Ivan Miljković, odbojkaški reprezentativac Srbije - I na nebu i na zemlji

Jedan od najboljih odbojkaša na svetu kada nije na terenu sasvim je netipičan sportista. Gde je Srbija pogrešila 1918. godine i da li će berzanski indeksi konačno početi da skaču – o tome razmišlja ovaj Nišlija koji trenutno živi u Atini

Srbi se uopšte nisu promenili od perioda kada su ušli u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Mane koje su imali početkom prošlog veka, nepromenjeno su se očuvale do danas – pohlepa, neutoljiva potreba za vlašću, tvrdoglavost i taj pogubni stav da smo nebeski narod, reče jedan sportista. Ne liči na momke čije je osnovno sredstvo za rad lopta da se bave ovakvim analizama, ali kad spusti loptu Ivan Miljković postaje "štreber" koji se posvećuje izučavanju ovog perioda domaće istorije.

Interesuje ga ko je pogrešio te 1918. godine, ali ne iz ugla savremenih istoričara i udžbenika, već čita knjige sa početka prošlog veka, što srpske, što hrvatske, pa analizira i upoređuje. Moglo je bolje, zaključio je zasad, iako je kaže tek zagrebao površinu problema, a planira da se mnogo više udubi. "Samo ekonomska unija bila je tada mnogo bolje rešenje, onakva u kakvu ćemo kroz dvadesetak godina biti ponovo prinuđeni da uđemo, kroz Evropsku uniju ili ne", tvrdi najbolji igrač srpske odbojkaške reprezentacije.

I mentalitet Srba bi se mogao promeniti, kaže, tako što će ljudi učiti da više rade i poštuju zakon. A to "kroćenje nacije", po njegovom mišljenju, može sprovesti opet samo diktator. Samo ovog puta bolji, koji ume da kazni, ali ume i da daje. Najbolje je o tome govorio knez Miloš, citira Miljković: "Šta kaže Srbija? Srbija plače, odgovorili su mu. Popuštaj! Šta radi Srbija? Srbija se raduje. Steži!"

Nisu naravno Srbi najgori. "Grci su nam slični, možda i gori partneri kad je posao u pitanju. Dao im je bog more, sunce i lepo vreme. Zimus, 18. januara u Atini sam ručao napolju. Kako čovek u takvim okolnostima da radi?! I oni ne rade. Atina je grad da se provedeš i razvedeš", priča Miljković o zemlji u kojoj kao odbojkaš Olimpijakosa trenutno živi. Italijani, kao njegovi prehodni domaćini, za osam godina boravka među njima, učinili su mu se znatno ozbiljnijim i odgovornijim saradnicima.

A on bi ipak najradije igrao i živeo u Japanu. Za vreme boravka na desetak turnira tamo učinilo mu se da je državno uređenje, kultura i poštovanje koje se ukazuje uspešnim ljudima nešto na šta bi voleo da se navikne. Uz to bi, u zemlji "tankoj" sa dobrim odbojkašima, verovatno kao Piksi postao nacionalni heroj, možda bi dobio stadion sa svojim imenom, šali se tridesetogodišnji odbojkaš.

Nema nazad

U Srbiju se ne bi vraćao. Tačnije, bi u Srbiju, ali ne među Srbe, bar ne kada je posao u pitanju. Inače se trudi da uvek ide samo napred. Ne može da zamisli okolnosti pod kojima bi se vratio u Niš. Prerastao je svoj rodni grad još sa šesnaest godina kada se posle druge godine gimnazije sam preselio u Beograd da bi zaigrao u Partizanu. Pre te 1996. godine u Beogradu je bio samo jednom. "Ili ćeš ti pojesti grad, ili će grad pojesti tebe. Ja se nisam dao", kaže nesuđeni rukometaš, plivač i teniser. Sada je odbojkaš, a šta će biti kad ni to više ne bude, ne zna još uvek.

Trenerski posao ga ne interesuje. Pa opet, sve što ima i sve što jeste postao je zahvaljujući sportu. Zato ga grize savest da se sasvim povuče iz sporta i ne prenese drugima ono što zna, a što je on učio od velikih. Kad je prvi put zaigrao za reprezentaciju, oko njega su bili braća Grbić, Vujović, Mešter. Bio je klinac među deset ozbljnih, vrhunskih igrača koji su hteli da ga nauče svemu što znaju. "Mnogo sam brže učio ja sa njima, nego što sadašnji momci uče od nas", kaže, jer u reprezentaciji danas su dva starija i iskusna igrača, ostalo su mladi koji tek treba da se grade. Ta dva starija su on i njegov kum i cimer na takmičenjima reprezentacije Andrija Gerić.

Osim odbojke ovi dugogodišnji saigrači imaju još jedno zajedničko interesovanje. Obojica redovno čitaju Ekonomist i Bankar, vole da su u toku. "Ako već solidno zarađujem, trudim se da pametno investiram taj novac, pa čitam Ekonomist da bih naučio kako to ljudi rade", kaže Miljković. Već je počeo da primenjuje ono što je naučio – uložio je malo u berzu, malo u obveznice, malo u nekretnine, investicione fondove. Uglavnom van Srbije. A odbojkaši zarađuju dovoljno da se može napraviti solidan portfolio. U Italiji se godišnje može zaraditi 150 do 180 hiljada evra, kaže Miljković.

Ako se ipak opredeli za biznis posle sporta, razmišlja o upisivanju nekog fakulteta. "Brat mi kaže da je ljudima životni san da postignu ono što sam ja postigao, a ja sanjam o tome da završim fakultet. Ali ne zbog diplome, već ako hoću da se bavim biznisom, želim da znam sve o tome. A imam teoriju da mi nije potrebna desetka ili šestica da bih nešto znao, jedino merilo će biti uspeh koji postignem ili ne", kaže odbojkaš koji je u mladosti želeo da bude arhitekta, ali mu je od te ljubavi ostala samo ljubav prema velikim lepim zgradama.

Možda ova priča zvuči preozbiljno i ne liči previše na momka iz reklame koji se široko osmehuje i đuska ispred vrata kluba u koji nikako da puste njegovog saigrača. A najčešće je takav kaže, nasmejan i vedar. I dok na terenu sa svojih 2.06 metara leti u nebo, kad izađe iz hale sasvim je na zemlji. Zaista vozi smart, ne samo u reklami i to od 2001. godine. "Mali auto, mogu da ga uparkiram gde hoću. Visok sam čovek, ali nije mi neophodan ogroman, besan auto da to naglašava i da njim nešto dokazujem", kaže. Letuje u Hrvatskoj, Grčkoj, ne interesuju ga Bahami, Maldivi i egzotične destinacije. Možda bi ga i interesovale da se do njih ne leti satima, ali posle toliko dugih "poslovnih" letova, radije će propustiti egzotične destinacije nego da i odmor troši na silne sate u avionu.

Voli da izađe, ume da popije, ali ne toliko da sutradan propusti trening. Uvek kaže sebi – ako znaš da piješ, znaš i da treniraš! Hoćeš da budeš kralj na splavu, može, ali budi sutradan i kralj u sali! I on to sprovodi jer ima odličnu samokontrolu. Ona mu pomaže da sve poraze prihvati kao novu lekciju, a ne razlog za tugovanje. Pobedama se raduje, posebno ako ga one dovedu do terase Skupštine grada. Kroz jednu rečenicu otkriva recept po kom je ta terasa toliko posećena – "ko, mi ne možemo?!" Ako se ipak pokaže da nisu mogli, kao u finalu svetske lige protiv Brazila u prepunoj Areni, ne mari, moći će sledeći put. Tišti ga malo poraz "za dlaku" i sutradan je već zaboravio.

Zato mu nije jasno ni to navijačko tugovanje za svaki poraz. On nikad nije bio navijač. Doduše u familijarnoj podeli na crno i crveno-bele njih šestoro ukućana (roditelji, baba, deda, brat i on) podelili su se u dva tabora, pa je on pripao partizanovcma, ali nikad za to nije mario. Jer, kako kaže, navija samo za sebe.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs