansku reč, što im očigledno ne smeta da se odlično razumeju.

„Kako naši roditelju razgovaraju s obzirom na to da moji ne znaju engleski? Ne znam kako bih to objasnio, svako svoj jezik govori, koriste ruke i nekako se dogovore. Sede tako, moja majka priča na slovenačkom malo sporije, a ovi odgovaraju: yes, yes“, kaže Klavžar.

Promena plana

Priča da mu je vojska promenila život. Umesto da, kao što je bilo dogovoreno, „preko veze“ dobije da služi rok negde blizu, poslali su ga čak u Kičevo, u Makedoniju. Pošto je bio „cvikeraš“, kamion nije mogao da vozi, jer se gas maska u slučaju neprijateljskog napada ne stavlja preko naočara, a sočiva nisu bila po pravilima službe. Zato je dobio prekomandu u artiljeriju, na mesto nišandžije. „Znam da se u vojsci ne pita mnogo, ali ipak dozvolite da se obratim – šta ako otrov pokulja s neke strane, a ja zbog naočara ne mogu da stavim gas-masku?“, seća se. „Mnogo ti pitaš cvikeraš. Ostav, sad ćeš da budeš piketaš“, odgovorio mu je nadređeni. To je značilo da će da istrči u pravcu gađanja, postavi koordinate kako bi se prema njemu pucalo.

U armiji je s druge strane upoznao i doživotne prijatelje. “Da sam završio u nekom lokalnom Kičevu nikad ne bih upoznao tu drugu dimenziju kulture. Tad sam stvarno dobio taj osećaj ili strast za upoznavanjem različitosti kod ljudi i svega što oni donose“.

Kao regionalni direktor koji dosta putuje po zemljama bivše Jugoslavije i kroz Albaniju, prečesto, kaže, sreće ljude sa izgovorima kako ništa ne može da se promeni jer je takav sistem, slaba ekonomija, pa sad još udarila i kriza. „Sve su to neke kao supermagične stvari koje su iznad nas, a mi smo tu niko i ništa“, navodi. Podseti ga to na jednu scenu iz indijskog filma kad je dečko stalno vraćao morske zvezde u vodu iako je na obalu plima svaki dan nanosila buljuk novih. Priđe mu stariji čovek pitajući ga zašto radi taj očigledno uzaludan posao. I ovaj se mali sagne uzme jednu zvezdu i kaže: „Evo, za ovu je razlika očita“ i vrati je u vodu.

„Važna je ta dimenzija da mali koraci vrede i da se njima dosta postiže, bilo sa onima sa kojima radimo u ovom našem IT području bilo inače u životu. U doba kad se režu troškovi, inovacija kojom se bavimo smatra se za nešto bespotrebno, a ona je stvarno vezana za nas. Ona dolazi od ljudi, onoga što je između dva uha, ne dolazi odnegde spolja. Ako uradimo dobre stvari i iz toga nastane neko novo odeljenje ili nova kultura rada, to je pečat u istoriji ne samo te organizacije nego i tog područja, i čoveka koji je to uradio. Zato je vrlo bitno da imamo snove i viziju. Da se manjim koracima krećemo na dugačkom putu“, zaključuje Klavžar.

Kao kad sa porodicom u svom automobilu, koji zbog veličine zove autobus, krene put danskog gradića 1.600 kilometara udaljenog, pa svaku etapu zajednički slave kao dobro odrađen posao.