Žarko Obradović, ministar prosvete - Prisluškivanje državna sramota

(Žarko Obradović)

Žarko Obradović je potpredsednik Socijalističke partije Srbije i ministar prosvete Srbije. U poslaničku klupu prvi put je seo posle petooktobarskih promena, 2000. godine. Zapamćen je po stručnim diskusijama i jasnim predlozima, a i kao žestok polemičar. Ali, vodio je računa da nikoga lično ne povredi.

A na drugoj strani, u opuštenom razgovoru, na sve teme, ovaj stasiti Crnogorac (190 centimetara), vedrog duha, sa mnogo emocija priča o svom školovanju u Ivangradu, sadašnjim Beranama, i Beogradu, na Fakultetu političkih nauka, na kome je magistrirao i doktorirao, učenju politike, veri, kuvanju...

Rođen je 21. maja 1960. godine u Ivangradu u braku Vukadina, diplomiranog pravnika i Milosave.

Živi u braku sa Ljiljanom, diplomiranim pravnikom. Imaju dve kćerke: Minu (6) i Isidoru (4).

Šta posebno pamtite iz školskih dana?

U gimnaziji sam bio u jako dobrom razredu. Svi spadamo u generaciju uspešnih. Mnogi od nas su doktorirali. Vode preduzeća, škole, fakultete... Sa nama je bio i Ljubiša Stanković, koji je u svetu poznat kao doktor elektrotehnike. Bio je i rektor Univerziteta u Podgorici, a i nama je, u toku školovanja, iako vršnjak, bio "profesor".

Čemu vas je učio?

U to naše tinejdžersko vreme Ljubiša je bio dva puta prvak Jugoslavije u matematici. Mi smo se, uoči pismenih zadataka, okupljali u stanu jednog od nas, da bi se za taj test dobro pripremili. Ljubiša nam je zadavao zadatke, a posle je krenuo od jednog do drugog i sve kontrolisao, ispravljao, objašnjavao...

Koliko ste se davali sportu?

Nisam nikad bio član neke ekipe. Voleo sam i fudbal i košarku, ali posebno dobro sam igrao basket, košarku na jedan koš, u rasporedu tri na tri. Ivangrad je bio centar košarke za Crnu Goru, jer je, krajem šezdesetih, mnogo pre Budućnosti iz Podgorice, bio prvoligaš.

Čime je obeleženo učenje u Beogradu?

Moja kuća je tada bio studentski dom. Živeo sam u četvorokrevetnoj sobi sa još trojicom ilegalca i nije nam bilo tesno. Dizao sam se u pet sati da bih obezbedio mesto za učenje u čitaonici. Ali, jedan događaj mi je posebno ostao u sećanju. Bilo je to 24. maja 1979. godine, kad je poslednji put nošena štafeta za Titov rođendan. Štafeta je prenoćila u Studentskom gradu, uz dobru svirku velikih imena tadašnje rok i pop scene.

I šta se dogodilo?

Ranije sam otišao na počinak, a negde oko tri, četiri časa, u rano jutro, probudio me jak prasak. Pevačica Slađana Milošević je pozvala studente da joj se pridruže, ali bina nije izdržala tu težinu i taj ritam. Na sreću niko nije bio povređen. Sišao sam dole. Koncert je nastavljen. I ugledao sam fascinantnu sliku: Prvi zraci sunca su nas mazili, rađao se novi dan, rok grupa "Septembar" je svirala, a čuveni Janez Bončina je pevao pesmu "Domovino moja"...

Koje još "slike" pamtite?

Za sve nas je boravak u Studentskom gradu bila prava škola života. Ko je hteo da se zabavlja, mogao je. Ko je želeo da uči, imao je za to sve uslove. A ko je voleo da se svestrano obrazuje, mogao je i to da učini. Jer, ovde su organizovane izuzetne tematske večeri. Dolazili su tu poznati ekonomisti, filozofi, psiholozi, pravnici... U gostima su nam bila i vodeća pozorišta. Organizovane su projekcije ciklusa filmova... I to sve besplatno!

Koliko ste bili bez posla?

Posle završenog fakulteta šest godina nisam mogao da nađem posao. Ali, nisam baš uludo gubio vreme. Upisao sam se na postdiplomske studije, a radio sam kao garderober u hotelu "Metropol" i u hotelu "Jugoslavija". Tada sam upoznao jedno drugo lice Beograda.

Koga se posebno sećate?

Profesora Obradovića sa stomatološkog fakulteta, uz napomenu da mi nije rod. On je, uz moju saradnju, načinio šalu koja karakteriše atmosferu tog doba. Profesor mi je unapred platio garderobu uz dogovor da mu pri odlasku, kad mi ponudi novac, kažem "Ne, ne gospodine. Profesori Univerziteta ne plaćaju garderobu"... I kad se to dogodilo profesor je, likovao, a njegovi drugari su bili zbunjeni.

A da li se upoznali dno života?

