Milivoje-Mića Marković, saksofonista i klarinetista - U oskudici sam delio klarinet s komšijom

(Milivoje-Mića Marković)

Nastup na otvaranju predstojećeg Džez festivala u Beogradu biće moje poslednje muziciranje pred publikom. Duvači imaju rok trajanja i bojim se da je moj istekao. Imam tremu, ali sam siguran da ću dobro svirati. Niko neće primetiti da mi je rok trajanja pri kraju, počinje ispovest za "Blic nedelje" Milivoje–Mića Marković, proslavljeni džez saksofonista i klarinetista i autor muzike za legendarnu TV seriju "Otpisani".


Jedva preživeli

Mom ocu Mihailu ostvarila se životna ambicija da postane ugledni trgovac u Bosanskom Šamcu gde je imao veletrgovine nalik na današnje robne kuće. Tamo je upoznao moju majku Francisku čiji je otac, a moj deda, bio profesor muzike. Mihailo je ubedio suprugu da katoličku veru zameni pravoslavljem. Tako je mama Franciska postala mama Mirjana. Ona je bila rodom iz Maribora, pa su zajedno odlučili da bi bilo najbolje da se ona porodi u zavičaju. Nepodnošljivi trudovi su je zadesili u Zagrebu gde me je igrom sudbine donela na svet 1939. godine. Iz Bosanskog Šamca smo pobegli od ustaškog šikaniranja bukvalno u poslednjem trenutku ratne 1942. Otac Mihailo me je držao u naručju trčeći cik-cak preko travnatog igrališta lokalnog fudbalskog kluba dok su meci zviždali oko nas. U Osjeku smo u oskudici preživeli Drugi svetski rat. U tek oslobođenoj Jugoslaviji moji roditelji su mi 1945. godine poklonili mlađeg brata Branka.

Ukor zbog sviranja

Sa bratom Brankom sam krenuo u cenjenu muzičku školu u Osijeku. Direktorka Gordana Gojković me je kaznila ukorom pred isključenje jer sam sa Vladislavom Fridrihom iz Zagreba svirao džez 1956. On je svirao trubu i kasnije postao cenjeni džez muzičar, a ja sam svirao klarinet. U oskudnim posleratnim vremenima delio sam instrument s komšijom koji je bio od mene stariji dve godine. Četiri godine kasnije, kada sam stekao prvu muzičku afirmaciju u Beogradu, direktorka Gojković me je zamolila da održim učenicima njene škole predavanje o džez muzici. Kasnije, osamdesetih godina, Televizija "Zagreb" napravila je revijski orkestar od osamnaest muzičara koji su išli u muzičku školu u Osijeku.


Zabava na Dravi

U Osijeku me je otac Mihailo vodio na utakmice fudbalskog kluba "Proleter" čije se igralište nalazilo u neposrednoj blizini reke Drave. Kako je pedesetih godina kožna fudbalska lopta bila malo bogatstvo, redari kluba su stražarili na obali Drave kako sportski rekviziti ne bi nestali bez traga. Tako da je zabavnije bilo gledati koreografije i golmanske parade redara od same fudbalske utakmice.

Ples uz džez

Na studije prava stigao sam u Beograd 1957. Uz odlazak na predavanja na fakultetu stigao sam da završim i dva razreda Srednje muzičke škole "Josip Slavenski". Mirko Šulc me je primio u svoj orkestar koji je svirao na igrankama u Zemunu. Čim sam ugledao saksofon, odmah sam ga uzeo u ruke i počeo da sviram. "Koliko dugo sviraš", pitao me je Mirko kada je čuo jedan džez solo. "Dva minuta", odgovorio sam mu. Svirao sam i u orkestru KUD-a "Branko Krsmanović". Slušao sam radio program "Glas Amerike" u kojem se emitovala specijalizovana emisija "Sat džeza". Deset puta sam u bioskopu gledao "Bal na vodi" i s lampom u zubima zapisivao kompozicije Glena Milera. Na sluh isključivo. Posle sam ih kod kuće svirao i proveravao da li sam ih dobro zapisao. S orkestrom sam svirao igranke u Indeksu, školi "Nikola Tesla" u ulici Narodnog fronta, Kafe baru koji se nalazio na mestu današnjeg Mekdonaldsa na Terazijama, ali je ubedljivo najzabavnije bilo na Kalemegdanu, gde su prolaznici plesali uz džez muziku. Zlatna vremena u Beogradu.

Zubobolja

Moju Radmilu (Radmila Mikić, pevačica) sam upoznao na turneji po gradovima u Bosni i Hercegovini, gde je uz pratnju mog benda fantastično pevala kantri muziku. U Doboju je jedva otpevala koncert. Neposredno pred nastup zub je počeo gadno da je boli i umalo se nije srušila od bolova na bini. Te noći nismo uspeli da pronađemo stomatologa u Doboju, pa sam se ja o njoj džentlmenski brinuo do jutra. Prespavao sam kod nje, zaljubili smo se jedno u drugo i ostali zajedno kroz životna iskušenja sve do danas.

(Milivoje i Radmila)

Tuča u klubu

Posle odličnih svirki mog benda u klubu Američke ambasade u Beogradu, koje je organizovao Dragan Vidak, stupili smo u kontakt s menadžerom iz Frankfurta i krenuli 1962. na turneju po klubovima u bazama američke vojske po ondašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Tri godine smo pravili zabavne programe u kojima je dominirala američka džez muzika. Svirali smo u Manhajmu u bazi američkih komandosa, nekoliko nedelja posle ubistva američkog predsednika Kenedija u novembru 1963. Rekli su nam da će nastup trajati od 18.30 do 21.30 sati, zato što komandosi imaju više obaveza od obične vojske i idu ranije na spavanje. Svirali smo samo petnaest minuta jer je izbila masovna tuča u kojoj je polomljen čitav klub. Tukli su se samo šakama i sreća je da niko nije potegao pištolj. To je bilo pitanje časti za američke vojnike da se razračunavaju pesnicama bez oružja. Upala je vojna policija , pohapsila sve kavgadžije i odvela ih u zatvor. Bili smo zadovoljni jer su nam instrumenti ostali celi.

Probali smo

U jednoj prilici tih godina supruga i ja smo ušli u vagon podzemne železnice u Zapadnom Berlinu s idejom da izađemo na jednoj od tri stanice pored kojih je voz prolazio, a koje su se nalazile u tadašnjem Istočnom Berlinu. Imali smo jugoslovenske pasoše koji su takvu ludu avanturu činili mogućom. Dve stanice na trasi voza u Istočnom Berlinu su bile zamandaljene. Nas dvoje smo jedini sišli na trećoj uz ogromno zaprepašćenje ostalih Nemaca u vagonu. Na vrhu stepenica, na izlazu iz metroa videli smo naoružanog vojnika sa psom kako patrolira. Ulice Istočnog Berlina bile su sablasne jer su bile slabo osvetljene i na njima nije bilo saobraćaja. Vratili smo se u Zapadni Berlin posle pola sata.

Provokacija

Na drugi izlet iza "gvozdene zavese" sa ženom sam krenuo mnogo organizovanije s jednim kolegom muzičarem iz Zagreba. On je imao auto-karavan i nas šestoro se potrpalo s idejom da se promuvamo po Istočnom Berlinu. Na granici nam je Amerikanac poželeo srećan put uz kiseli osmeh na licu, dok su nas stotinak metara dalje Rusi momentalno naterali da izađemo iz vozila. U gepeku kola je graničar našao nemački ilustrovani časopis na čijoj naslovnoj strani je bio ruski predsednik Hruščov. Neko se šalio pa mu je hemijskom olovkom docrtao brkove. U zasebnoj prostoriji na graničnom prelazu ispitivali su nas dva sata oko te "provokacije". Mnogo smo se uplašili. Objašnjavali smo da smo muzičari iz Jugoslavije i da s politikom nemamo veze. Spasao nas je datum izlaska tog časopisa koji je bio mesecima bajat i moje perfektno znanje nemačkog jezika. Jedva su nas pustili da se vratimo.

Odlazak u Grac

Na Bledu sam u okviru programa Džez festivala prvi put svirao improvizacije s jednim poljskim saksofonistom. Na festivalu je svirao i orkestar iz Graca koji su činili studenti Muzičke akademije. Njih dvanaest. S njima je posle nastupa razgovarao urednik Drugog programa Radio "Beograda" i odmah mi predložio da odem na školovanje u Grac. Na prijemnom ispitu sam svirao bluz i džez standarde i članovi ispitne komisije su mi predložili da slušam nastavu, ali da ih obaveštavam kada sam spreman za polaganje ispita da ne bih gubio vreme. Bio je to jedini novi, eksperimentalni džez odsek u Evropi. Za osamnaest meseci sam dao deset ispita. Do polovine treće godine sam ubrzano polagao ispite. Poslednja tri semestra sam regularno pohađao jer sam tu učio komponovanje i dirigovanje.

Prvi diplomac džeza

Diplomski ispit sam polagao iz dva dela. U prvom sam uz pratnju klavira samo pred članovima komisije svirao zadata klasična dela, u drugom me je čekao pedesetominutni koncert pred publikom. Kada je predsednik komisije profesor Markl čuo kako furiozno sviram etidu, rekao mi je: "Ako ponovite ovakvo muziciranje, mi smo prvi deo ispita završili." Drugi put sam je toliko brzo odsvirao da članovi komisije nisu uspeli da isprate u notama moj tempo. Profesor Markl mi je čestitao i prešli smo u salu gde me je čekala publika u drugom delu mog diplomskog ispita. Moji roditelji i supruga su bili u publici i bio sam pod tremom, ali sve se dobro završilo. Postao sam prvi diplomac džez odseka u Gracu. Kada smo došli kući, gospođa kod koje sam stanovao u Gracu kazala mi je: "Gospodine Markoviću, postali ste profesor."



Spasonosna slika

Na Džez festival u Bukureštu stigli smo s etiketom – prijatelji iz Jugoslavije, ali to nije omelo specijalnu policiju da nam istrkeljiše torbe do poslednje sitnice. U jednom momentu kod mene su pronašli fotografiju na kojoj stojim pored Čaušeskua. Tadašnji predsednik Rumunije je pre nekoliko godina bio u poseti Beogradu i tom prilikom obišao PGP. Od tog momenta gledali su u nas kao u bogove.

Salsa i mohito

Na Kubu smo stigli kao deo državne delegacije koja je predstavljala jugoslovensku kulturu. Na pozornici smo svirali obučeni u crne smokinge sa leptir mašnama. Bili smo elegantni, što je oduševilo naše domaćine. Kubanci su živeli u bedi, ali im klima i temperament nisu dozvoljavali da budu tužni. Obični ljudi su plesali sa svojom decom na ulici. U jednom plažnom baru na obodu Havane otkrio sam koktel "mohito" koji se sastoji od cepkane nane, belog ruma, soka od zelenog limuna, smeđeg šećera i mnogo usitnjenog leda. Igrali smo salsu i pili "mohito". Kada sam se vratio u Beograd, kupio sam sve te sastojke, ali nikada nisam uspeo da napravim tako dobar "mohito" kao što je bio onaj koji sam pio na Kubi.

Otpisani

Aleksandar Đorđević, reditelj serije "Otpisani", zamolio me je da napišem modernu muziku za priču koja prati akcije ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Obišao sam ih na snimanju i popričao s Vojom Brajevićem i Draganom Nikolićem, koje sam poznavao od pre. Rekli si mi da snimaju dinamičnu seriju i na osnovu toga ja sam osmislio čuvenu bas deonicu koja je davala ritam igrama klinaca širom Jugoslavije. Dok sam s orkestrom snimao muziku, u studio je utrčao Aca Đorđević i zagrlio me. "Je l’ to za nas?" pitao me je. Klimnuo sam glavom i on je počeo da skače od sreće. Muzika je snimljena na mikseti koja je ručno pravljena i imala je keramičke cevi. Zato i danas tako grmi muzika kada se "Otpisani" emituju na televiziji.

Za ploču 500 USD

S poznatim džez trubačem Stjepkom Gutom sedeo sam u bašti kafane "Šumatovac" i nagovarao ga da napravimo neki bend koji neće samo improvizovati džez muziku. Dogovorili smo se da okupimo sekstet i prvi nastup nam je bio u Domu omladine. Danas u Japanu neki kolekcionari plaćaju ploču Marković-Gut seksteta i čitavih petsto dolara.

Porodica

Supruga Radmila Mikić i ja smo u mladosti govorili da ima vremena za decu. Kasnije kada smo hteli naslednike biologija nam nije dozvolila, pa smo život proveli zajedno, ali bez dece.


Lična karta

Milivoje–Mića Marković rođen je u Zagrebu 1939. godine. Odrastao je uOsijeku gde je završio muzičku školu. Prvi je diplomac džez odsekaMuzičke akademije u Gracu. Predvodio je Big bend u Beogradu. Satrubačem Stjepkom Gutom osnovao je legendarni sekstet Marković-Gut. Bioje muzički urednik na Televiziji Beograd i napisao je muziku za TVseriju "Otpisani". Oženjen je s pevačicom Radmilom Mikić.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 25.10.2009.)

Beograd  

Milivoje Marković

Mića Marković

Džez festival Beograd

Otpisani

Mihailo Marković

Bosanski Šamac

Maribor

Branko Marković

Osjek

Gordana Gojković

Vladislav Fridrih

Zagreb

džez

FK Proleter

Drava

muzička škola Josip Slavenski

KUD Branko Krsmanović

Glas Amerike

Sat džeza

Bal na vodi

Glen Miler

Terazije

Kalemegdan

Radmila Mikić

Doboj

Dragan Vidak

Frankfurt

Manhajm

Berlin

Bled

Grac

Radio Beograd

Džez festival Bukurešt

Havana

mohito

salsa

Aleksandar Đorđević

Voja Brajović

Dragan Nikolić

Aca Đorđević

Stjepko Guta

kafana Šumatovac

TV Beograd