Dragana Ognjenović, modna dizajnerka - Volim kad moje modele nose sa uživanjem

(Dragana Ognjenović)

Na jednu od prvih revija u inostranstvu, u Budimpešti, krenula sam automobilom punim odeće za kolekciju. Naravno, tada to nije bilo dozvoljeno. Na granici su me carinici gledali u čudu misleći da sam krenula u šverc. Posle nekoliko minuta objašnjavanja carinik me je pustio uz obavezu da u tačno dogovoreno vreme određenog dana budem na granici i prijavim mu svaki komad garderobe koji sam nosila u Mađarsku. Bilo je to teško vreme sankcija u kojem je normalna komunikacija sa svetom bila nemoguća. Kao da smo živeli u crnoj kutiji – započinje priču Dragana Ognjenović, modna dizajnerka.

Pozivno pismo

Producentkinja Nedelje mode u Njujorku pozvala me je jednog dana telefonom da radim reviju na toj prestižnoj manifestaciji. Mislila sam da se prijatelji šale sa mnom i bila sam zadivljena kako su našli osobu koja engleski jezik perfektno izgovara. Kada sam shvatila da je poziv stvaran, rekla sam producentkinji da mi je potrebno pozivno pismo. Nije me razumela i odgovorila je da je dovoljno što me je usmeno pozvala. Shvatila je o čemu se radi tek kad sam objasnila da bez pozivnog pisma niti mogu da transportujem modele u SAD niti mogu da dobijem vizu za ulazak u njegovu zemlju. U to vreme još nisu skinute sankcije. Moji sagovornici su zaista bili iznenađeni količinom i sadržajem potrebne dokumentacije, pa smo se, na kraju, dogovorili da mi pošalju Internetom prazan dokument, a ja ću napraviti potrebnu formu pisma koja odgovara svim propisima i vratiti im na potpis.

Njujork

Njujork je grad koji mnogo volim. Za njega, osim prijatelja i divnih uspomena, vezuje me i posao. Što se Amerike tiče, grad koji me je potpuno iznenadio je Majami. Neobičan način života. Publika potpuno drugačije od Evropljana reaguje na ono što im se dopada na reviji. Ne stide se da glasno pokažu kada misle da je nešto lepo. Imam utisak da na isti način opušteno i rade i zabavljaju se.

S istinom je lakše

Odrasla sam na Banovom brdu u Beogradu, u toplini i uz pažnju roditelja i u potpunoj bezbrižnosti dečjih maštarija. Moji roditelji nisu iz modnog biznisa. Vrlo rano su me naučili odgovornosti i važnosti komunikacije i da sve lepe i loše stvari najpre kažem njima. U tom smislu sam se osećala maksimalno zaštićeno jer sam u porodici imala oslonac, mnogo razumevanja i ljubavi. Danas, od saradnika i prijatelja očekujem da mi, ako se nešto što nije preterano lepo dogodi, to odmah i kažu. Uvek pomislim, ako se nešto loše desilo, bolje da problemima krenem u susret nego da mi privid lepog oduzme prostor i vreme u kome mogu da reagujem.

Igre s tkaninama

U ranom detinjstvu većinu slobodnog vremena volela sam da provodim kod kuće. Obožavala sam da se igram tkaninama. Moja mlađa sestra, totalno drugi tip, volela je da se igra sa drugaricama napolju. Sticajem okolnosti, pohađala sam nekoliko srednjih škola. Za mene pojam školski drug ima potpuno drugačije značenje, jer sam shvatila nakon svih ovih promena da sam išla u školu sa velikim brojem ljudi. Maturirala sam u XIII beogradskoj gimnaziji. Forma tadašnjeg školstva mi uopšte nije odgovarala. Bilo je dosta toga što me je zanimalo, a nije se nudilo u izboru predmeta.

Paralelne studije

Posle mature zbog dobrih ocena iz škole bilo je nekako najjednostavnije bilo da se upišem na Prirodno-matematički fakultet. Već prvog dana sam znala da to neće biti moj životni poziv. Posle godinu dana upisala sam Likovnu akademiju na kojoj sam konačno dobila priliku da istražujem znanja i veštine koji su me zanimali. Tada nisam htela lako da odustajem od započetih poslova, pa sam paralelno studirala i Prirodno-matematički fakultet i Likovnu akademiju. Iz sadašnje perspektive mislim da je takav napor bio potpuno bespotreban. Matematika mi je ostala u maglovitom sećanju. Danas se ne bih setila ni koliko je koren iz tri. Uživala sam u crtanju na Likovnoj akademiji, ali sam paralelno čitala i sve što je bilo vezano za dizajn jer sam znala da ću se kroz njega umetnički izražavati u životu.

Prva revija

Na prvoj godini Likovne akademije napravila sam svoju prvu reviju u SKC-u. Tada je bilo potrebno ispuniti mnoge profesionalne kriterijume da bi neko došao u priliku da predstavi svoj rad na tom mestu. Bojana Pejić, tadašnji urednik u SKC-u, dala mi je priliku. U organizaciji moje prve revije bilo je mnogo dobre volje i želje da se uvedu novine. Na reviji su, što je tada bilo neobično, radili šminker i frizer. Uglavnom su se do tada manekenke same šminkale, frizirale i nosile svoje cipele. Ovde smo imali sponzora za cipele. Bilo je svakojakih eksperimenata. Ipak, za jednu debitantsku reviju, sve je, na kraju dobro ispalo. Utisci ljudi sa tog događaja su mi otvorili mnoga poslovna vrata kasnije.

Devedesete

Nekako mi je uvek bilo jasno da ću za svoj posao morati da se pobrinem sopstvenim radom. Srećna okolnost je što nikada nisam ni podrazumevala situaciju u kojoj bi neko nešto trebalo da mi pokloni. Još samo jedna generacija pre mene radila je u velikim, situiranim firmama. S druge strane, mnogi su verovali da bi po izlasku sa akademije neko trebalo da se pobrine za njihovu budućnost. U devedesetim godinama se raspala država u kojoj smo živeli i s njom je i nestala udobnost, nestao je sistem vrednosti na koji smo navikli i infrastruktura poslovanja. Kada sam postala svesna toga, rešila sam da u posao krenem sama i stvorim sopstvenu robnu marku.

DO

U tim vremenima bilo je neobično da preduzeće i modna linija u isto vreme imaju nečije ime i prezime. Mnogi su me pitali šta znači to Dragana Ognjenović? Posle toga su uvek pitali za ime firme. Posao sam učila od početka. Čak i to da je potrebno prebrojati novac kada neko kupi neki komad odeće. Uvek i pre svega mi je bilo važno da neko sa uživanjem nosi ono šta sam napravila.

Majami

Poziv da prikažem reviju na Nedelji mode u Majamiju sam prihvatila iz znatiželje. Prvi put sam u Majami stigla u zimskom kaputu i rolkom na sebi. Uz to, ponela sam kolekciju za jesen-zimu koju su i tražili, koja je sadržala između ostalog i kapute. Možete zamisliti – kaputi na Floridi. Prosto nisam bila svesna da je tako toplo. U Majamiju sam otkrila potpuno novi svet. Novo uživanje u dizajnu i u životu. Arhitektura hotela je prilagođena totalnoj relaksaciji gostiju. Blizina okeana je na svaki način iskorišćena. Potpuno drugačija atmosfera od Njujorka. Ono sto mi se veoma dopada u Majamiju je da ako se publici na reviji nešto dopadne, glasno to i pokaže. Ljudi su neposredni i gde god da se nađu na opušten način i rade i zabavljaju se. U Majamiju se osećam skoro domaće. Tamo sam upoznala mnogo dragih i predivnih ljudi.

Surferi i posao

Dok nisam došla u Majami bilo mi je nepojmljivo da sretnem nekog na poslovnom sastanku ko na sebi ima samo surfersku opremu. Ili, čak samo pantalone čija se dužina završava ispod kolena. S druge strane, na Akademiji za modu u Majamiju, gde sam držala predavanje, srela sam profesorku koja je obučena strogo kao da predaje u Kembridžu. I jedni i drugi, bez obzira na odeću, savesno obavljaju posao.

Podgrejan krompir

U Švedskoj me je osvojio neobično praktičan odnos prema životu njegovih stanovnika. Divne marine, dizajn stakla, odnos ljudi prema drugim ljudima, deci, umetnosti, ekologiji, industrijskom dizajnu…U Stokholmu sam otkrila da je moguće podgrevati krompir. Mali krompir u ljusci kuvaju i ostave da odstoji do sutra, onda ga prokuvaju i serviraju. U uspomeni mi je ostao jedan božanstven keks sa cimetom i naravno lingorn saft, džem od bobica. Ne smem ni da kažem koliko sam tog džema pojela.

Moj stočić

Akcija "Moj stočić" trenutno okuplja osam škola za decu sa smetnjama u razvoju iz Beograda i jednu sa Kosova. Trenutno kolekcija proizvoda pod ovim imenom broji preko 100 različitih artikala, a izradila su ih deca koja su ove predmete izabrala da izrađuju prema sopstvenoj želji i talentu. Ideja akcije "Moj stočić" je da se deca tokom školovanja obrazuju i obuče za neku od aktivnosti koju su izabrala, da bi kasnije, po završetku školovanja i sigurnosti koju im daje škola, mogla možda da to proizvode u okviru nekog preduzeća ili uz pomoć roditelja kod kuće. Njihova dobrovoljna aktivnost i posvećenost pokazuju količinu njihovog interesovanja za ove aktivnosti. Tri godine, koliko već traje ova akcija, trudim se da uz pomoć nastavnika, stručnjaka, te svoje ideje i talente sprovedu u delo.

U akciji "Moj stočić" ideja je da se bez patetike ohrabre deca da pronađu svoje talente i treniraju svoju veštinu. Da nauče da je potreban kontinuitet u stvaranju. Gde god je izvodljivo, napravljeni predmet potpiše njegov autor. Deca to vole. Do sada, imali smo prodajne izložbe u Skupštini grada Beograda, Izvršnom veću Vojvodine, Narodnoj banci, Radio Beogradu. Nadam se da ćemo uskoro uobličiti saradnju i sa hotelom "Hyatt". Predmeti iz akcije "Moj stočić" nalaze se u izlozima Radio Beograda u Hilandarskoj ulici i u izlozima Biblioteke grada u Knez Mihailovoj ulici. Zbog dece koja lepo crtaju, počeli smo da pravimo i prodajemo i čestitke za Novu godinu, pa je tako približena mogućnost svakom pojedincu da ovoj deci uputi makar i minimalnu pomoć.

Moda i Srbija

Ambijent za bavljenje modom u suštinskom smislu u Srbiji skoro da ne postoji. Nedostaje strategije države prema proizvodnji uopšte, pa i tekstila, a onda i proizvodnje odeće sa potpisom nekog dizajnera. Nedostaju zakoni i poreski sistem koji bi stimulisao proizvodnju i ljude koji u njoj rade. Nedelje mode izgledaju kao promocija prodaje naših talenata. Žao mi je što se to dogodilo, jer smo inventivan i talentovan narod. Ne tako davno, skoro svaka kuća u Srbiji je imala šivaću mašinu. Zaboravili smo veštinu kojoj u kojoj smo bili odlični. Zanatski rad danas nije na ceni, pa se za njega skoro niko i ne obrazuje. Talentovanim ljudima je potrebna podrška u momentu kada grade karijeru, a ne priznanja kada se dokažu svojim delima. Tu država može da odigra značajnu ulogu.

Muzika

Muzika mi je neobično važna. Volim zvuk klavira, gitare, bubnjeve, violončela, timpana... Uživam na isti način i u klasičnoj muzici, i u dobrom rokenrolu. Volim koncert Keitha Jaretta, iz Kelna. Većina mojih prijatelja je odrastala slušajući pank, pa su izvršili i priličan uticaj na mene. Volim da slušam i Kalt, Rege Against Macshine, ali i sasvim novu muziku.

Hewlett Packard

Jedna od mojih linija odeće koja postoji od 2002. godine ima naziv software. To je bilo zanimljivo menadžerima iz HP-a, pa su me kontaktirali. Tako je, inicijalno, nastala naša saradnja. Osim dizajna, bitno mi je i koliko je moćan računar koji ćemo promovisati, jer i sama istinski koristim prednosti koju nova računarska tehnologija donosi. Dizajnirala sam specijalnu torbu koju će na poklon dobiti prvih stotinu kupaca novog HP računara.

Njujork

Ako budem želela da se potpuno posvetim poslu u inostranstvu, važno je da tamo gde radim i živim, jer se posao na daljinu ne radi. To bi značilo da bi trebalo da se opredelim za život u Njujorku. Pošto posao ne voli da čeka, tu, životnu odluku, potrebno je doneti ubrzo...

Pire

Restoran "Pire" u centru Beograda dobio je ime po pire krompiru, nakon što je slučajno započelo prvenstvo koje, naravno, nema kraj u spravljanju ovog jela. U njemu učestvuju moji prijatelji i ostali koji žele, a titula najboljeg prelazi svakog časa iz ruke u ruku.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 15.11.09.)