Posredno da. Posle magistrature sam otišao u Ivangrad zbog očeve bolesti. Nažalost, on je umro, pa sam se vratio u Beograd. Preko studentske zadruge sam dobio zadatak da u Vinču, na deponiju, sa drugovima, odnesem gomilu trulog voća. Kad smo to voće bacali skupila se tu grupa ljudi koji su u tom voću tražili manje trulo... Rekao sam tada: "Ovim ljudima više ništa ne može da se dogodi – sem da budu mrtvi".

Kako ste prilazili ljubavima?

Tu ću vam, kao primeran suprug i otac dve devojčice, dati opšti odgovor: Ljubavima sam prilazio kao i svi mladi i slobodni ljudi.

Kad ste našli prvi posao?

Bilo je to 1988. godine. Primili su me u Gradski komitet Socijalističkog saveza. Odlučujući potez povukao je Svetozar Mijajlović, koji je sportski bio vezan za Crvenu zvezdu, a ja sam bio i ostao navijač Partizana. Toga dana sam gledao fudbalere Zvezde i Milana (1:0). To je ona utakmica koja je zbog magle poništena.

Ko Vas je oblikovao politički?

Od osamnaeste godine sam bio član Komunističke partije Jugoslavije, a od tridesete Socijalističke partije Srbije. Bio sam u Gradskom odboru SPS-a. kada su tu bili Aleksandar Bakočević i Nada Popović Perišić. A u veliku politiku sam ušao 1992. godine sa Nebojšom Čovićem, on je bio predsednik Gradskog odbora SPS-a, a ja sekretar.

Kako ste ušli u brak?

Ljilju sam upoznao preko prijatelja. Zabavljali smo se godinu i po dana pre nego što smo 1998. godine odlučili da uđemo u brak. Ljilja je radila u CIP-u, kod Milutina Mrkonjića. Od tada dobro znam i Mrku. On je divan čovek. Široke je ruke, blagog srca i jakog glasa.

Kako se borite za poslednju reč?

I u kući i na poslu, pre svega, argumentima do granice strpljenja, a posle, ponekad, dođem u situaciju da kažem: "E, ovako mora da bude". A retko kad mi je poslednja reč i ćutanje, jer ona može da bude i kraj nekih odnosa. Često nije problem u tome što me neko laže već u tome što hoće i da mu verujem. Kao što, priznajem, nije sramota ne biti u pravu.

U kom svetlu pamtite devedesete godine?

Siguran sam da je rušenje Jugoslavije, kao jedne od najlepših zemalja sveta, bilo planirano spolja. A kad je u pitanju unutrašnja situacija činjenica je, isto tako, da je, sem tih uticaja spolja, bilo i slabosti iznutra. Partija na vlasti je mogla da vodi zemlju i drugačije. Narod je to osudio 2000. godine. I sad je samo važno kako da se krećemo dalje. Jer, ni u Evropi nam ništa neće pasti s neba.

Da li ste upoznali Miloševića?

Jesam. Bilo je to 1993. godine. Imali smo duži razgovor. Videli smo se i kad je bio zatvoren, ovde, a i u Hagu. U Beogradu mi je rekao: "Ne osećam se dobro. Ipak, nadam se da će sve biti uredu. Ali, znam da bi mnogi voleli da me nema".

Kako doživljavate Tadića?

Kao razumnog čoveka koji se trudi da oslušne glas svih i da nađe rešenje koje je u interesu Srbije. Upoznao sam ga 18. februara 2004. godine kad mi je čestitao rođenje starije kćerke. Kod njega mi je veoma značajno poštovanje sagovornika.

Šta mislite o prisluškivanju?

Sve najgore. To je prljavština koja postoji u politici Srbije. Dogodilo mi se to u junu prošle godine kad sam, u kući mog pašenoga Zorana Lilića, pričao o mogućim koalicijama. A mnogo je pri objavljivanju tih razgovora menjano, dodavano i prećutano... Podneo sam krivičnu prijavu protiv svih učesnika u tom sramnom događaju, a spor još teče. Ovo su radile neke službe. I to je sramota države i tih službi.

Koji vas odnos razgaljuju?

Kad uđem u kući i kad me na vratima sačekaju i zagrle ćerkice... E, onda sve ostalo pada u "vodu"... Naši izlivi nežnosti sve potiru...

Da li ste vernik?

Kršten sam, ali ne idem često u crkvu. Držim se pravila: Ne radi drugima ono što ne bi želeo da drugi urade tebi. Čini dobro i dobru se nadaj...

Da li ste za seksualno vaspitanje u školi?

Nisam protiv ove ideje, ali pre uvođenja seksualnog vaspitanja u škole ovaj predlog mora da dobije stručno mišljenje. To bi moglo da se dogodi u okviru demografskog razvoja Srbije. Jer, seksualnost je, i po rečima profesora Ljubomira Erića, "sama srž ljudskog postojanja", a nas Srba ima sve manje...

Koliki značaj dajete jelu?

Trudim se da ne ostanem gladan, ali ne preterujem u jelu. Znam da pripremim pijanog šarana. Ipak, ne kuvam u kući...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 03.01.10.)