Ivan Zeljković, tv voditelj - nisam imao šta da izgubim, pa sam postao milioner

Ako posmatrate Ivana Zeljkovića iz današnje perspektive, videćete poznato TV lice i čoveka čija firma poseduje licencu za emitovanje jednog od najpopulaernijih kvizova na svetu, pa lako možete da zaključite da je sve to deo plana koji se dugo i pažljivo kovao uz pomoć najeminentnijih stručnjaka iz oblasti medija, marketinga, propagande... Međutim, popularnog Zeku Milionera je, kako je sam ispričao Miloradu Plaziniću, kroz karijeru vodio nevidljivi prst sudbine, pa je tako od talentovanog dorćolskog rokera do jedne od najuticajnijih medijskih ličnosti u Srbiji stigao preko nekoliko radio-stanica, a svaki novi korak bio je iniciran manje ili više slučajnim susretima s ljudima koji su mu, kako se ispostavilo, promenili život

Odrastao je na usijanom dorćolskom asfaltu, onom ispod tramvajskih šina, maštajući o uzbudljivoj rokerskoj karijeri. Kao gitarista i pevač pop-rok grupe „Opus Dei“, prašio je Ivan Zeljković po raznoraznim prestoničkim koncertnim prostorima, ostvarujući tinejdžerski san korak po korak. Međutim, u trenutku potpune obuzetosti muzikom, dok je zajedno sa ostalim članovima benda bio gost u to vreme kultne emisije „Dvesta iz mesta”, osetio je magičnu privlačnost radija. U nekom drugom mikrofonu i nekoj drugoj publici prepoznao je sudbinu. Ubrzo joj se bez razmišljanja prepustio. Zahvaljujući toj odluci, nekoliko godina kasnije našao se u pravo vreme na pravom mestu, zato ga čitava nacija zna kao Zeku Milionera.

- Evo, eksluzivno za MOZZART Sport mogu da kažem da se moja grupa iz srednjoškolskih dana, koja se zvala „Opus Dei”, posle 15 godina pauze ponovo okupila i počela da svira. Zasad to činimo onako, za svoju dušu i baš uživamo - otvara na neočekivan način Ivan Zeljković intervju za naš magazin.

Kako ste došli na ideju da „odmastite“ instrumente?

- Ideja je krenula čisto, iz srca, bez nekog master plana da sad nešto palimo i žarimo. Jednostavno, volimo to da radimo. Svojevremeno smo četiri godine svirali po svim mogućim rupama grada Beograda, počev od Dadova, Mašinca, KST-a, Akademije, pa do Doma omladine i Bunkera. Rešili smo malo da se podsetimo tih dana. Naime, moj kum, inače bubnjar, pronašao je kasetu s našim starim snimcima, obradio je i poslao svima na mejl. Pošto smo odslušali, složili smo se da moramo da napravimo probu… I to traje, bogami, tri-četiri meseca. Prilično redovno vežbamo, počinjemo da zvučimo lepo.

Globalnu popularnost stekao si kao voditelj veoma gledanog kviza „Želite li da postanete milioner“. Kako si ušao u tu priču?

- Evo ovako... Karijeru sam počeo 1992. godine na radio Pingvinu, koji je u to vreme bio slušaniji nego što su neke današnje televizije danas gledane. Prve lekcije dobio sam od Zorana Petrovića, kojeg nazivam svojim novinarskim ocem. Potom sam bio u redakciji Naksi radija, Radija 063 i Radio Haosa, da bih se 2000. godine skrasio na BK TV-u, gde sam radio kao audio producent. Montažer Miroslav Ilić i ja radili smo jednu simpatičnu emisiju koja je bila namenjena satelistskom programu. On bi izmontirao neke spotove, kratku listu, a ja sam iz „ofa“, znači bez slikanja, čitao ko je prvi, ko drugi i tako dalje… Jednom prilikom se producent „Milionera” Draško Plavšić sasvim slučajno zatekao u montaži i, dok je čekao na red, čuo je moj glas. Ispostaviće se da je to bila velika sreća za mene.

