Zdravko Šotra, reditelj - Nisam čitao Mir-Jam

Zdravko Šotra (Foto: YouTube/screenshot)

Zdravka Šotru, jednog od najpoznatijeg reditelja u Srbiji, ekipa Ekonomista zatekla je na snimanju.

Dok padaju klape za novu seriju "Greh njene majke" priređenu po romanu spisateljice Mir Jam, Šotra priznaje da dela ove autorke nikad nije čitao. Ponesen uspehom "Ranjenog orla" kod publike, ipak, opet usmerava reflektore u tom pravcu.

"Naterali su me", kaže uz osmeh Šotra na pauzi snimanja. Za ručak u restoranu nema vremena. Tu, ispred studija, a ispod starog kestena na Košutnjaku, sa ostalom ekipom ruča ono što je ketering pripremio. Tikvice punjene povrćem i sirom – u plastičnoj kutiji. Ali, navikao je on na rediteljski hleb. Na njemu je, evo, već više od pedeset godina. Za to vreme Srbija je "videla" tri različita državna uređenja i više od stotinu dela, što televizijskih što "bioskopskih", sa Šotrinim potpisom. "Teško ih je izbrojati", kaže on.

Prostiranje prema guberu

Za rediteljski posao, kaže, nikada u Srbiji nije bilo "specijalnih uslova". Kad je počinjao, Jugoslovenska televizija i beogradski studio su bili "jaki" finansijski. To je značilo da je mogao da zahteva. U tom, kako ga naziva, "stabilnijem vremenu", stvari su bile na svom mestu, dok je danas režiranje računica.

"Sad se napravi predračun, a onda počinje borba", ističe Šotra i dodaje da najveći deo rediteljske energije sad ode na "rvanje" sa sponzorima. Da bi ljudi ulagali u ono što radite treba napraviti ime, kaže, ali ne poznaje nikog u Srbiji ko se "naročito obogatio" od režiranja. On je svoje ime izgradio radeći na televizijskim serijama. Na filmskom platnu debitovao je tek u petoj deceniji života.

Na televiziji je iskovao zanat i postao jedan od najefikasnijih reditelja. "Radim najbrže, nikad ne premašim predviđene troškove, naprotiv, uvek uštedim i završim pre roka", kaže Šotra i dodaje da ga je na brzinu navikla televizijska kamera. Prekoračivanje, kaže uz osmeh, zagorčava život.

U Srbiji se prave filmovi uglavnom do milion evra. Zato ga i čudi kako jedna siromašna Srbija u poslednje vreme za pojedine filmove iz državne kase odvaja i pet, šest, sedam, osam miliona. Nije primereno našoj ekonomskoj snazi da pravimo filmove koji koštaju kao oni u razvijenim zemljama, tvrdi Šotra i nastavlja: "Moramo se prema guberu prostirati."

Ipak, količinu novca i dobar film ne treba dovoditi u vezu, kategoričan je naš sagovornik.

Rad, rad i samo rad

Šotra se nije umorio od snimanja dužeg od pola veka. Lekarima je "objasnio" da "mora" da radi čak i u ovim godinama. Ovaj sedamdesetšestogodišnjak ne može da sebe zamisli kao penzioner jer ga rad održava. "Nije da izigravam mladića, ali šta bih da ne radim", iskren je Šotra.

Od trivijalnih stvari poput "gde će danas da prošeta" i "šta će jesti", kaže, brže se stari.

Od namere da rediteljsku palicu ne odlaže nije ga "odgovorio" ni nemili događaj od letos kada mu je usred snimanja pozlilo. Hitno je operisan, a bolnicu je napustio sa lekarskom preporukom da strogo miruje najmanje deset dana. Dva dana posle operacije, Šotra je već "zagrevao" rediteljsku stolicu.

"Toliko maksimalno mogu da izdržim da ne radim", kaže ovaj radoholičar.

Na toj stolici ga je zatekla i ekipa Ekonomista. Dvadesetak ljudi "vrzmalo" se bez glasa tamo-vamo nameštajući "snimateljsku mašineriju" iza njegovih leđa dok je reditelj disciplinovano gledao u ekran, prateći svaku milisekundu serije koja nastaje i pažljivo slušajući način na koji glumci izgovaraju svako slovo. Paradoks je da "pod stare dane" radi najteže projekte, jer, kako kaže, od serija kakve trenutno snima, obimnijeg rediteljskog posla nema. Ustaje uvek rano. Kad snima radi 12 sati dnevno. Kada ne radi, to jest ne snima, radi na novom scenariju. I tako ukrug.

Leže sa scenama, budi se noću sa kadrovima, ustaje sa replikama "u glavi". Nikad nije znao gde je granica koja deli privatno i poslovno. Zbog toga je i "bio" u braku. Bio, jer, kako kaže uz osmeh, za ženu je dnevno potrebno bar toliko energije i pažnje koliko i za režiranje – ceo dan. Zato je privatni život žrtvovao.

"Nisam mogao da izbegnem rad, uvek sam srljao", iskren je Šotra. I zato mu se ne sviđa što danas najveći broj ljudi na poslu "gleda" da ostane po strani.

Večne replike

Šotra je u Beograd došao kao dete. Ni dan-danas mu nije jasno kako je sa 12 ili 13 godina sam sebe izdržavao pošto je otišao od kuće. A "kuća" je bila kod Stoca u Hercegovini, gde se rodio 1933. godine.

Prvih "beogradskih" dana seća se kao teških i oskudnih. Ipak, veruje da su ga upravo ti dani "usmerili na borbu" i od njega "napravili čoveka".

U Beogradu je završio gimnaziju, a potom diplomirao režiju i 1958. počeo da zarađuje platu na televiziji. Nakon što je nekoliko godina radio kao asistent reditelja, malo-pomalo, kako kaže, počinje sam. Za veće projekte, seća se, morao je da se dokazuje.

U poslu mu, oduvek, najviše smeta neprofesionalnost.

"Dugo mi je vremena trebalo da napravim ekipu koja ’diše’", kaže poznati reditelj.

Voli glumce koji pred snimanje misle samo na snimanje. Zato često pominje Dragana Nikolića koji, kako kaže, sat vremena pre snimanja ne priča ni sa kim. "On i Milena Dravić su vrhunski profesionalci", hvali poznate glumce Šotra i dodaje da mladi glumci ne shvataju da to što snime ostaje za sva vremena. "Tko nije vodio djecu na zagrebački Velesajam, taj ne zna što je patnja", replika je iz filma "Lajanje na zvezde" kojoj se i danas smeje.

Snimanje je za njega najvažnije, i, tu nema opravdanja. I sin je krenuo njegovim stopama, put televizijske režije. Nije uspeo da ga ubedi da zajedno potpišu "Greh njene majke" jer, objašnjava, mlađi Šotra želi sam da napravi ime, bez pritiska poznatog oca. "Stariji Šotra" se ne meša u tu odluku.

Voli da šeta, ali i da ide u kafane. One su "stara navika", ali, ni približno koliko nekada, kaže Šotra. Kada je u kafani sedeo svaki dan, sretao je samo pisce, književnike, slikare, glumce. Omiljeno mesto bilo je Klub književnika. Tada je, seća se, Beograd bio manji, sa manje kafana i tačno se znalo gde koga možete videti, ko gde "sedi". Danas ih ima "milion" jer je Beograd postao megalopolis, kaže Šotra. Seća se da je nekada u Knez Mihailovoj sve poznavao, lično ili iz viđenja. Tada verovatno nije ni sanjao da nekoliko decenija kasnije, u toj istoj ulici, neće gotovo nikoga poznavati, ali da će njega znati svi

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs