Mihajlo Đukić, istraživač-saradnik Instituta ekonomskih nauka - Pozicija društvenih nauka u Srbiji

(Mihajlo Đukić) Prema najoptimističnijim procenama, ulaganja u nauku u Srbiji iznose oko 0,7% BDP, što je značajno niže u odnosu na razvijene evropske zemlje. Raspisivanje konkursa za naučnoistraživačke projekte kasni već tri godine, a saradnja nauke i privrede se često ocenjuje nedovoljnom. U ovom razgovoru, sa istraživačem Instituta ekonomskih nauka iz Beograda Mihajlom Đukićem, govorimo o trenutnom položaju istraživača u društvenim naukama u Srbiji.

Kakva je, po vašem mišljenju, trenutna situacija u srpskoj nauci? Da li sistem adekvatno funkcioniše i koji su osnovni problemi?

- Ulaganja u nauku predstavljaju u Srbiji budžetske rashode i to u smislu da su više instrument socijalne politike, a ne investicija, što je pogrešno shvatanje uloge nauke u jednom društvu. Budžet Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koji se troši za nauku godinama unazad iznosi oko 100 mil EUR godišnje. To su sredstva koja se upumpuvaju u sistem kroz naučnoistraživačke projekte, mahom za plate istraživača, ali ne postoji jasno uređen sistem šta je u okviru tih projekata obaveza naučnika, a šta obaveza države. Zarade doktora nauka u prvim zvanjima iznose 50.000-60.000 dinara i sa tim novcem je teško živeti, a posebno je destimulišuće imajući u vidu da su to ljudi koji su proveli najmanje 5-6 godina učeći i usavršavajući se nakon završetka fakulteta i predstavljaju najobrazovaniji sloj društva. Istraživači tu platu u određenom smislu doživljavaju kao socijalnu pomoć, rade kako bi ispunili minimalne propisane uslove, a onda se bave drugim stvarima kojima dopunjuju svoj budžet. To je situacija u kojoj su istraživači neadekvatno plaćeni i prinuđeni da traže dodatne izvore prihoda koji često nemaju dodirne tačke sa naukom, dok istovremeno korist za društvo nije dovoljna. Drugim rečima, država ne koristi efikasno resurse koje ima na raspolaganju. Alternativno, mnogi istraživači odlaze u razvijenije zemlje gde se znanje više ceni, što znači da je Srbija godinama ulagala u njih, a onda oni postaju kapital koji napušta zemlju umesto da budu oslonac budućeg razvoja.

Šta smatrate da je rešenje za takve probleme? Šta je potrebno učiniti da bi se sistem reformisao?

- Rešenje bi podrazumevalo sprovođenje politike koja sadrži barem dve komponente. Prvi prioritet je da se sredstva koja se izdvajaju za nauku postepeno povećavaju u masi, da se povećaju zarade i sredstva za sprovođenje terenskih istraživanja, eksperimenata, putovanja na konferencije, itd. Činjenica je da je Ministarstvo povećalo budžet za nauku u 2018. godini za 13,2%, što je korak u dobrom smeru, ali još uvek nije dovoljno. Paralelno sa tim, potrebno je urediti sistem finansiranja nauke tako da se postepeno povećavaju i zahtevi koje istraživačka zajednica mora da ispuni mereno bilo brojem i kvalitetom naučnih radova, bilo putem podrške reformskim procesima u vidu studija, dokumenata javnih politika, itd.

Kakva je saradnja nauke i privrede? U kojoj meri je privreda prisutna u finansiranju nauke?

- Trenutno ta saradnja nije dovoljno razvijena. Tamo gde privrednici prepoznaju mogućnost da uz pomoć nauke ostvare direktnu korist u svom poslovanju, oni nalaze način da ostvare saradnju. Trenutne procene ukazuju na to da su ulaganja privatnog sektora u nauku oko 0,2% BDP i manje od 10% ukupnih ulaganja u nauku, što je malo u poređenju sa razvijenim zemljama. I tu bi država mogla da ima proaktivan pristup i izađe sa modalitetima sufinansiranja istraživanja koja imaju komercijalnu upotrebu, čime bi se ostvarila korist za sve aktere. Na nivou Evropske unije to se i radi kroz finansiranje projekata u okviru programa Horizon 2020. Jačanje kapaciteta istraživača i poslovnih subjekata za učešće u ovom programu takođe bi pomoglo jačanju saradnje privrede i nauke.

Kakvo je stanje u društvenim naukama? Kakav je stepen saradnje istraživača u društvenim naukama i kreatora politika danas?

- Posebno je problematična situacija u društvenim naukama, i to u onim istraživanjima sa primenljivim karakterom, gde je utisak da država već godinama ne shvata da većim ulaganjem u istraživanja zapravo može mnogo da dobije i dugoročno ostvari uštede na drugim rashodima. Sprovođenje bilo koje politike mora biti utemeljeno na podacima, analizi i da postoji takozvani evidence based policy making sistem – kreiranje politika na bazi dokaza. Na taj način smanjuje se mogućnost da se politike kreiraju na bazi intuicije ili partikularnih interesa. Pravi sistem finansiranja projekata u primenjenim društvenim istraživanjima mora biti takav da daje odgovor na konkretna i relevantna društvena pitanja. U takvoj saradnji ponude – naučnika i tražnje – kreatora politika, može se utvrditi šta je konkretan društveni problem, da li on uopšte postoji, i ako postoji, koje su alternative za njegovo rešavanje.

Na koji način je to moguće učiniti u praksi?

- Potrebno je urediti sistem finansiranja društvenih nauka u kome ministarstva i istraživači kandiduju i selektiraju istraživačke teme koje reflektuju konkretne društvene probleme. To se može uraditi kroz jedan opšti konkurs za projekte i/ili kroz specifične pozive za primenjena istraživanja. Ono što je potrebno promeniti u odnosu na trenutno stanje je da se uz Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koje može administrirati i voditi proces pripreme poziva i kontrolisati realizaciju projekata, uključe sve državne institucije. Istraživači u društvenim naukama bave se istraživanjima u različitim oblastima koja mogu pomoći u kreiranju politika svih institucija u društvu. Potražimo od njih odgovor na pitanja kako sprovesti kvalitetnu populacionu politiku, kojim instrumentima obezbediti ravnomerni regionalni razvoj, kojim merama ublažiti odliv mozgova, da li treba davati finansijske podsticaje investitorima, kako reformisati poreski sistem, koje su najefikasnije metode u borbi protiv siromaštva i rastuće nejednakosti, kako obezbediti da udeo visokoobrazovanih u društvu raste ili kako povećati udeo obnovljivih izvora energije. Odgovori na ta pitanja daće nam opis trenutnog stanja, evaluaciju dosadašnjih politika, procenu uticaja sprovođenja različitih alternativa i predloge mera koje je moguće sprovoditi u cilju rešavanja problema.

Da li postoje primeri tako uređenih sistema finansiranja u svetu?

- Postoji veliki broj takvih primera koji funkcionišu. Uz Horizon 2020 kao finansijski instrument Evropske unije sa sedmogodišnjim budžetom od oko 80 mlrd EUR, sve zemlje EU na nacionalnom nivou imaju mehanizme finansiranja i uključivanja istraživača u procese kreiranja politika.

Institut ekonomskih nauka je već učestvovao kao lokalna kancelarija u sprovođenju jednog programa koji je za cilj imao promovisanje i podizanje kvaliteta istraživanja u društvenim naukama. Regionalni program podrške istraživanjima u oblasti društvenih nauka (RRPP) koji je u zemljama regiona finansirala Švajcarska agencija za razvoj i saradnju u periodu 2008-2017. godine, bio je pionirski poduhvat u tom smislu. To je bio program koji je finansirao primenjena istraživanja u društvenim naukama sa ciljem da obezbedi sredstva za terenska istraživanja, razvija kapacitete istraživača i pitanje njihove saradnje sa donosiocima odluka stavi u prvi plan.

Primarni fokus projekta bio je na istraživačkoj zajednici, prevashodno mladim naučnicima u društvenim naukama. Rezultati RRPP programa su bili impresivni u smislu da su istraživači počeli u većoj meri da razmišljaju na način da njihova istraživanja imaju konkretnu svrhu i da se dobijeni rezultati mogu iskoristiti u reformskim procesima. Poseban kvalitet bio je u tome da se istraživači u zemljama Zapadnog Balkana regionalno povežu, jer su zemlje regiona male i u pojedinim oblastima imate samo nekoliko stručnjaka. Veze koje su tada kreirane ostale su trajne i sada imate veliki broj konzorcijuma koji se bavi različitim vrstama istraživanjima na lokalnom i međunarodnom nivou, od kojih neka mogu imati značaj u informisanju donosilaca odluka. Mislim da bi iskustva sprovođenja programa RRPP u reformisanju naučnog sistema u Srbiji mogla biti dragocena u kreiranju naučne politike u Srbiji i drugim zemljama regiona.