Kako se stvar dalje odvijala?

- Tako što je Draško odmah prokomentarisao: „Auu, ovakav nam čovek treba za voditelja!“ Zatim me pozvao na razgovor i rekao da ćemo probu, ako bude uspešna, pokazati menadžmentu, a u suprotnom - nikom ništa. Ispalo je dobro, sve ostalo je istorija. Prilika mi se ukazala, iskoristio sam je, a na kraju krajeva, zahvalan sam i Bogoljubu Kariću, koji je prelomio i rekao: „OK, uzeću tebe.“

Da li si imao tremu na prvim snimanjima?

-Nisam, iz prostog razloga što je iza mene bilo višegodišnje radijsko iskustvo. Bio sam voditelj, tonac, radio sam džinglove za špice, a pred kamerama sam se osećao kao da sam na radiju. A „Milioneru” je upravo bio potreban neko ko ima neposrednu komunikaciju s takmičarima.

U kojoj meri si mogao da pretpostaviš da će kviz biti tako dobro prihvaćen u širokim narodnim masama?

- Iskreno govoreći, nešto i nisam bio raspoložen za TV slikanje. Međutim, kad je 2002. godine došla priča oko „Milionera”, prihvatio sam izazov ne znajući tačno šta je to. Jedino sto sam znao bilo je da je kviz veliki hit u Engeskoj, Nemačkoj i još 30-40 zemalja. I zato sam odlučio da probam, jer praktično nisam imao šta da izgubim. Ali tada zaista nisam očekivao da ćemo, pod jedan, trajati sedam godina i, pod dva, da ćemo biti zanimljivi publici tako dugo. Verovatno postoji određeni krug ljudi, neka kritična masa koja emisiju održava u životu. Iz tog razloga sam ponosan, srećan i zahvalan svima koji su sudelovali u tome da postanem „Milioner”.

Verovatno si u rekordnom roku ustanovio razliku između radija i televizije, po pitanju brzine sticanja slave?

- Svakako. Mada, moram da naglasim da „Milioner” komunicira sa starijim gledaocima ili onim najmlađim. Srednja generacija više gleda „Keš taksi” i slične kvizove. Stvarno je velika razlika između TV-a i radija, tako da sam bio malo zatečen. Ne znam da li je nešto što je potpuno novo doživelo takav bum na našim televizijama tokom proteklih sedam godina.

Kada i kako si došao na ideju da otkupiš prava za emitovanje kviza koji te je proslavio?

- „Milioner” mi je drugi put promenio život onog trenutka kad je moja firma „Adventidž” otkupila licencu i kad smo postali praktično prozvođači kviza. Firmu sam otvorio u trenutku kada sam imao platu od više hiljada evra na BK TV-u. Bila je među najvećim u toj redakciji, a ne znam ni ko danas ima toliku platu. To je bilo 2004. godine u decembru, kada smo na početku radili marketing i produkciju. Snimanja sam imao dva puta mesečno, uz to sam još nekoliko dana imao neke druge obaveze, što znači da sam imao 20 slobodnih dana. Mogao sam da se opustim, ali nisam, pošto nisam takav čovek. Bacio sam sebe u vatru i krenuo u privatan posao u trenutku kada mi, finansijski gledano, to uopšte nije bilo potrebno. Međutim, smatrao sam da je povoljan trenutak za tako nešto, baš iz razloga što sam imao ’leba da jedem.

Po svemu sudeći, imao si više nego dobru procenu.

- Zadovoljan sam kako to funkcioniše od 2004. godine do danas. Nije sad to ne znam šta, ali mogu da živim od toga. Borba je velika, važno je da imaš nešto u rukama, da možeš da barataš s tim.

Koliko ti je nadimak Zeka Milioner dao impuls da se odvažiš i pokušaš da postaneš milioner u pravom smislu te reči?

