Vladimir i Slobodan Peškirević, slikari - Blizanci i u umetnosti

(Vladimir i Slobodan Peškirević)

Beograđani rodom, Parižani sudbinom, likovni umetnici poslom i opredeljenjem, Dorćolci duhom. Blizanci. Nesvakidašnji. Sa manirima poodavno zaboravljenim i prećutno ukinutim. Vole da rade a ne da ošljare, da se opuštaju u kafani ali ne i da se napiju, da slušaju muziku, posete Skadarliju i plivaju. Ne daju da ih razdvoje, ne daju stare beogradske fasade i, čini se, uživaju u životu

Tradicionalni običaj nalaže da se svatovi (ali i čutura sa rakijom) na venčanju vezuju (kite) peškirom.

Osim ovog, simboličnog, detalja vezanog za etimologiju prezimena, Vladimir i Slobodan Peškirević imaju još pregršt činjenica i stavova koje ih legitimišu kao ljude vezane za srpsku tradiciju, običaje i vrednosti koje sad i nisu baš na ceni.

Rođeni su u Beogradu, ali su već sa tri godine, zbog očevog posla, otišli u Alžir. Namera im je bila da tu ostanu nekoliko godina, ali su na tamošnjem suncu, ogromnom prostranstvu prepunom pejzaža živopisnih boja ostali deset godina. A onda su se nastanili u Parizu, u kojem i sad žive, gde su završili umetničku akademiju „Bozar”, podobijali pregršt nagrada poput “Pol Luj Veler” Francuske likovne akademije ili “David Vejl”, koju dodeljuje Francuska akademija nauka.

No, nekom koga prvi put upoznaju ne bi pomenuli ni slikarstvo, ni Pariz. „Rekao bih da sam Beograđanin i da živim na Dorćolu, ali ne bih spomenuo Francusku. Ostala mi je u genima nostalgija za Beogradom. Odmalena sam sanjao da se vraćam u ovaj grad. Ma koliko živeo u inostranstvu, ovde sam kod kuće i osećam se na svojoj teritoriji“, kaže Slobodan.

Posle više od trideset samostalnih izložbi u Francuskoj, Švajcarskoj, Belgiji, Italiji, Kanadi, Americi... ovi blizanci predstavili su se pre nedelju dana i likovnoj publici u Beogradu u Pedagoškom muzeju.

Zamolili su da razgovor bude u Skadarliji. Nikako slučajno. Za ovaj deo Beograda vežu ih porodične uspomene.

„Deda Ignjat, sa mamine strane, živeo je ovde i imao šustersku radnju u kojoj je prodavao cipele. To su bile interesantne, originalne radnje kakve sada postoje u Parizu. Mesta u kojima se cipele prave po meri i gde jedna košta tri, četiri hiljade evra“, kaže Slobodan.

Njegov, pet minuta mlađi, brat Vladimir dodaje da je i deda sa očeve strane bio poznati beogradski zanatlija - krojač. „Živeo je na mestu današnjeg hotela Kasina, gde je imao svoju radnju“.

Na prvi pogled braća više podsećaju na muzičare (ozbiljne muzike, naravno). Naprosto, nekako su, kako se kaže, „na note“. Nikako uštogljeni - već fini. Da, to je prava reč. Isuviše fini. Kulturni. Odmereni. Možda mi samo nismo naviknuti na ovakve persone.

Oni, pak, sigurno nisu naviknuti na ovovremenski način života, trku i jurnjavu, nervozu, viku. Razdražljivost.

Slobodan i Vladimir su umetnici. Ali baš.

„Čekamo inspiraciju“, kaže Vladimir, a Slobodan dodaje: „Neki put je treba i provocirati, ali u momentima kad ne možete da crtate, mnogo je bolje ne raditi na silu“. Nema, dakle, forsiranja. „Stekli smo dosta toga pa smo oslobođeni, nemamo pritisak. Nismo u toj situaciji, mislim da bismo neke stvari samo ’odradili’ jer je posao suviše ozbiljan da bismo u njemu omanuli. Pa čak i da gladujemo mesec dana“, jasan je Slobodan.

Kažu da nikad nisu živeli od neke druge profesije osim od slikarstva. „Kao studenti i đaci radili smo preko leta i neke posliće, kao i svi. Ne toliko često, ali smo želeli da što više upoznamo jedan drugi svet. Nije nam bilo teško da odemo da farbamo zidove ili da radimo neke male poslove. I da uđemo u kožu drugih ljudi i profesija. Cilj je da naučimo šta je rad. I šta je drugačiji rad“, kaže Vladimir.

„Pravi slikar, u stvari, mora da bude jedan dobar psiholog, jedan dobar etnolog, i da upozna svet, da upozna ljude. Mi volimo da crtamo lepe žene i portret pre svega. Ali, taj portret mora biti psihološki prikaz. Mora pokazati i drugu stranu osobe, ne samo onu klasičnu lepotu, već unutrašnju stranu. Mi smo neka vrsta istraživača“, konstatuje Vladimir.

Inače, kažu da nikad nisu imali uzore, već su želeli da izgrade svoj stil. I jesu. Taj stil karakteriše i činjenica da nekad, ne često, crtaju u više ruku. I imaju tri vrste kupaca. Slobodanove, Vladimirove i kolekcionare braće Peškirević.

U radu stalno konsultuju jedan drugog. Kažu da je dobar kritičar onaj koji poznaje više slika nekog autora, a ne samo jednu. Svaki od njih dvojice zna čitav opus ovog drugog. Zato i bezrezervno veruju jedan drugom.

I persiraju jedan drugom! Da, da, od malena. „Mi smo na Vi. Persiranje je jedna od naših specifičnosti. To nije zato da budemo hladni, već da pokažemo da smo, iako blizanci, i osobe za sebe. Individue“, otkriva nam Slobodan: „Vrlo retko, kad prekinem sa persiranjem, on zna da je to komplikovan momenat i da je neka svađa u pitanju.“

Jedna od prvih izložbi braće Peškirević bila je u diskoteci. Kažu da su pravili žurke u svom ateljeu na Monmartru, gde je bilo mnogo ljudi i da su jednog trenutka odlučili da naprave izložbu slika u diskoteci. To je bio odličan potez. Em neobičan, em su se slike veoma dobro prodavale.

Danas rade portrete po narudžbini popularnih manekenki, glumica, političara. Od Kejt Mos, Monike Beluči i Karle Bruni do Žaka Širaka i Bila Klintona.

U jednom delu intervjua u kafani „Tri šešira“ u Skadarliji stolu je prišla i muzika. Malo je reći da su uživali.

„Kad smo ovde, uglavnom naručujemo starogradske pesme. ‘Tamo daleko’ ili ’Ima dana’ su nam omiljene“, kažu. Vole i ruske pesme i melodije.

„Sve pesme u kojima uživate. Nisam ljubitelj tehno i moderne muzike jer to predstavlja modernu umetnost koja nema mnogo ukusa. Volim tradicionalni folk, dens, vesele pesme. Koje nameću igru. Volimo da igramo. Mi smo igrači, godinama smo bili u folkloru.“ Jedino ne vole da se napiju. Kažu da boemi i nisu pijanci, već ljudi koji se inspirišu tim ambijentom.

Još uvek nemaju svoje porodice. Ali i to planiraju jednog dana. „Nismo imali vremena. Suviše bismo se posvetili porodici. Suviše bismo bili u tom svetu. Možda bi se naši odnosi promenili. Možda bismo se otuđili“, konstatuje Slobodan.

„Jedino da naletimo na neke bliznakinje koje bi nas razumele. Naše devojke nas ponekad ne razumeju i teško je stvoriti brak sa takvim ličnostima. Ne razumeju nas zato što smo blizanci. Uvek nas pitaju zašto radimo i živimo zajedno, zašto putujemo zajedno“, dodaje Vladimir.

Kaže da im ukus nije isti jedino za devojke. U svemu ostalom su sličnih pogleda i stavova. Kako prema žalu za starim zgradama u Beogradu koje se nemilosrdno ruše, tako i po stavu da je u medijima previše stranih reči i izraza. Kažu, najzad, da je dobro što su građani ovde gostoljubivi ali bi, tvrde, malo više trebalo da cene i sebe.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs