Milena Reljin, ritmička gimnastičarka - U korpi bicikla vozila sam vanzemaljca

(Milena Reljin)

Na otvaranju Olimpijskih igara u Los Anđelesu u svečanom defileu na stadionu sportisti iz Jugoslavije su se našli ispred američkih olimpijaca. Videla sam sprintera Karla Luisa i hitro mu prišla. "Želim da te upoznam i da se fotografišem sa tobom", hrabro sam ga pitala, na šta mi je on uz širok osmeh odgovorio: "Sve za tako lepu devojku". Slikali smo se i smejali pet minuta. Na momenat smo zaustavili defile sportista na svečanom otvaranju Olimpijade, započinje ispovest Milena Reljin, najpoznatija ritmička gimnastičarka svih Jugoslavija i svih vremena u nas.

U Holivudu

Na samom takmičenju sam kao treće rangirana lako ušla u finale, ali me je u poslednjoj vežbi Nemica pretekla i osvojila bronzanu medalju. Ostala sam na petom mestu i tek sam kasnije shvatila da sam propustila priliku da osvojim medalju. S ostalim sportistima Jugoslavije slavili smo zlatna odličja rukometašica i vaterpolista u hodniku kampa u kojem smo bili smešteni. Bili smo preglasni, pa nas je obezbeđenje nekoliko puta upozoravalo da se smirimo. Kasnije su nas organizatori Olimpijade vodili u "Univerzal film studio" u Holivudu gde smo učestvovali u simulaciji scene iz čuvenog Spilbergovog filma ET. Nikada neću zaboraviti kako sam vozila ET-ja u korpi bicikla po nebu. U Los Anđelesu nas je jedino iznenadio kvalitet hrane. Šljive su bile veličine teniske loptice, ali su i imale i ukus kao teniske loptice.

Deda Solunac

Moj deda Matija Milanović se kao vojnik borio za slobodu Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu. Bio je slavni Solunac. Po povratku iz izbeglištva na Krfu, dok je čekao dalji transport, u Dubrovniku je upoznao moju baku Jelisavetu, zanosnu primorku i odveo je u selo Sirča kod Kraljeva. Kasnije je završio Učiteljsku školu u Čačku i bio upravitelj škole "Josif Pančić" na Banovom brdu u Beogradu, za vreme Drugog svetskog rata. Poštovanje, razumevanje i odanost između dede i bake utemeljilo je odnose u našoj porodici sve do danas. Imali su petoro dece i sva su stekla obrazovanje. Među njima je bila i moja mama Vukosava Milanović, koja je kasnije igrala košarku u "Partizanu".

Žeravica

Moj tata Mita Reljin je rodom iz Kikinde. Najbolji drugar u školi mu je bio Ranko Žeravica. Zajedno su došli na studije u Beograd i odmah počeli da igraju košarku u "Radničkom" sa Crvenog krsta. Mita i Vukosava su se sreli na košarkaškom igralištu jer je mojoj mami trener u Partizanu bio Ranko Žeravica. Posle nekoliko meseci zabavljanja moji roditelji su se venčali i 1960. godine dobili mog starijeg brata Zorana, a sedam godina kasnije i mene. Kasnije je moj otac postao generalni sekretar Košarkaškog saveza SFRJ.

"Dogovorno dete"

U porodici su me zvali "dogovorno dete". Uvek sam poštovala savete starijih šta treba, a šta ne treba da radim. Nisam bila nemirna. Jedino sam na imanju baka Jelisavete u selu Sirča jurcala bezglavo za pilićima. U brzacima Zapadne Morave naučila sam da plivam. Sa sedam godina sam sa drugaricom otišla u sportski centar "Šumice" koji se nalazio nedaleko od našeg stana i upisala se na folklor. Bila sam mnogo znatiželjna, pa sam se posle toga upisala na kurs vajanja i kurs engleskog jezika. Pohađala sam Osnovnu školu "Janko Veselinović" i išla na takmičenja iz većine predmeta koje smo učili. Volela sam matematiku i fiziku, ali nikada nisam stigla do republičkog takmičenja jer se ono uvek poklapalo s prvenstvima u ritmičkoj gimnastici. Moji roditelji su smatrali da je najnormalnije da se dete bavi sportom i bude odličan đak. Bila sam vukovac u osnovnoj školi.

Gimnastika

Tek što sam napunila 10 godina, imala sam običaj da sve ukućane evakuišem iz dnevne sobe i uz muziku sa Drugog programa Radio Beograda "vežbam balet" satima. Ujna me je zvala "moja Ana Pavlova". Posle sam s ostalom decom iz familije organizovala priredbe za "matorce" koji su uredno plaćali karte da bi videli "specijalni program". Profesorka Ankica Žarković me je videla kako znatiželjno gledam trening ritmičkih gimnastičarki u mojoj školi, pa me je pozvala da im se pridružim. Došla sam kući i kazala roditeljima da ću trenirati ritmičku gimnastiku, na šta su oni odmahnuli glavom jer su mislili da je to još jedan od hirova kojima sam tada umirivala svoju dečiju znatiželju.

"Olimpijski" rezultat

Posle dva treninga sam otišla na školsko takmičenje u ritmičkoj gimnastici na nivou grada i u konkurenciji osamdeset devojčica zauzela deseto mesto. Ohrabrena takvim rezultatom, otišla sam u Čačak na republičko prvenstvo gde sam na kraju bila deveta. Taj sportski rezultat je u mojoj familiji proslavljen kao da sam postala olimpijska pobednica. Niko na svetu tada nije bio srećniji od mene jer sam konačno u ritmičkoj gimnastici objedinila većinu svojih interesovanja: ples, folklor, balet i sport.

S turnira na čas

U XI beogradsku gimnaziju sam stigla s idejom da se u životu bavim genetskim inženjeringom. Pohađala sam smer za mikrobiologiju i obožavala hemiju, fiziku, biologiju. I matematika mi je dobro išla, pa su se moji roditelji potajno nadali da ću upisati medicinu. Vrlo brzo su shvatili da od toga nema ništa jer se izbezumim kada vidim iglu ili krv. U trećem razredu sam se našla na internacionalnom takmičenju u Sofiji, čiji se ugled merio svetskim okvirima. Plasirala sam se u finale i bila mnogo zadovoljna kako sam nastupila. Na završnoj proslavi se po ranijem dogovoru pojavio moj tata koji je iz Beograda specijalno kolima stigao u Sofiju da bi me što pre vratio kući. On je celu noć vozio dok sam ja spavala i u osam ujutro stigla na prvi čas kada nam je bio zakazan kontrolni iz hemije. Uradila sam sve zadatke i dobila četiri.

Ana Karenjina

S turnira u Francuskoj sam se vraćala takođe noću, ali ovog puta nisam spavala nego sam čitala "Anu Karenjinu". Nisam želela da razočaram profesorku književnosti koja je otvorila čas rečenicom: "Znam ko je sigurno pročitao knjigu za danas". Pokazala je prstom na mene ne znajući da je jedva vidim koliko sam bila pospana. Celi čas smo razgovarale o nesrećnoj sudbini Ane Karenjine.

Kućne žurke

U trećem i četvrtom razredu gimnazije sam imala prenatrpan raspored i slabo sam uveče izlazila, ali je celo moje društvo znalo da se doček Nove godine proslavlja kod moje kuće. Osamdeset ljudi je uvek bilo pozvano na te zabave, ali se dešavalo da ih bude i za trećinu više. U Beogradu se početkom osamdesetih godina prošlog veka formirala nova umetnička scena. Moje društvo je najviše uživalo u muzici novih rok bendova poput Električnog orgazma i Šarla Akrobate. Ludo smo se zabavljali. Plesali do jutra. Na kraju bi "ekipa za specijalne situacije" sastavljena od mojih najbližih drugara , zajedno sa mnom, pospremila čitav stan i tek onda otišla na "kuntanje". Bili smo slobodni da putujemo i nimalo se nismo razlikovali od svojih vršnjaka iz evropskih prestonica.

(Nenad, Milena, Đorđe, Dunja i Nina)

Japanski prijatelji
U Japanu sam do danas bila devet puta u životu. Čistoća i poštovanje prema ljudima tamo su me uvek fascinirali. Prvi put sam se u Japan uputila potpuno sama 1986. godine. Nije bilo para u Gimnastičkom savezu da trener krene sa mnom na ugledni međunarodni turnir. Tamo sam imala privilegiju da vežbam sa Bugarkama koje su u to vreme bile neprikosnovene u ritmičkoj gimnastici. Sprijateljila sam se s velikom zvezdom svetske ritmičke gimnastike Bjankom Panovom. Pogodilo se da sam 25. maja 1986. godine baš u Japanu dočekala 19. rođendan. Bilo je čarobno jer su mi organizatori turnira priredili divno iznenađenje. Svetla u dvorani u kojoj smo vežbali su se ugasila, i svi ljudi u njoj su horski pevali "Happy birthday to you". Onda me je pronašao snop svetlosti reflektora na sredini dvorane i najbolja japanska ritmička gimnastičarka mi je uručila tortu i sat kao poklone za rođendan. Nisam mogla da dođem sebi od iznenađenja.

Borac

Kako se moja karijera razvijala, tako sam bila sve dalje od ideje da upišem studije mikrobiologije. Odlučila sam se za DIF gde sam kroz studiranje otkrila sklonosti ka sportovima koji su bili potpuno nespojivi s ritmičkom gimnastikom. Na vežbama sam obožavala da savladavam tehnike borbe i postajala odlučan karate i džudo borac. Bacala sam kolege po strunjači kao od šale. Umela sam da odem u sedam ujutro u salu da vežbam s kolegama džudo i karate. Bila sam obavezna da polažem sve kolokvijume uprkos reprezentativnoj karijeri.

Nezgode

Ritmička gimnastika je sport koji zahteva mnogo koncentracije i nije uvek lako kontrolisati svoje telo i rekvizite za vreme nastupa. U Firenci na Evropskom prvenstvu 1986. godine ispao mi je čun u odlučujućem momentu i jedino što mi je preostalo je da ga s osmehom gledam kako leži na tepihu. Sav napor u toj vežbi je propao u deliću sekunde. U Nemačkoj sam na jednom važnom turniru pred kraj četvrte vežbe u finalu bacila traku u vazduh. Končić na prstu koji veže traku za moju ruku pukao je i ona je odletela u drugi kraj dvorane. Opet sam se nasmejala i povukla sa tepiha.

Jugo, Jugo!

Na Olimpijskim igrama u Seulu neposredno posle ceremonije otvaranja smo se kolektivno uputili ka dvorani u kojoj su naši košarkaši otvarali turnir mečom protiv reprezentacije SSSR-a. Nas pedeset je s običnim akreditacijama probalo da uđe u halu, ali nam je obezbeđenje objasnilo da su nam potrebne i karte da bismo gledali utakmicu. Celo prvo poluvreme smo mi navijali ispred hale iako pojma nismo imali o rezultatu. Na početku drugog poluvremena su nas Korejci ipak pustili u halu i mi smo za pet minuta "zarazili" publiku i svi su skandirali: "Jugo, Jugo". Ratko Rudić me je zvao na utakmice vaterpolo reprezentacije jer sam gledala prvu koju su glatko dobili. Zlato vaterpolista smo slavili do jutra. U olimpijsko finale turnira u ritmičkoj gimnastici sam ušla kao šesta, ali sam u završnoj vežbi ispustila traku i završila na devetom mestu.

"Đurđevdan"

Poslednje svetsko prvenstvo na kojem sam se takmičila odigralo se u Sarajevu 1989. godine. Tada sam stvarno uživala jer sam se prepustila igri sa rekvizitima bez razmišljanja o plasmanu. Svi gledaoci u Skenderiji su pevali "Đurđevdan" dok sam vežbala na tepihu. Nastupala sam s ogromnim hematomom na kuku jer sam se za Svetsko prvenstvo pripremala na parketu i nezgodno pala. Nikada nismo imali osnovne uslove za trening i pripreme. Ujak mi je šio kombinezon od sunđera za treninge. Često sam vežbala u hladnim salama pa su mi se čunjevi odbijali o prste pri hvatanju. Srce mi je bilo puno kada me je publika pesmom nosila po tepihu u Skenderiji. Bila sam šesta na kraju, što je bio moj najbolji plasman u karijeri na svetskim prvenstvima.

Porođaj i sirene

Radila sam kao trener u Klubu za ritmičku gimnastiku "Partizan" kada sam na Kopaoniku 1993. srela svog sadašnjeg supruga koji je bio instruktor skijanja. Dovela sam tamo takmičarke na pripreme i pošto je bio avgust Nenad je leteo paraglajderom. Posle dve godine smo se venčali. Dobili smo Ninu, Đorđa i Dunju. Nina se rodila 1995. godine, Đorđe godinu dana kasnije, a Dunja 1999. Za vreme bombardovanja sam bila trudna, i suprug i ja smo se trudili da sirene deci objašnjavamo kao upozorenje da se kradu kamioni i automobili.

Trener

Danas radim kao trener u Klubu za ritmičku gimnastiku "Ritam". Preporučujem svima da žensku decu motivišu da treniraju ritmičku gimnastiku jer utiče na zdravlje, držanje i pravilan razvoj klinceza koje postaju i veselije. Moja ćerka Mina je trenirala ritmičku gimnastiku, a sada trenira plivanje, dok Đorđe sanja o tome da postane fudbaler.

Lična karta

Milena Reljin je rođena u Beogradu 1967. godine. Pohađala je XI beogradsku gimnaziju i diplomirala DIF. Trenirala je ritmičku gimnastiku u kojoj je bila neprikosnovena u SFRJ. Bila je četrdeset i dva puta prvakinja države u višeboju i po rekvizitima i učestvovala je na pet svetskih prvenstava i dve olimpijade. Sada radi kao trener u klubu "Ritam" na Novom Beogradu. Udata je za Nenada i imaju Ninu, Dunju i Đorđa.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 29.11.2009.)