- Ne, ne, to može da zavara žestoko! Milioner još nisam postao, nadam se da ću biti, a-ha-ha...

Šta misliš o Tariku Filipoviću i načinu na koji on vodi hrvatskog „Milionera“?

- Gledao sam dosta verzija „Milionera”, Gintera Jauha stalno pratim, kao i Krisa Tarenta, kad mi dopadne neka emisija iz Engleske. Što se tiče Tarika Filipovića, moram da kažem da uživam gledajući ga. Nekako, on to lepo radi, na šarmantan način. Istovremeno mi je drag jer znam da su snimanja iscrpljujuća. Zato dodatno uživam, jer se on mučio, a ne ja.

Pređimo na sportsku tematiku. Nedavno si javno obelodanio klupsku pripadnost ulaskom u VIP navijački klub Crvene zvezde. Kako je došlo do toga?

- To je bila inicijativa predsednika Vladana Lukića, koji me pozvao na sastanak. Bio sam iznenađen što uopšte zna da sam zvezdaš, pošto sam Marakanu tek povremeno posećivao. Više sam bio navijač u srcu nego što sam to pokazivao na stadionu. Izneo mi je ideju o pravljenju navijačke baze, koju bi sačinjavale poznate ličnosti. Tačno ime glasi „Klub poznatih velikih prijatelja Crvene zvezde“. Taj klub nema predsednika, predstavnika ili člana, svako je predsednik za sebe. Sam početak rada je iznenađujuće dobar. Poslednjih nekoliko godina Zvezdino ime je u medijima pominjano u negativnoj konotaciji, ali su se neke stvari promenile. Koncept naše pomoći sastoji se u dolasku ne samo na velike mečeve, nego i na one obične, prvenstvene.

Izgleda da se ti i tvoje crveno-bele kolege polako uigravate...

- Dosad sam bio na pet-šest utakmica i primetio sam da se stvorilo jezgro stalnih posetilaca, koje se neprestano uvećava. Ekipa se još uigrava i pruža lepe igre, zbog čega ljudi nemaju problem ukoliko se neki meč izgubi… Što, naravno, nikako ne želimo. Bitno je da igrači, dole na terenu, ostave srce, bez obzira na to da li igraju protiv Mladog radnika ili Borca iz Čačka. Najvažnija je ta nova energija koja zaista postoji na Marakani, kako i glasi slogan za ovu sezonu. Cilj je reafirmacija Crvene zvezde kao porodičnog Brenda, koja će svojim navijačima obezbediti lepu gradsku zabavu tokom 90 minuta.

S reči na dela prešli ste odlaskom na revijalne mečeve koje je Zvezda odigrala za oči i dušu svojih navijača u Prokuplju i Kosovskoj Mitrovici.

- Iza sebe imamo nekoliko zajedničkih akcija koje smo izveli u dogovoru s upravom i navijačima. Išli smo na Kosovo da bismo odneli pomoć skupljenu na meču protiv Slavije, namenjenu obnovi škole i kupovini pribora. Nažalost, zbog uslova na putu nismo mogli da se probijemo do Gračanice. Bili smo u Prokuplju, gde su Delije iz iz tog grada organizovale utakmicu. Bio je to nezaboravan doživljaj. Na stadionu je bilo 2.500 ljudi, dok je sala „Zoran Đinđić“ bila dupke puna. Povod za to okupljanje je bio humanitarne prirode, pošto smo uručili 200.000 dinara malom Aleksandru koji ima veliki zdravstveni problem. Te ovacije, te aplauze, tu prisnost i tu organizaciju, to je teško opisati.

Šta možeš da kažeš u vezi tvojih iskustava s igrama na sreću?

- Ja sam ti od onih iz vica što se mole da dobiju na lotou, a bog im kaže da prvo uplate listić! Ne tvrdim da je trnovit i težak put uvek ispravan put, ipak, nekako uvek idem po njemu. Ukoliko se kladionice, kazina, klađenje na hipodromu (...) shvate na pravilan način, dobra zabava je zagarantovana. Jednom prilikom sam se zatekao na hipodromu na Carevoj ćupriji i pitao se šta ljudi vide u tim trkama konja. E, potom sam uplatio 50 dinara, tipujući redosled prva četiri grla koja će stići na cilj. U trenu su mi trke postale toliko zanimljive da sam preko noći postao ekspert za konje.

Kako stoje stvari s prognozom fudbalskih rezultata?

- Nešto slično doživeo sam prilikom nedavnog gostovanja Zvezde u Smederevu. Naime, kolega Igor Brakus je na tom meču prognozirao da će pasti više od pet golova. Čim mi je to saopštio, počeo sam da navijam s mnogo više žara, a događaji na terenu su poprimili dodatnu draž. Uvek su mi bili fantastični ljudi koji se klade na četvrtu belgijsku ligu, na sedmu holandsku, znaju ko je povređen, ko je prodao igrača, ko su treneri, ko se posvađao sa ženom pa je nervozan - kroz smeh je zaključio Ivan Zeljković.

Milioner iz blata nema veze s pravim kvizom

Filmski hit iz Indije „Milioner iz blata“, koji je ceo Holivud ostavio bez teksta, Ivan Zeljković gleda na svoj način.

- Idejom sam bio oduševljen. Mnogi će sad reći: „E, to je kviz ‘Milioner’, pa je Zeka zbog toga oduševljen“, što moram da negiram. Kao prvo, „Milioner“ je predstavljen na potpuno pogrešan način. To je dramatizacija i lirska sloboda koju su iskoristili reditelj, scenarista i producenti filma. Moj veoma dobar prijatelj Rod Tejlor, producent „Milionera“ i direktor internacionalne produkcije, morao je da bude taj koji potpisuje da je to verno originalu, iako je i sam znao da nije baš tako. Nije mogao da odreaguje i film je više izraz pesničke slobode nego originalan prikaz „Milionera“. A što se tiče same knjige Vikasa Svarupa „Pitanja i odgovori“, koju sam pročitao godinu dana pre nego što je film izašao, ona je divna. Na fantastičan način opisuje kako život u Indiji ne vredi ni cent. Ali opet, životna priča, opisana kroz pitanja, govori nam o tome da sreća i prava ljubav uvek nađu put jedno do drugog.

Humanost delija kao tabu tema

Popularnom voditelju i velikom zvezdašu teško padaju dvostruki aršini medija kada su u pitanju Delije.

- Krivo mi je što u novinama niko nije pisao o humanitarnoj akciji navijača u Kosovskoj Mitrovici, ali su zato svi pisali o 60 uhapšenih Delija i preuveličavali priču. Naši mediji su, na primer, potpuno pogrešno izveštavali o Pragu. Jasno je da su naši navijači tamo bili isprovocirani. Zato sam navijače, tokom boravka na Kosovu, pitao zašto ne izađu u javnost s pričom da pomažu naš narod. Odgovorili su da to rade iz srca, bez namere da se reklamiraju. Nadam se da se neće naljutiti na mene što sam ovo rekao, ali stvarno mi je krivo što negativna priča uvek izađe u prvi plan. Ne kažem, svako ko je kriv mora da odgovora i tačka. Ali, ako si inicirao nešto humano, zašto i to da ne izađe u novinama?

Znam kako da smršam, ali džaba!

Zeka Milioner je, što se po njegovom izgledu lako može primetiti, veliki ljubitelj dobrog zalogaja...

- Gurman sam koji je uvek na nekoj dijeti. Evo, danas i sutra imam neka snimanja, pa kažem sebi „daj malo da splasnem“, ali ne ide mi ovih dana. Uglavnom, uvek se trudim. Kad jednog dana budem imao vremena, sešću i napisati knjigu kako čovek da oslabi, a priču ću bazirati na iskustvima koja ne mogu da primenim na sebi.

izvor :