Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Vladan Lukić, predsednik FK Crvena zvezda - prototip domaćina
Sreda, 10.03.2010.
10:26
Komentari
Iako bi mnogi pomislili da uz zvanje predsednik Crvene zvezde pod stavkom "obavezno" ide i mnogo sjaja, glamura, kao i članska karta takozvanog džet-set društva, Vladan Lukić promoviše sasvim drugačije vrednosti. Slobodana Kokovića dočekao je u porodičnoj kući u Sopotu, pokazavši mu na licu mesta koliko sebe ulaže kako bi njegov dom, lokalni fudbalski klub, pa i celo mesto funkcionisali na zdravim osnovama. Takav odnos, kako kaže, svakodnevno prenosi u klub s Marakane
Sopot, Crvena zvezda, Srbija. Sveto trojstvo prvog čoveka najtrofejnijeg srpskog kluba Vladana Lukića. Raspored po važnosti uz, naravno, porodicu, ne postoji. Sve od gorepomenutog daje jednak osnov za ram slike o čoveku koji je maja prošle godine ušao u vatru bez azbestnog odela. Samo s iskrenom i jasnom željom da ne pita šta Zvezda, jedan od stubova ovdašnje životne filozofije, može da učini za njega, već šta on može da učini za nju.
Nešto slično uradio je za drugi od svoja "tri prsta" tokom bombardovanja Srbije 1999. Dok su zujale bombe širom namučene zemlje, Lukić je mogao da se bori za svetlo u tunelu nošenjem majica s metom ispod dresa Meca. Mogao je, ali nije. Poslušao je srce ne gledajući u novčanik i fudbalsku perspektivu, zamenivši dres vojničkom uniformom u rodnom Sopotu.
A treća svetinja i životna radost? Sopot je posebna priča, baza tuge i radosti, baterija bez roka upotrebe, mesto iz kojeg Lukić polazi, ali iz njega nikada ne odlazi. Zbog toga je MOZZART Sport odlučio da dočara armiji Zvezdinih navijača, kao i svima kojima strast prema fudbalu nije isključivo vezana za crveni ili crni kolorit, kako Lukić živi sa Sopotom i kako Sopot živi s Lukićem.
Nedelja, jedini dan kada se Lukić i Sopot "konstantno viđaju", predstavljala je idealnu priliku za nas da dođemo do drugačije priče, lagane, baš kako tema nalaže. Počelo je sa susretom u kafiću i najpre čuđenjem predsednika crveno-belih.
- Nisam znao da će biti i slikanja?! Šta mislite, da li da se drugačije obučem – pitao nas je Vladan.
Ipak, neposrednost od koje ne beži ni u jednoj fazi svakodnevnog funkcionisanja razbila je igru "gluvih telefona" već posle dve rečenice. Posle naše konstatacije da trenerka i brada od dva dana predstavljaju idealan stajling za ovu rubriku, koja stremi da batali razna podešavanja i ulepšavanja i stvari prikaže onakvim kakve zaista jesu, dalje ubeđivanje nije bilo potrebno.
- Domaćin sam, a to podrazumeva da imam jasan način rada. S fudbalskim klubom Sopot bukvalno sam krenuo od temelja - počinje priču o svojoj "paralelnoj fudbalskoj vezi" Lukić.
- Važno je videti u svakom trenutku kakve su vam mogućnosti. To je umerena priča, shvatili smo gde nam je mesto. Izuzetnom samokontrolom i realnim ulaganjima klub je stigao do pozicije stabilnog srpskoligaša, s većinom ispunjenih uslova za Prvu ligu.
Kada se Lukić opredelio za "nemoguću misiju" podizanja lokalnog kluba na mnogo viši nivo, Sopot je tavorio u "beton ligi".
- Osam godina sam bio potpredsednik Fudbalskog saveza Beograda i to iskustvo mi je sigurno pomoglo. Odlučio sam se za projekat koji je za sve u Sopotu delovao nezamislivo, jer je klub igrao u najnižem rangu takmičenja.
Koracima od sedam milja stiglo se do pozicije respektabilnog srpskoligaša. Lukić ne krije da je tokom godina pravljenja imidža i rezultata radio bukvalno sve.
- Nije mi bilo teško da sam kosim travu i valjam busene, uopšte, da pomažem u svemu što je bilo u okviru mojih mogućnosti. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim, da stvaram nešto. Ispunili smo apsolutno sve što smo zacrtali i Sopot je već sedam godina stabilan srpskoligaš.
Iskustvo iz Sopota jeste predstavljalo osnovu, ali nikako reper za upravljanje Crvenom zvezdom.
- Često kažem da me je kuća najmanje vaspitala. Crvena zvezda je mnogo velika i ona mi je napravila stazu, put u životu, uticavši mnogo na to da sazrim. Uticala je i da danas mogu mnogo zrelije da radim.
I pored zrelosti i iskustva, ne želi da se odrekne drugačijeg mišljenja.
- Apsolutno prihvatam savete, ali moja je poslednja. Ne može nikada jedan čovek da vodi veliki klub. Niko od garniture koja je trenutno prisutna na Marakani ne doživljava Zvezdu kao firmu, a svoje učešće kao puki posao. Mogu da kažem da nas krase veliki rad, iskrenost, kvalitet i energija. Sve je to neophodno da bismo normalno funkcionisali.
Dok vodimo razgovor, sin Luka prilazi i znatiželjno prati svaku tatinu reč i svaki pokret. Supruga Irena za susednim stolom strpljivo čeka da Vladan odradi profesionalnu obavezu.
- Iza uspešnog muškarca mora da stoji stabilna žena – okreće Lukić priču na još lakše teme. - Mora takođe da bude karakter, posvećena i porodici i poslu. Irena je osoba na koju uvek mogu da računam, čak se i brine za moj stajling. Ona određuje šta ću da obučem, kupuje mi cipele...
Iako po karakteru ne spada baš u grupu blagih i smirenih ljudi, Lukić kaže da se u negativna energija nakupljena spolja ne prazni u kući svađama ili povišenim glasom.
- Nisam svađalica. Kada sam nervozan, uglavnom ćutim. Mislim da je to dobro, a i Irena zna da prepozna te situacije i da odreaguje na pravi način. Lak sam ja za održavanje, čak mi nisu potrebne ni velike finansije. Dovoljno mi je da imam za piće, ponekad za ručak... Zaista nisam opterećen materijalnim aspektom.
Kroz kafić konstantno defiluju gosti. Naravno, nema čoveka koji ne stane da se pozdravi s domaćinom.
- Zvučaće neverovatno, ali svi ljudi iz mog okruženja su zvezdaši. Kada sednemo zajedno, fudbal je neizostavna tema. Znam da se diče onim što radim, pa čak i oni koji nisu toliko zagriženi fudbalom.
Komšije partizanovci poštuju Lukićevo opredeljenje.
- Sreća se teško deli… Znam da ne mogu da očekujem da me podržavaju. Sport je večiti sukob interesa i ja se ne ljutim na njih što navijaju za Partizan ali, logično, uvek želim da mi budemo bolji od njih.
Simbolično, Lukić slavi istu slavu kao klub – Đurđevdan.
- Slavim Đurđevdan baš u ovom kafiću. Svake godine je ista slika, samo što je sada to manjih razmera nego ranije. Nekada je slava više ličila na svadbu.
I pored svega što je video, svih situacija u kojima je bio i stazama kojima je hodio, Marakana je, tvrdi, nešto posebno.
- To je za mene verski objekat. Od jutra do sutra sam na Marakani. Svestan sam da svaki dan donosi novo dokazivanje. Možeš mesec dana da radiš super, isplatiš sve, pa da preko noći pređeš put od uspešnog domaćina do totalno neuspešnog predsednika. Znam veličinu Zvezde, zato sam uvek u borbenom stavu. Jedno je sigurno - mesto rukovodioca na Marakani mora čoveku da bude jedino zanimanje. Moraš da sediš i da očekuješ problem. Da uvek imaš gard i reaguješ. Ako te nema, ekipu može da uhvati "gangrena". Ne želim da preslikavam bilo čiju priču iz Evrope, ali predsednikova je poslednja i to igrači shvate s vremena na vreme – uz osmeh konstatuje Lukić.
Pred kraj razgovora otkriva nam da je 26. maja prošle godine, kada je ulazio u crveno-belu avanturu, postojao izvesni strah.
- Znao sam da nas čeka bezbroj neizvesnih situacija. Mnoge informacije nisu postojale, pa stoga i danas imamo određenih poteškoća.
Gutljaj koka-kole za tačku na ćaskanje i početak poziranja pred fotoaparatom. Uz opasku da je alkohol vrlo retko na predsedničkom stolu.
- Retko se dešava da popijem nešto alkoholno, možda ponekad pivo ili čašu vina. Ako osvojimo titulu u maju, sigurno ću popiti nešto "žešće". Šta? Šta god mi daju.
izvor :
