Vladimir Simović, farmaceutska kompanija Biofarm - Američki san u Srbiji

"Vladimir Simović? Ahaaa, to ste vi!” Neretko, ovim pitanjem počinju poslovni razgovori dvadesetosmogodišnjeg direktora Biofarma sa saradnicima koje tek upoznaje.

Čuđenje što se na ovako visokoj poziciji nalazi vrlo mlad čovek, prema rečima Simovića, ume da potraje. Ali, to nije sve. Ono često prerasta u običaj da ga, kako i sam priznaje, u startu niko ne shvata ozbiljno. U takvim okolnostima, jedino što mu preostaje, jeste strpljenje.

„Nakon izvesnog vremena sagovornici se otvore, pokušavaju da nahrane svoju sujetu tako što pritiskaju mene, a veličaju sebe. Do sada se ispostavilo da to jako dobro znam da iskoristim, jer u međuvremenu kažu mnoge stvari koje im kasnije ne idu naruku“, objašnjava Simović najbolji način kako se pozicionirati u poslu.

Dok je živeo u Americi, za ovakvom vrstom taktiziranja, kako tvrdi, nije bilo potrebe, jer se tamo „čak i cene mlađi ljudi“. Ipak, Simović će pre taktiziranja izabrati neposrednost. To je, kaže, osobina koju najviše ceni. Zato pribegava onoj vrsti autoriteta u kojoj svoje zaposlene, pa i kad su stariji od njega, najčešće oslovljava sa „ti“. Još, kad se tome doda dobar poslovni rezultat, direktor ove farmaceutske kuće tvrdi da svaka predrasuda, pa i u zemlji Srbiji, nestaje.

Ni Simović nije imun na predrasude. Ili to bar nije bio kada je kao srednjoškolac išao u Treću beogradsku gimnaziju. Priseća se kako je svet tada posmatrao iz prizme „nabeđenog Beograđanina“ koji je sa 18 godina dobio auto i kome je kao jedincu bilo pristupačno mnogo toga što nisu imali njegovi vršnjaci. Lagodnu titulu „maminog sina“ nije dugo nosio. Naime, godinu 1999. ne pamti samo po bombardovanju. Kaže da se tada, sasvim neočekivano, u njegovom životu dogodila potpuna promena. Porodični biznis koji je vodila njegova majka je propao i tako uslovio da Simović za samo jedan trenutak odraste.

Napustio je Pravni fakultet koji je upisao godinu dana pre bombardovanja i prvi profit počeo da ostvaruje preprodajući cigarete. Iako smatra da sa 19 godina nije bio zreo, već tada je shvatao da „ratni profiterski dani“ nemaju neku perspektivu. Na sreću, u to vreme mu se sasvim neočekivano ukazala prilika da ode u Ameriku na studije. Naime, Simović je uz pomoć prijatelja, dobio stipendiju rotari kluba Myrtle Beach, koji je zbog teške situacije u Srbiji hteo da sponzoriše jednog studenta. Prvih godinu dana, kad je otpočeo studije ekonomije, šegrtovao je kod majstora koji su popravljali krovove. „Jedan nabeđeni beogradski mladić ode u Ameriku i bude šegrt Meksikancima. Odlično za sujetu. Savršeno za ego“, priseća se Simović okolnosti koje su ga „poprilično spustile na zemlju“.

Međutim, prilika da se uzdigne, ukazala mu se vrlo brzo. Preko fakulteta je dobio zaposlenje u jednom turističkom kompleksu. Za vrlo kratko vreme prešao je put od nekoliko lestvica i došao na poziciju direktora marketinga pomenutog kompleksa. Nakon završenog fakulteta i postdiplomskih studija odlučio je da podvuče crtu. „Ili se vraćam za Srbiju ili ostajem u Americi?”, lomio se Simović nakon šest godina provedenih u Americi. Međutim, kad je shvatio da je od deset odlazaka u bioskop, šest puta film gledao sam, prevagnula je prva opcija.

Kad se 2005. vratio u Srbiju, posao je odmah našao u Mobtelu. Nakon godinu dana provedenih u ovoj kompaniji ukazala mu se prilika da dođe na mesto direktora farmaceutske kuće koja se bavi proizvodnjom preparata na prirodnoj osnovi. „Da mi je neko pre deset godina rekao da ću sa 26 godina biti direktor jedne firme, rekao bih mu da mi ništa više u životu ne treba. Ali, kada prođe neko vreme, svi mi hoćemo nešto više za sebe”, kaže direktor firme u čijem sastavu posluje i bolnica Nova Vita sa više od 80 zaposlenih.

Žali zbog toga što nikad nije u potpunosti zadovoljan onim što trenutno ima. Misli da je ovo generalna ljudska osobina čije breme i on od skoro oseća. Zato je najviše voleo studentske dane. Pamti ih kao najbezbrižniji period života. „Kad studiraš cilj je da diplomiraš, ideš ka njemu i bezbrižan si. U poslu, šta god postavio kao cilj uvek ima više”, objašnjava Simović. Na tom putu hvatanja u koštac sa novim izazovima, tvrdi da je morao dosta da se menja. Često i protiv svoje volje. Radeći na direktorskoj funkciji morao je da nauči da kanališe svoju impulsivnost.

S obzirom na to da je kao mlađi, kako kaže uvek morao da odreaguje, pa „makar svet stao”, za promenu u stavu trebalo je dosta truda. Poslednje dve, tri godine ne pamti da je nekontrolisano odreagovao. I to ne samo na profesionalnom planu. „Kad naučiš da brojiš do deset, brojiš kad god treba”, kroz smeh kaže Simović.

Za razliku od impulsivnosti koju je morao da suzbije, neke druge stvari još uvek mu ne polaze za rukom. Stalno se pita da li će jednoga dana, zatvorivši vrata kancelarije uspeti da zaboravi sve poslovne probleme. Priznaje da mu za takav osećaj možda treba više iskustva. Ili će, kako kaže, kad osnuje porodicu, promeniti prioritete. Kako god ih postavio, zna samo da mu svakog jutra, prioritet broj jedan mora biti dolazak u kancelariju na vreme. Ali, ne žali se na to. Bar za sada.

Kao što ima funkciju koja je netipična za njegove godine, Simović tvrdi da je sve ostalo što radi potpuno tipično za onoga ko se nalazi u kasnim dvadesetim. “Idem dva, tri termina nedeljno na mali fudbal, igram soni kod kuće - naročito kad se iznerviram jer je to najbolji način da zaboravim problem”, kaže kroz smeh, priznajući da su mu izlasci ipak najdraži. Između ostalog, izlasci su i razlog zbog koga je poželeo da se vrati iz Amerike. U Beogradu ne mora da pređe na stotine kilometara da bi se video sa nekim prijateljem. U odnosu sa prijateljima odluke donosi tako što brzo preseče. Isto važi i kad rešava neki poslovni problem.

To što brzo preseče, ne znači da se ne vraća nazad i ne razmišlja da možda nije pogrešio. Tvrdi da se često ispostavi da jeste. Najviše mu smeta što ga ljudi cene zbog pozicije u kojoj se nalazi. Naročito devojke. Seća se da je kao srednjoškolac bio jako popularan među ženskom populacijom. Međutim, boraveći u Americi, dok je radio kao šegrt po krovovima, niko ga nije ni pogledao. „U Beogradu popularan, a tamo duh”, konstatuje Simović i priznaje da su ga ovakve okolnosti često terale da se i sam zapita ko je on u stvari. Nakon dileme, uvek kaže sebi. „Da. I jedan i drugi sam ja, Vladimir Simović”.

Ko je Vladimir Simović ?

Rođen je 1980 godine. Kao dečak je želeo da bude kuvar ili pop, jer su mu se sviđale velike kape. Završio Treću Beogradsku gimnaziju. Godine 1998.upisao Pravni fakultet u Beogradu, studije prekinuo pred NATO bombardovanje 1999.godine I nastavio studije ekonomije u Južnoj Karolini, gde je I diplomirao. U Americi je vrlo dobro savladao bugarski jezik, pošto mu je jedan od njboljih drugova bio Bugarin. U Južnoj Karolini je I magistrirao na temi međunarodnog marketinga. U Srbiju se vraća 2005.godine I zapošljava se u “Mobtelu” (današnji Telenor).

Od 2006.godine nalazi se na čelu “Biofarma"

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs