Olivera Jevtić, najuspešnija srpska atletičarka - Sreća prati hrabre

Olivera Jevtić, najuspešnija srpska atletičarka, dobitnica je velikog broja domaćih i međunarodnih nagrada, istrčala je 10 maratona, osvojila zlatne medalje u Amsterdamu, Brazilu (dva puta) i Beogradu, a 2006. godine proglašena je najboljom sportistkinjom Srbije. Ova mlada i uspešna žena za sebe kaže da je istrajan i uporan borac ne samo na stazi već i u životu i ističe da je ponosna što nije napustila zemlju kada je bila pod sankcijama i kada su padale bombe.

Formula uspeha ove sportistkinje moglo bi se reći da je veoma jednostavna – rad, upornost i stalna borba. Kako kaže, za uspeh u bilo kojoj oblasti potrebna je predanost, neprestan rad i istrajnost. „Kada se ovi elementi spoje, uvek dođe i malo sreće da se ostvare najbolji rezultati i otvore prave prilike. Što više treniram imam i više sreće.To nije ništa novo, jer je dobro poznato da sreća prati hrabre”, ističe Olivera Jevtić.

Za sebe kaže da je odlučna, da želi da bude uspešna i ostane upamćena po dobrim rezultatima. „Zato sam i počela da trčim maraton, i to onaj pravi 42.195 metara, a to ne mogu svi. Veoma je teško doći do pobede u maratonskoj trci,ali ako istrčite dobro, slave vas kao nekada Atinjani Filipidesa”, naglašava Olivera Jevtić i dodaje da se ključ uspeha svakog sportiste nalazi u usklađivanju privatnog i profesionalnog života. „To je najteže iskušenje za mene. Mnogo šta nisam stigla da uradim u privatnom životu. Čak i osnovnu i srednju školu nisam osetila na pravi način, nisam se dovoljno družila sa drugarima i drugaricama, čak sam i ekskurzije ’preskakala’, kafiće zaobilazila. Ako svaki dan trenirate u proseku 30 kilometara, to je mesečno 900 kilometara a godišnje 10.000 kilometara. Kada sve saberem, za ovih 18 godina pretrčala sam više od 180.000 kilometara. Zato dosta toga nisam stigla da uradim u privatnom životu iako sam dobila veliki broj priznanja, poznanstava, putovanja, iskustava koja obogaćuju život”, kaže naša sagovornica.

(Olivera Jevtić svakodnevno trči 30 kilometara)

maratone. „Maraton je moj pravi izbor, ali nažalost naišla sam na puno objektivnih prepreka na putu ka uspehu. Žao mi je što 1999.godine, kada sam bila najbolja i kada sam pobedila u Sao Paulu, nisam u martu otišla na Svetsko prvenstvo u krosu u Belfastu. Uzela bih medalju. Možda i najsjajniju. Bombardovanje Beograda i moje zemljezaustavilo je moju karijeru, koja je bila u velikom usponu. Ne kajem se što nisam napustila Srbiju, i kada je bilo najteže, kada sam trčala bez obeležja pod sankcijama. I u najtežim trenucima uz mene su bili moji najbliži: porodica,prijatelji, trener Slavko Kuzmanović, sponzor. Bila sam povređena 2005. godine i ništa mi nije išlo. Tada je farmaceutska kompanija ’Aktavis’ stala uz mene. Uz takvu podršku sam 2006. godine postala najuspešniji sportista Srbije u svim anketama, a u Geteborgu na evropskom prvenstvu osvojila prvu medalju u maratonu za samostalnu državu Srbiju”, sa ponosom se seća Olivera Jevtić.

Na naše pitanje kako sebe vidi za 20 godina, kaže da se trgla i pomalo uplašila, jer, kako kaže, godine su teža strana svakog sportiste. „To pitanje opominje, vraća u stvarnost i treba ga postavljati svako jutro, svaki dan. Jedno je sigurno –moja duga sportska karijera će ispostaviti račune, nadam se da ću biti u situaciji da ih platim. Ja sam u sportu dugo, skoro dve decenije, i sve mi je prošlo u nekoj borbi i dokazivanju. Priznaćete da treniram u natežem periodu za naš narod i zemlju. Šta se sve izdešavalo od 1989. godine do danas. Teško je setiti se na koliko takmičenja nisam mogla učestvovati zbog sankcija i viza. Ali i po završetku aktivne karijere, volela bih da radim u sportu, da otvorim atletsku školu, i to na Zlatiboru koji nisam napustila i kada su padale bombe na Torniku i Čigoti. Možda bih se okušala i u drugim oblastima, u biznisu ili marketingu, jer sam student Megatrend fakulteta i planiram da završim studije”, zaključuje Olivera Jevtić.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 27.06.2008