Gradimir Aleksić, vlasnik škole Orita Sinclair - Kod komšije u Singapuru

Etnolog, novinar, fotograf, profesor, muzičar. Bavio se elektronskim medijima, izdavaštvom, produkcijom, dizajnom, „mainstream“ reklamama, eksperimentalnim umetničkim projektima. Imao je i svoj bend The End. Danas ima školu umetnosti i novih medija i jedan kafe restoran na Dalekom istoku

Dok je šetao sa ćerkom pored Dunava, posle pecanja na koje su često išli zajedno, pitao ju je onako usput, za najlepšu uspomenu do tad u životu.

Ona mu je rekla: “Onda kad smo se tukli sa policijom u Glavnoj u Zemunu”. Shvatio je da nešto mora da uradi po tom pitanju. Bila je 1997. Ona je imala sedam godina, a on 42.

Otišli su u Singapur, grad ljudi sa najrazličitijim etničkim i kulturnim baštinama. To je jedna od okolnosti koja je Aleksića odvela baš tamo. Iako su ga život, talenat i nadahnuće nosili na razne strane – Beograd, Zagreb, radio, novine, izložbe, koncerti… etnolog po obrazovanju, nikad zapravo nije prestao da se time bavi.

Ka Istoku

Zapadna društva su mu bila, manje-više poznata, a sa druge strane nije hteo da ide u zemlje koje su socijalno neverovatno dobro sređene, Kanadu, Australiju. Nisu mu se nikad sviđali njihovi “kalupi”, pogotovo za došljake. Njima, kaže, nismo interesantni mi, nego naša deca kao budući građani tih zemalja. U Singapuru su stvari oštre, ko ima posla, ostane, ko nema, odlazi. “Svaki dan sam ustajao ujutru sa istom idejom, kako ću danas da zaradim pare, a da pri tom radim ono što volim”.

Kad je došao, plivao je u nepoznatom. Priča i smeje se tome koliko mu je bilo čudno da se, kao etnolog u prvoj kompaniji uklopi među doktore mehanike fluida, mašinske inženjere. „Bilo mi je interesantno, jedino što njima kad pričate vic, morate da kažete da pričate vic, sve je isuviše ozbiljno“. Firma se bavila uštedom energije i bila je ispred vremena. Tad je 1997. video prve proračune o štetnosti emisije CO2. Njegov zadatak je bio da „izmarketira“ celu stvar. To je lepo krenulo, kad su azijske berze doživele veliki krah i odnele i kompaniju.

Pokrenuo je novine, lokalni politehnik, da bi ubrzo počeo da radi za Politehničku akademiju, kao producent za medije u razvoju nastavnih sredstava. Najviše je radio na multimedijalnim prezentacijama “lekcija” iz medicine, tako da se, veli, i time odužio pokojnom, prema njemu uvek nepoverljivom ocu, inače vojnom lekaru. U međuvremenu je počeo da predaje istoriju fotografije i filma na jednoj umetničkoj akademiji. Posle tri godine odlučio je da otvori svoju školu. Danas drži Akademiju umetnosti i novih medija Orita Sinclair.

Smatra da je obrazovanje danas samo biznis, specijalizovanje za specifične delove industrije i da ga ne treba shvatati tako ozbiljno kao što je ovde običaj. “Generalno nam preti opasnost da za pet, deset, pedeset godina mi ne budemo građani država već podanici kompanija. Kad vas neko bude pitao šta ste vi, reći ćete: Ja sam Microsoft”. Drago mu je što je ipak imao priliku da dobije široko i temeljno obrazovanje, jer je siguran da ne bi, da je bio specifično obrazovan, mogao nigde da ode i ništa da radi. “Ovako mogu svašta”

Loptica u fliperu

Ne dolazi često u Beograd, bio je 2000. pa 2005. i evo sad. I sad je došao da bi promenio pasoš. Vidi promene u Srbiji, ali nagore. „Ne nagore u odnosu na „onda“, ali gore u odnosu na ono što smo očekivali. Srbija funkcioniše kao loptica u fliperu, pa gde udari“, kaže on.

„Voleo bih da vidim, bez obzira kolika je moja država, da li je bitna ili nebitna, da ta država definiše nacionalni interes i da se onda sve radi u tom pravcu. Šta god to bilo, smanjiti nezaposlenost, ne rasprodati baš sve“, kaže on.

