Ratko i Radiša Teofilović, pevači - glasnici minulih vekova

Da se nekim slučajem nisu oprobali u tandemu, dvoglas kakav izvode braća Teofilović ne bi se mogao čuti nigde na svetu.

S obzirom na to da je reč o dvojici Čačana, pojedini sugrađani su još pre dve decenije imali čast da čuju svetsku premijeru. Širom sveta, publika ih danas gleda na prilično „skromnoj“ sceni. Nju čine Radiša, Ratko, tamna pozadina i svetlo upereno u njih.

Da, tako bi scenografiju opisao običan laik. Znajući kakvu poruku prenose, braća računaju na bezbroj slika koje nastaju u glavama onih koji uživaju u njihovom nastupu. Za razliku od gledalaca, dok nastupaju nisu skloni improvizaciji. Pesmu „Bože pravde“ prvi put su javno izveli tek pošto su je 400 puta otpevali. Isti princip važi za ostale pesme. Tek kad ih otpevaju na hiljade puta, mogu da se igraju zvukom. Zato i veruju da se u ljudima, dok ih slušaju, bude posebna stanja svesti i razmišljanja. Tačnije, vrline. Tome i služi muzika koju izvode braća Teofilović.

Mada postoji samo jedna stvar po kojoj su “unikatni”, ni po drugim svojstvima nisu baš tipični. Ne vole javnu scenu. Niti da se slikaju. Želja za popularnošću ih nije ni dovela do toga da im na ulicama ljudi priskoče ne bi li im uputili samo jedno „dobar dan“. Pre bi se moglo reći da je to bio uporan rad koji je počeo još 1983, kada su zapevali u horu Stevan Mokranjac u Čačku, da bi nekoliko godina kasnije počeli samostalnu karijeru. “Sećam se kad me jednog dana u trećem razredu gimnazije neki čovek jedva naterao da krenem na hor. Do tada sam pričao ‘ma kakva muzika’, najveća želja obojici je bila da igramo basket“, seća se Ratko svojih muzičkih početaka.

Vatreni obožavaoci sporta, naročito košarke, jesu i danas. Na prvi pogled zvuči uobičajeno. Nemaju, međutim, omiljeni tim. Navijanje smatraju prevaziđenom kategorijom. Način na koji se Federer kreće po terenu za Radišu je najveći estetski prizor u sportu. Kad i kod drugih igrača ugleda takvu lakoću u pokretu, fasciniran je. Žale što se i sport pretvorio u biznis. Kao i muzika. Ratko i Radiša kažu da ono što rade nije posao. To je način života. Da su ga shvatili isključivo komercijalno ne bi izdržali više od dve decenije napornog rada.

“Malo ljudi razmišlja zapravo šta se dešava dok izvodimo pesmu. Dva čoveka svojim glasom moraju da naprave orkestar, to mora da se dogodi u trenutku. Najopipiljiviji deo umetnosti koji postoji je pevanje ‘a capella’, i to dva glasa”, priča Ratko. Njihov dvoglas ne nastaje iz nota. Usmeren je ka traganju za zvukom.

Radne navike su u startu prisvojili. Otkako su napustili hor i počeli samostalno da nastupaju, ova dvojica diplomiranih agronoma svaki dan vežbaju po sat i po. S obzirom na to da aktivno pevanje traje 45 minuta, iskustvo ih je naučilo da sve preko toga postaje pogubno.

Obeležja

Sigurni su da im je iskustvo iz najranijih dana odredilo sudbinu. “Ono što se oseti od prve do sedme godine određuje ceo život. Sve što se kasnije dešava, stvar je refleksije. Odrastanje u selu Vidovi kraj Čačka i danas je za nas fantastična stvar. Kad krećeš u ribolov u četiri ujutru pri izlasku sunca i kad pecaš dok zalazi sunce. Kad pratiš ceo jedan životni ciklus. Predanje kaže da postoje i pesme koje su se pevale kada izlazi sunce, u podne i uveče. I sva inspiracija potiče odatle“, priča Ratko. Pesme koje izvode prenosile su se usmenim predanjem, pa se drugačije pevalo od sela do sela. I deca su se uspavljivala uz njih.

Njegov brat dodaje da su, iako se nisu razlikovali od vršnjaka, verovatno detinjstvo doživljavali na drugačiji način. „Mada smo bili nemirni“, priča kroz smeh Radiša. Nisu ipak bili baš toliko nestašni, pa da, zbog velike fizičke sličnosti, u školi odgovaraju jedan umesto drugog ili varaju devojke. Ratko ima dvogodišnjeg sina. Radišin je stariji, ima pet godina. S obzirom na to da ne odrastaju u Vidovi, već u Beogradu, najranija sećanja njihove dece nisu vezana za pecanja na reci uz izlazak i zalazak sunca. Toplina doma im zato neće biti uskraćena. Iz kuće, tvrde, sve u životu polazi.

Ratko i Radiša ne mogu baš lako da procene ko je temperamentniji. Saglasni su pak da je Radiša veći gurman. Mada i Ratku pri pomisli na pitu sa šljivama kreće voda na usta. Međutim, istrajno ostaje pri stavu da je više fasciniran ljudima nego hranom. Pred nastupe ipak moraju strogo da vode računa o jelu. Nema začina, ljutog, niti vina. Samo blaže paste. Tokom koncerta dešava se da izgube i po kilogram. Koncentracija im je takva da pošto padnu zavese ne mogu da zaspu čitavu noć. Znatno veći naboj pri izvođenju imaju dok pevaju u posebnim ambijentima.

Kada putuju Ibarskom magistralom jedna “magična” tvrđava na brdu ispod Kraljeva stalno im bode oči. Pomisao da bi se na nju još mogli popeti i zapevati, očarava ih. Jeza ih hvata kada se sete i Kalemegdanske tvrđave, Parlamenta Kanade, Centra Kenedi u Vašingtonu… Koncerti u takvim ambijentima već imaju scenografiju, već imaju ono što su vekovi, samo treba da se čuje glas tih vekova ili te prošlosti u ovom vremenu, objašnjavaju. To ih ipak nije sprečilo da nastupe u Centru Kenedi u Vašingtonu ili Parlamentu Kanade.

Razumljivo, najveći izazov za braću Teofiloviće jeste srpska Sveta gora. Tačnije manastiri Ovčarsko-kablarske klisure. Zato im je želja da ovog leta naprave koncert u porti nekog od manastira tog kraja. “Rasli smo odmah iza tog brda, pa postoji autentičnost na izvoru”, raduje se Radiša pomenutom događaju. Glas minulih vekova koje ovi Čačani prenose mogao se čuti i pre nekoliko dana u Narodnom pozorištu u Beogradu. Veći naboj im je sigurno davao barokni stil koji krasi taj kulturni dom. Kao i tamna scena i svetlom obasjani Ratko i Radiša. Kao što to obično biva. Ono što je i dalje neobično jeste kako su uspeli da ostvare duet koji nije zabeležen nigde na svetu. Na to pitanje, odgovor dvojice izvođača tradicionalne muzike je: “Ne znamo mi šta je to.”

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs