Marina Petruševski, Advance Response International - Čuti druge je veština

Nesuđena profesorka engleskog jezika sad uči zaposlene u kompanijama kako da napreduju u karijeri. Premda se tim poslom bavi već deceniju i po, još joj nije dosadilo, jer je bavljenje ljudskim resursima profesija koja će tek da zaživi u Srbiji

Najteže je raditi sa ljudima, sigurno nije izreka koju je smislio menadžer zaposlen u odeljenju za ljudske resurse.

U HR (Human Resource) poslu, naime, za koji kod nas ne postoji formalno obrazovanje, dobrodošli su svi koji su u svojim profesijama usmereni na to da slušaju ljude. Ili, drugačije rečeno, oni koji energiju crpe iz komunikacije sa ljudima. Tako barem kaže Marina Petruševski, generalna direktorka kompanije Advance Response International koja pruža usluge u oblasti upravljanja ljudskim resursima.

A njoj valjda treba verovati jer se sad već više od petnaest godina, bavi obukom kadrova. I taj joj posao još nije dojadio.

“Bitno je znati zašto ste tu. Iz kog razloga se i dalje bavite ovim poslom. Važno je da se setite koliko u stvari volite svoj posao kad treba da držite trening za kadrove u određenoj kompaniji, a recimo dete vam je bolesno. Trud je inače uzaludan“, objašnjava Petruševski.

Dodaje kako, prirodno, nije više oduševljena poslom kao na početku karijere, ali da se u firmi u kojoj je generalni direktor bavi različitim stvarima, tako da joj jednolično ne može biti.

„U interakciji sa svakom osobom iz grupe kojoj držim obuku, naučim ponešto što me obogati. Upoznajem ličnosti koje do tada nisam imala prilike da upoznam i to je uvek motiv“, kaže Petruševski. Priča kako je dobro što su nekadašnje kadrovske službe polako počela da zamenjuju odeljenja za ljudske resurse. „Ranije je bilo dovoljno da se na osnovu kratkog razgovora zaključi da li ste za određeni posao. Presudno je u stvari bilo, ako izuzmemo lične kontakte i veze, kakav vam je bio prosek na fakultetu. Stvari se polako menjaju. Sve je više stranih kompanija u Srbiji kojima je bitnije ono što se krije iza formalnog obrazovanja. To su lične ambicije, motivi i stavovi. Odabir prave osobe za određeni posao je dobra odluka koja donosi rezultate po kompaniju. Investiranje u zaposlene je kao i svaka druga investicija, jer u krajnjem treba da donese profit firmi“, kaže Petruševski.

Nakon deset godina provedenih u Hyattu na treningu kadrova, prelazi na poziciju generalnog direktora, a zbog „pokazanih rezultata“ nakon godinu dana postaje i partner u kompaniji Advance Response International. Kaže da nije od onih šefova koji ne slušaju svoje zaposlene, ali naglašava da je takav stav uslovljen.”Možete da budete demokratični samo u okruženju gde ljudi imaju izraženu svest šta je odgovornost prema poslu. To je isto što i odgovornost prema sebi samom i ni prema kome drugom, ni šefu, ni firmi. To je preduslov da bi demokratičan šef mogao da ostvari rezultate u jednoj firmi“, smatra Petruševski.

Lični primer je najuverljiviji, pa svaki posao radi tako kao da će staviti sopstveni potpis na urađeno, čak i kad se to od nje ne traži.

Pravi razliku između žena i muškaraca na upravljačkim pozicijama. „Žene su odlučne, znaju da budu strožije od muškaraca, ali umeju da budu i ćudljive, što je mana. S druge strane, muškarci su analitični i zbog toga dobro sarađujem sa njima, no ne znaju poput žena intuitivno da osete opasnost. Intuicija je dobra u poslu“, tvrdi Petruševski. I ne samo u poslu. Kaže da je najjači lični pečat koji je ponela iz Hyatta, to što je naučila da izbroji do deset sporije nego što je to činila dotad. „Važno je da u delikatnoj situaciji tako razgovarate da stvari ne izmaknu kontroli, jer se, kad nezgodan momenat prođe, osećate kao pobednik. To je najznačajnije iskustvo. Da u raznim životnim situacijama predosetite kad vam je ugrožena ’zona udobnosti’ i koja je pravilna reakcija; da li je mudrije prećutati ili odreagovati“, kaže Petruševski.

Tu veštinu pregovaranja učila je kroz posao, ali joj je danas, kao i mnogim roditeljima, najveći izazov pregovaranje sa sinom adolescentom. Iako u „najgorim“ godinama, kaže da se dobro slaže s njim jer su “od iste fele”.

„Raduje me što zna da razmišlja svojom glavom. Premda moj sin ima propusta, shvata da mora da donosi sopstvene odluke. Ima roditelja koji su isuviše brižni. Međutim, ako deca sama ne nauče šta je dobro, a šta loše, pre nego što izađu u svet, uzaludna je sva roditeljska pažnja. Moj suprug i ja spremamo svoju decu za život kao da nas sutra neće biti, a neka nas bude još stotinu godina“, kategorična je ona.

Takav stav iskristalisao se nakon godina života u Srbiji. Petruševski ponavlja kako smo na kraju „dobri šta nam se sve kolektivno izdešavalo“ na ovim prostorima. Porodica Petruševski je odlučila da ostane ovde, premda je dosta njihovih prijatelja odlazilo u inostanstvo početkom devedesetih. Marina kaže da ih nije privlačilo da budu stranci, premda veruje da bi „uspeli bilo gde, kad ima je to ovde pošlo za rukom“.

Da li su doneli pravu odluku, tek će videti. „Pre svega mislim na decu, na njihovu perpektivu. Manje je važno šta ćemo im mi ostaviti kroz obrazovanje i kroz sve materijalno što smo stekli, a mnogo je važnije šta će oni sami da naprave i kakvu perspektivu imaju ovde“, tvrdi Petruševski. Premda je mišljenja da je „bolje da čovek proba da pliva, pa makar i da se naguta vode, nego da uplašeno stoji na obali“, ponekad kad zagrize u nešto što je van njenih mogućnosti, zna i da odustane.

Zasad ne može da odustane od cigareta, ali se „pravda“ da je to odraz hedonizma koji je karakterističan za sve ljude koji intezivno rade sa drugim ljudima. Osim tog jednog, ne priznaje nijedan drugi porok, ali kaže da su joj slatkiši slabost. Na sreću, duge šetnje kroz Tašmajdanski park zasad su dovoljne da ostane u formi.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.yu