Trenutno živi u šarolikosti nacija, rasa, karaktera. Nečemu što Srbiji danas nedostaje, iako pamti Beograd u kom su studirali i ljudi iz Azije, Afrike, Grčke. “Mislim da će se to pitanje najteže rešiti. U političkim turbulencijama devedesetih proglasili smo lošim sve iz prethodnog sistema, a nije napravljena ni jedna nova vrednost, moralna, duhovna. Postali smo neverovatno autistični. I sebe svrstavam ovde, jer svako jutro kad ustanem, čitam novine. Čitam sve, od slovenačke do makedonske štampe i jako sam ponosan što mogu da baratam svim tim jezicima.

Ceo ovaj prostor je potpuno kontrolisan avetima. Još se raspravlja ko su bili ustaše, ko četnici, a ko partizani. Postajemo jedna kulturno i rasno netrpeljiva sredina. Mi više nikog ne možemo da tolerišemo, u potpunom smo ubeđenju da nas svi mrze, a za to vreme ljudi su počeli da nas ne primećuju, što je mnogo gora varijanta. Postajemo potpuno nebitni”, kaže Aleksić.

Rođen je u Beogradu, a otac mu je iz sela Strelac kod Babušnice. Svi iz tog kraja imaju, kaže, običaj da odlaze u “pečalbu” po celom svetu. Školi u koju je išao i njegov otac i njegov deda osnovanoj 1850. zbog manjka dece je pretilo zatvaranje. Sad je pretvorena u školu za decu teškog socijalnog stanja, imaju mali internat. Kapacitet je za 50 đaka, a ima ih trenutno 15. Pročitao je negde o tome i kad je došao poslao je paket, olovke, sveske, knjige za njihovu biblioteku. Kaže da i u njegovoj školi u Singapuru, za koju je školarina 20.000 dolara, kad se pojavi neko ko nema novca, a vidi da je talentovan, kaže mu: Platićeš mi kad se zaposliš. “Pa kad mogu tamo, mogu i ovde”.

Rakija od manga

Uvek je mislio da je bolje da čovek sedi u svojoj kafani nego u tuđoj. Otvorio je zato kafe restoran “Kod komšije”, evropski mix u arapskoj četvrti Singapura, a specijalnost je to što ima više od 60 vrsta piva, iz mikropivara i velikih pivara iz celog sveta. Prija mu socijalni momenat kafane jer se tu svašta dešava, dolaze raznovrsni ljudi, od komandanata flota i vazduhoplovaca do fudbalskih reprezentacija i umetnika, pa mu često liči na pab u Ratovima zvezda.

Ne voli zavese na prozorima i ne voli da se zaključava. Nikad ne zaključava ulazna vrata, nisu ih zaključavali ni njegovi roditelji, ne zaključava ih ni sad na drugom kraju sveta. Lopovi su profesionalci, kaže, ako hoće da uđu probiće i zid. Veruje i da ako nešto treba da se desi, desiće se. A i, kaže, nema šta da krije.

Sad nema ni stakla na prozorima. Imao je tu sreću da se smestio u kraj gde su stare britanske kolonijalne kuće sa debelim zidovima i visokim plafonima. Ima dve mačke, jedna je unuče one koju su poneli još iz Beograda, dva šetlandska kolija, potpuno neprilagođena toploj klimi, pa stalno smešno izgledaju kratko ošišani, kao i razne samopozvane životinje po bašti. Veverice, slepi miševi, kobre. “Kad su pitoni otišli, došle su kobre”.

Prava gradska oaza u kojoj rastinje zbog velike vlažnosti divlja. Nedavno mu je na televizijsku antenu sleteo ogroman papagaj “ko ćurka, ljudi” i sad nema normalnu sliku. Ima i dosta orlova koji lete oko kuće, ponekad dođe i neki majmun. Ne tera ništa što dolazi, jer je tih životinja sve manje, kako se grad širi. Svestan je da one u stvari beže, tražeći još poneku retku oazu. „Kroz tu baštu naučio sam da su samo ljudi agresivni u celoj istoriji. Sa druge strane, tu je i prirodna ravnoteža, ako imate kobre, nemate pacove“.

Tu je i jedan ogroman mango u dvorištu, ispod kog padne 200, 300 kila plodova. Stalno ga merka i, iako je to zabranjeno u Singapuru, ne može da se ne pita “Kakva bi to rakija bila?"

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs