Srđan Gojković - Gile, muzičar - tri decenije Orgazma

Srđan Gojković (Foto: YouTube/screenshot)

Planirali su da Orgazam traje samo jednu noć, jednog meseca, sada tako davne 1980. godine, ali život se pobrinuo da u januaru 2010. godine kultna grupa Električni orgazam proslavi tri decenije bivstvovanja na srpskoj muzičkoj sceni. Nedavna svirka u klubu "Akademija" zapravo je predstavljala generalnu probu za autentično rođendansko slavlje koje će frontmen benda Srđan Gojković - Gile, zajedno sa saradnicima, upriličiti po izlasku novog albuma koji bi uskoro trebalo da ugleda svetlost dana.

O večeri koja je njemu i njegovim drugarima otvorila potpuno nove horizonte, o buntovničkim počecima, prijateljstvima za ceo život, pesmama bez roka trajanja, novom materijalu, sinu Urošu, Crvenoj zvezdi i još nekim temama koje život znače, s jednim od začetnika sada već legendarnog "novog talasa" pričali smo u prijatnom ambijentu restorana "Aleksandar" na Košutnjaku .

- Električni orgazam je nastao posle koncerta grupe Leb i Sol u Domu sindikata, na kojem sam bio s Jovecom, gitaristom iz naše prve postave, i Ljubom Đukićem, klavijaturistom i drugim pevačem. Posle koncerta smo otišli na piće u obližnju kafanu "Mornar". Jovec i ja smo u to vreme bili članovi benda Hipnotisano pile, gde sam sam ja svirao bubnjeve, a on gitaru. U jednom momentu sam iz zezanja dao ideju da napravimo paralelni bend koji bi samo poslužio kao predgrupa Hipnotisanom piletu, pošto nismo imali nikoga za tu ulogu - seća se Srđan Gojković - Gile svog "istorijskog" predloga kao da se juče dogodio.

Šta se u maloj sali SKC-a tačno dogodilo na premijeri?

- Dogodila se takva reakcija publike, posle koje smo jednostavno shvatili da Hipnotisano pile više ne postoji. Čak o tome između sebe nismo progovorili ni reč, jer je to bilo više nego očigledno. I sami smo bili u potpunoj euforiji, začuđeno se pitajući u čemu je štos. Uglavnom, sledili smo neke instinkte i nismo pogrešili.

Pankersko opredeljenje, koje je obeležilo početak rada grupe pod novim imenom, verovatno je onda moglo skupo da vas košta. Kako je režim gledao na vas?

- Pa da, mi smo među tim novotalasnim bendovima bili najveći pankeri i kao takvi smo predstavljali trn u oku za tadašnji establišment. Tako se dogodilo da Električni orgazam bude jedini diskvalifikovan bend sa Subotičkog muzičkog festivala (jesen 1980. godine, prim.aut.) zbog neprimerenog ponašanja. Šarlo Akrobata, Idoli, Haustor i Film tom prilikom su mnogo bolje prošli.

Ipak, takav razvoj situacije nije uneo zlu krv u vaše redove. Kako bi to objasnio?

- Znali smo mi u Beogradu da se u Zagrebu, Ljubljani i Rijeci formiraju novotalasni bendovi. Međutim, pošto smo došli u priliku da se upoznamo uživo, uvideli smo koliko smo slični. U tom periodu stvorena su prijateljstva za ceo život, kao što je moje prijateljstvo s Rundekom, Stublićem, Divljanom, Kojom...

Zbog čega insistiraš na promeni zvuka na svakom novom materijalu?

- Odrastao sam na Bitlsima, zato je moja filozofija da rokenrol grupa na svakom sledećem albumu treba da ponudi nešto novo i drugačije. Na istovetan način razmišljam i danas, što se može primetiti u kontinuiranim promenama koje zapravo predstavljaju konstantu Električnog orgazma.

Postoji li pesma bez koje ne može da prođe nijedan vaš koncert?

- Najveće ludilo u publici nastaje kad dođe na red "Zlatni papagaj", bez obzira na to gde nastupamo. U toj pesmi je, po svemu sudeći, ostala zarobljena klinačka, eksplozivna energija koja se u trenutku budi. Valjda je to ključni razlog što ljudi ne prestaju da vole te starije stvari.

U međuvremenu je dosta vode proteklo Savom i Dunavom, a do pojave nekog modernog novog talasa nikako da dođe. Zašto?

- Glupo je očekivati da se nešto ponovo dogodi kao što se već jednom dogodilo. Muzika se razvija, ide dalje… Ne mogu nikada da se ponove okolnosti koje su nekada bile, pre svega u društvu i okruženju, potom u svetu u kom smo živeli. Da ne nabrajam sad do detalja kakve su sve različitosti danas u odnosu na vreme pre 30 godina. Zato ne treba očekivati da se to desi na takav način. Shvatam potrebu javnosti i publike da vidi neke nove, jake bendove, ali takve stvari se ne dešavaju svake godine, niti svake dekade. Možda je trenutno na delu stagnacija što se tiče novih bendova, mada mislim da im ni situacija u medijima ne ide u prilog.

Verovatno misliš na onaj deo medija koji je zadužen za praćenje muzičkih (ne)prilika?

- Činjenica je da ne postoji nijedna muzička emisija koja bi se bavila rokenrol scenom, pre svega na nacionalnoj televiziji. Takođe, odavno ne postoji ni neka suvisla top-lista, a bilo bi dobro da se ona prikazuje bar jednom nedeljno, jednom u dve nedelje ili bar jednom mesečno. Iz tog razloga je pravo čudo što bendovi uopšte postoje. E sad, zašto nemaju situaciju da procvetaju i naprave bum, to su neke spoljne okolnosti koje smo mi imali kad je osamdesetih krenuo novi talas.

Isključuješ li pri tom mogućnost interesa državnih struktura da u muzičkoj industriji vlada mirno more?

- Ne, to ne može da se kontroliše! Ipak je to umetnost u suštini. Ne možeš ti sad da napraviš neki veštački bend. Vlast može nešto što već postoji eventualno da zabrani ili, ako joj se učini da odgovara njenoj politici, da to potencira. Na kraju krajeva, nisu ni bendovi više tako moćni i uticajni kao pre 30 i više godina. Jednostavno, stvari se menjaju, popularna muzika se razbila na više pravaca. Više ne postoji samo roknrol, sad postoji hip-hop, tehno, rnb… Uglavnom, rasparčalo se sve u milion segmenata.

Najavili ste skori izlazak novog albuma. Kad bi otprilike to trebalo da se dogodi?

- Album smo snimili, a trenutno smo u fazi remiksa. Nadam se da će na proleće sve biti gotovo. Uporedo tražimo izdavača i sponzora, odnosno ljude koji će finansijski pokriti celu priču, tako da su tu još mnoge stvari nedefinisane i koje mogu da utiču na izlazak na tržište. Naša želja je da to bude u "nekom maju", a ako promašimo taj termin, onda je glupo da se pojavljujemo u toku leta, zbog sezone odmora. U tom slučaju bismo morali da sačekamo jesen. Bilo kako bilo, do kraja godine ćemo sigurno završiti posao.

Jesi li ponovo, sledeći instinkte, kako imaš običaj da kažeš, pribegao novitetima?

- Instinkte uvek sledim. Ovoga puta oni se nisu odnosili na novi zvuk, neki novi trend koji dosad nismo radili. Dakle, ovaj album će predstavljati solidan pomak u odnosu na prethodne, ali ne u smislu da ćemo sad promeniti žanr muzike.

U kolikoj meri su tekstovi pesama politički angažovani?

- U nekom direktnom, bukvalnom smislu nisu, više je to ono što podsvesno izbija, nisu nikakvi pozivi na revoluciju. Uostalom, nikada nismo ni imali takve pesme. One koje su možda posedovale takav prizvuk, imale su preneseno značenje. Na primer stvar "Krokodili dolaze".

Postoje li pesme favoriti koje možeš da najaviš kao potencijalne hitove?

- Favoriti su se izdvojili, samo moram prethodno da kažem da je ovo prvi put da smo album radili u svom studiju, tačnije u prostoriji u kojoj vežbamo. Prvu fazu snimanja smo obavili tu, a remiks radimo u profi studiju. I tako, malo smo se zaneli, pa smo više materijala snimili i došli do zaključka da možemo da uradimo dva albuma. Odlučili smo se za sedam pesama koje ne bih nazvao najboljim, nego su zvučale kao najbolja celina. Sigurno da je ostalo pesama koje će nekim ljudima biti bolje od onih što smo snimili, ali to nije problem, pošto ćemo ubrzo zaista izdati još jedan album.

Da li si zbog bavljenja muzikom mogao da izbegneš fizičko vaspitanje?

- A-ha-ha, nisam, naravno. Evo, baš ovde u ovom kraju Košutnjaka imao sam časove fiskulture, pošto sam išao u obližnju OŠ "Banović Strahinja". Iskreno, nisam nikada bio neki veliki fan sporta, ali kao klinac, zbog moje vižljaste građe, nisam bio loš u basketu. U fudbalu sam jedino mogao da branim. I da, trenirao sam veslanje jedno vreme. E, onda sam se tokom gimnazijskih dana više okrenuo muzici. Naime, u to vreme je napravljena zanimljiva podela - ili te zanimala muzika ili te zanimao sport.

Je l' si zvezdaš ili partizanovac?

- Po porodičnoj tradiciji, zbog ćaleta, postao sam navijač Crvene zvezde. Fudbal sam bukvalno prestao da pratim 1991. godine, kad je ono Zvezda osvojila KEŠ i svetski kup. Posle toga je došlo do totalnog debakla u kvalitetu i jednostavno sam izgubio interesovanje, koje mi se nije vratilo do dana današnjeg, ali sam upoznat sa uzletom našeg državnog tima. Putujemo u Južnoafričku republiku prilično naloženi, iskreno se nadam da ovoga puta nećemo proći kao bosi po trnju. Mada, ruku na srce, veliki je uspeh i što smo se domogli Mundijala.

Pored porodičnih i poslovnih obaveza, nađeš li vremena za izlaske?

- Više izlazim po nekim drugim gradovima, posle završetka svirke, nego ovde u Beogradu. Zapravo, više nemam ni želju za izlascima. Verovatno se čovek zasiti. Često dođem ovde u "Aleksandar", koji doživljavam kao kafić u mom kraju, samo što je šuma okolo, a-ha-ha. Prijatan je ambijent, a pogled na grad je fantastičan.

Dobro, šta radiš kod kuće?

- Obožavam da gledam "Histori čenel". Drugi svetski rat mi je omiljena tema.

SIN UROŠ VEĆ DOHVATIO GITARU

Srđan Gojković je ponosni otac 18 meseci starog sina Uroša koji će, kako stvari stoje, krenuti njegovim stopama.

- Gitara mu je jedna od omiljenijih igračaka. Naročito voli da otpušta i zavija čivije. Pomalo je počeo i da peva. Naučio je u vrtiću, kako ono beše, "Razbole se lisica, a ja, ja, ja...". Otkako se rodio, izložen je muzici. Moji prijatelji su se čudili kad smo bili na moru, kako pored silne buke oko njega mirno spava. Jednostavno je navikao da bude živo i dinamično u njegovom okruženju.

SERGEJ NE GLUMI KAD SVIRA I PEVA

U jednoj od epizoda popularne serije "Ono kao ljubav", poznati roker bio je specijalni gost.

- Gorčin Stojanović me pozvao da budem njihov gost, a jedan od povoda je bio i taj što se kafić u kome se odvija radnja zove kao moj prvi bend, znači "Hipnotisano pile". Objasnio mi je da Sergej Trifunović glumi barmena i velikog rok fana, pa smo odsvirali jednu stvar zajedno. Ispostavilo se da nije glumio kad je uzeo gitaru u ruke i zapevao.

izvor :