Aleksandar Kolarov, fudbaler - čovek iz naroda

Aleksanadr Kolarov (Foto: YouTube/screenshot)

On je Srbin na privremenom radu u Rimu, tiha patnja najvećih evropskih klubova, bek koji vredi 15 miliona evra i igrač s dinamitom u levoj nozi. Ta skica za portret Aleksandra Kolarova samo površno demistifikuje sjajan učinak 24–godišnjeg reprezentativca Srbije koji je fudbalski prohodao u Vojki, pitomom mestu udaljenom nekih 40 kilometara od Beograda.

U trenucima kada je fudbalski auditorijum na Apeninskom poluostrvu skinuo kapu pred njim, a trener Intera Žoze Murinjo uporno ponavljao "dovedite mi tog Srbina", Aleksandar Kolarov nije ni pomišljao da svojim ponašanjem manifestuje rimsku gordost ili egoizam, tako svojstven za gladijotore Serije A. Njegov blagi pogled tokom razgovora za MOZZART Sport otkrivao je samo deo pitomog sremskog karaktera - osobinu da se rado seća detinjstva ranog kada je trčao za loptom po vojvođanskoj ravnici. Vaspitan i naučen da prepozna prave vrednosti, Aleksandar nije ponosan samo zbog činjenice da ga mediji u Italiji svakog dana sele u Juventus, Inter, Real, Bajern... Prosto se istopi kada ga meštani iz rodnog mesta poistovete s "dobrim momkom iz komšiluka", koji je u Vojki sazreo za najviša dostignuća. Zato i voli da svaki slobodan trenutak troši među starim znancima...

- Ovde sam se rodio i odrastao. Možete da zamislite kako se osećam u mestu koje mi budi uspomene na bezbrižne dane detinjstva. Živeo sam u Vojki do svoje desete-jedanaeste godine, a posle sam se preselio u Beograd. Tu mi se baš sviđa zato što je mirno i opušteno, a opet nije daleko od prestonice. Brzo se stiže, pogotovo automobilom – priča Kolarov,

Ono što posebno opušta Aleksandra u rodnom mestu jeste činjenica da su teme za razgovor potpuno drugačije od onih kada se nađe u društvu saigrača, novinara i navijača.

- S komšijama ne moram da pričam o fudbalu, što je, na primer, u Rimu nezamislivo. Tamo se živi za fudbal. Kada te neko vidi na ulici, a fudbaler si, recimo, Lacija, zapitkuje te sve i svašta. U Vojki su ljudi jednostavni, imaju uobičajnu rutinu života koju ništa ne može da promeni, a i znaju me od malih nogu. Za njih sam samo Aleksandar Kolarov, klinac iz komšiluka. To čini da se osećam vrlo opušteno. E sad, naravno da nikako ne bih mogao da povučem neku paralelu između mesta u kojem sam odrastao i grada u kojem trenutno stanujem… Nemojte više o tome, dosta mi je što mi u reprezentaciji svaki čas neko dobaci: "Pa, gde ćeš, bre, ti iz Vojke u Rim…". A-ha-ha…

U ono što priča Kolarov imala je prilike da se uveri i ekipa MOZZART Sporta. Dok nam je Aleksandar pokazivao eksterijer nedavno sagrađene kuće, prolaznici su zastajali i ljubazno ga pozdravljali, a pitanja su uglavnom bila vezana za zdravlje i život u tuđini…

- Ma, nikad nema nekih teških priča. Od starijih ljudi koji žive u Vojki retko ko je bio u inostranstvu, pa ih zanimaju neki osnovni detalji. S onima iz moje generacije razgovori su malo drugačiji, ali sve je to bez opterećenja i pritiska… Ovde se ponašam i osećam veoma prirodno. Za mene je to najvažnije. Volim da stanem s komšijama, da saslušam kako su oni, njihove porodice, kako žive, šta ih muči… Pa zar bi bilo normalno da se ponašam drugačije u mesto u kojem sam odrastao i s ljudima koje poznajem ceo život? Neretko se dogodi i da potpuno sam odem do nekog od lokalnih kafića. Uživam u kafi, pročitam novine, niko mi ne smeta… Imam preko potreban mir, a tako nešto je u Rimu retko ostvarivo.

Od Vojke do Lacija ima otprilike 1.800 kilometara, a kada zamislite da na tako dugačkom putu ima i mnogo prepreka, onda možete da zamislite kako je bilo Aleksandru. Rodnu Vojku napustio je veoma mlad, igrao je za mlađe kategorije Zvezde, bio u Čukaričkom, pa OFK Beogradu, odakle je 2007. otišao u Italiju. Međutim, ni u jednom trenutku na tom putu nije bio sam, što je verovatno presudno uticalo da postane uspešan fudbaler i reprezentativac Srbije.

- Dolazim iz malog mesta, a iako postoji ona priča da mi mnogo više "grizemo" od dece iz velikih gradova, mogao sam da odem na neku drugu stranu, da ne izdržim pritisak koji nameću veliki izazovi. Bilo je potrebno je da se složi mnogo kockica da bih napravio uspeh, a kada se osvrnem iza sebe, vidim da su mi se mnoge stvari poklopile. Kada sam počeo da treniram u Beogradu, neretko se dešavalo da me otac Živko i po dva puta dnevno vozio do grada i vraćao kući. Trebalo je sve to izdržati. Posle, kada sam se preselio u Beograd da bih nastavio da treniram i školujem se, imao sam uz sebe brata Nikolu. Koliko samo njemu dugujem... I on je fudbaler, pa me je uvek najbolje razumeo. Usmeravao me je, nije dozvolio da zanemarim obaveze. Stalno gleda moje utakmice, uvek me pohvali ili iskritikuje, onako dobronamerno. Baš smo bliski, čujemo se i po tri-četiri puta dnevno. Držimo se zajedno. Nikola je dosta propatio zbog mene kada sam prešao iz Čukaričkog u OFK Beograd, a on ostao na Banovom brdu. Trpeo je svašta, ali nikad mi nije zamerio. Trenutno je u Slaviji iz Sarajeva. I pored takvog okruženja, bilo je teških trenutaka. Beograd je veliki grad, može vrlo lako da proguta čoveka. Brz život, noćni klubovi na svakom ćošku, za tren oka zaboraviš na cilj zbog kojeg si tu...

Prilikom jednog od tih teških trenutaka, Aleksandar je razmišljao da možda i nije rođen za fudbalera. Kada je imao 15 godina, napustio je Zvezdu i otišao u Obilić, a onda...

- Prestao sam da budem u prvom planu negde dva meseca pošto sam odigrao prvu sezonu. Bio sam tada dosta nizak jer sam kasnije ušao u pubertet, a trener mi je jednog dana saopštio da ne ispunjavam kriterijume i da potražim drugi klub. Nisam uopšte igrao fudbal, a nekako paralelno sa svim tim vratio sam se kući i polomio ruku. Nije mi bilo ni do čega. Mnogo sam razgovarao s roditeljima i bratom, i nekako isplivao iz krize. Imao sam veliku podršku kod kuće. Ta podrška kod kuće mi je i danas najbitnija.

Dok je pričao o slaganju kockica za uspešnu karijeru, Aleksandar je zaboravio da pomene možda i najvažniju – veliki trud koji je uložio.

- Posle napuštanja Obilića, otišao sam u Čukarički. Taj period je, čini mi se, bio preloman u formiranju mog karaktera. Bio sam mlad, propuštao sam mnogo stvari koje su radili moji vršnjaci - proslave Novih godina s drugarima, razne rođendanske žurke… Uvek sam bio umoran od treninga ili pospan, nisam mogao sve da izdržim. Nije da nisam razmišljao o tome kako se svi drugi provode, a kako samo ja treniram po ceo dan. Sećam se da sam kao klinac ustajao u pet ujutru, čekao prevoz s ljudima koji su me čudno gledali, u stilu "gde će ovaj mali u ovo doba?", a neretko mi se dešavalo da zaspim u autobusu i završim u nekom drugom mestu. U tim trenucima govorio sam sebi da je fudbal na prvom mestu i da će mi se sve vratiti jednog dana. Pregurao sam to i ni zbog čega mi nije žao. Nekako je sve došlo na svoje… Ne mogu da kažem da ne osećam veliku satisfakciju.

Razoran šut levicom oduvek je zaštitni znak Aleksandra Kolarova. Na tome, kaže, može da zahvali dedi, od kojeg je nasledio ne samo levicu, već i karakter.

- Pričaju mi da sam mnogo sličan dedi, koji je rano umro. Bilo mu je 59 godina, a meni 11, pa ne mogu mnogo da vam pričam o njemu. Ipak, sećam se da sam, kao drugi unuk, bio mnogo vezan za njega. Što se tiče ostatka porodice, jedini koji je, uz brata Nikolu, aktivno igrao fudbal je ujak. Bio je dugo u lokalnom Sremcu iz Vojke, stalno je mene i brata vodio na utakmice.

Kada vide da se sprema da udari loptu levom nogom, od Kolarova na terenu beže i rivali i saigrači, ali i sudije. Oni koji ne uspeju na vreme da se sklone, po pravilu prolaze loše. Ali, van terena, Aleksandar nije momak od kojeg ljudi beže. Naprotiv.

- Za sebe mogu da kažem da sam druželjubiv. Onako, čovek iz naroda. Mogu dosta toga da izdržim, ali ima i trenutaka kada sam nervozan. Umem da prepoznam te trenutke, tada obično želim da budem sam. Nisam od onih što vole da izlaze. Eto, kad dođem kući na pauzu, izađem nekoliko puta s prijateljima po klubovima i to mi je dovoljno do narednog odmora. Oženjen sam, pa volim da budem sa suprugom i ćerkom. Što se prijatelja tiče, u sjajnim sam odnosima sa svima iz reprezentacije, a imam i nekoliko meni veoma bliskih ljudi iz Vojke. Najčešće se viđam s kumom Đorđem Rakićem, prvotimcem Red Bul Salcburga.

Na kraju, ispraćajući nas iz Vojke, Aleksandar nam je poručio da nema posebnu želju što se tiča destinacije za nastavak karijere, ali dobro zna gde bi voleo da je završi.

- Veliki sam zvezdaš. Stalno sam kao mali gledao Zvezdine utakmice i priželjkivao da jednog dana budem na mestu tih fudbalera. Zato sam, uostalom, i došao u mlađe kategorije kluba s Marakane. Išao sam i na "sever" i bio bih mnogo srećan da mi se u nekim budućim vremenima ukaže prilika da opet zaigram u Zvezdi i, posle rimskog, budem deo i beogradskog večitog derbija.

izvor :