Desanka Pajkić, vlasnica firme MDM business u Boru - "Mama, šta ćemo sada" me je pokrenulo

(Desanka Pajkić) U susret finalnom proglašenju nagrada na konkursu Cvet uspeha za ženu zmaja, upoznali smo Desanku Pajkić, vlasnicu firme MDM business u Boru, jednu od kandidatkinja. Životna priča, veliki rad i postignuti rezultati svakako našu sagovornicu svrstavaju u društvo jakih i uspešnih žena. Odluka da krene u preduzetničke vode bila je jedino rešenje u vreme tranzicije kada su se društvena preduzeća gasila i kada zarada u firmi više nije mogla da obezbedi nikakvu egzistenciju, a kamoli normalan život, počinje svoju priču Desanka.

- Moram priznati da je bilo izuzetno teško krenuti u nepoznato, bila sam vođena jedino mišlju kako spasti porodicu od nemaštine koja je meni bila jako poznata, jer sam i sama morala od petog razreda osnovne škole da zarađujem za sebe. Kako je moje detinjstvo proteklo u neopisivoj bedi i nemaštini, gde sam još kao dete nadničila kako bih mogla da preživim i školujem se, nisam smela ni da pomislim da će i moja porodica prolaziti kroz isto – kaže nam Desanka.

Znala je jedino da mora nešto da uradi i bila je svesna odgovornosti, jer su oči dece bile uprte u nju, a u njima se ogledao onaj poznati strah.

- Pitanje mojih ćerki "mama, šta ćemo sada" pokrenulo me je tako snažno da sam ubrzo dala otkaz u firmi koja je već bila u fazi zatvaranja i pokrenula posao koji sam inače radila čitavih 20 godina, a to je vođenje poslovnih knjiga. I ako sam to veoma odgovorno radila i u firmi u kojoj sam bila zaposlena, odjednom sam se našla u nepoznatom. Ništa nije bilo isto jer u preduzetništvu nisam poznavala ni ljude ni vrstu posla kojom se bave, jednostavno bio je to neizvestan put i preuzimanje velike odgovornosti za druge, ali sam čvrsto verovala da je to jedini ispravan put.

Te 2003. godine naša sagovornica je osnovala agenciju za knjigovodstvo i poreski konsalting i pokrenula posao potpuno sama, samo sa jednim računarom, bez kapitala i podrške ljudi sa kojima je prethodno sarađivala.

- Jedina podrška su mi bila deca kojima je trebalo da se obezbedi normalno školovanje. Verovala sam svojoj ideji i bila na neki način ponosna što konačno mogu da pokažem svoje znanje i umeće.

Ubrzo se uverila da nije pogrešila. Sasvim novi nepoznati ljudi su prepoznali njenu nesebičnu volju da pomogne drugima da satima strpljivo priča o idejama, da druge podrži da realizuju ono što su i sami osmislili i da nemoguće postane moguće.

- Ljudi su počeli da mi veruju, a meni je to davalo snage da se još više trudim, da još više učim i da ne dozvolim da bilo koga razočaram.

U početku je bio problem kako nabaviti finansijska sredstva i svu potrebnu opremu, kako naći saradnike koji su željni znanja i koji će verovati u Desankinu ideju.

- Za početak je to bila samo moja ćerka. I ako student Ekonomskog fakulteta u Nišu, radila je danonoćno sa mnom. Prekidala je studije jer smo morale da ispoštujemo rokove, periode izrade i predaje finansijskih izveštaja, kada je naše radno vreme bilo bez prestanka. Dešavalo se da radimo čitavih 24 sata neprekidno da bi podaci bili u roku poslati. Taj izuzetan napor može da izdrži samo neko ko voli svoj posao i ko veruje da će se jednog dana sve to isplatiti.

Sa godinama se povećavao broj korisnika kao i broj zaposlenih.

- Danas posle toliko mladih ljudi koji su prošli obuku, imam pet divnih saradnica koje su pronašle sebe u ovom poslu i sa kojima nesebično delim sve nevolje sa kojima se susrećemo.

- Ako bih analizirala svojih skoro petnaest godina na čelu firme, moram da kažem da nije nimalo lako, jer su sve preduzetnice, koje su započele svoj sopstveni biznis vođene prvo idejom opstanka, prolazile sigurno kroz mnoga gorka iskustva kao i ja. Mnoga vrata su za mene bila zatvorena. Lokalna samouprava je nezainteresovana, kao i sve ostale institucije. Nikada se nije desilo da mi bilo ko ponudi pomoć. Svih ovih godina morala sam da se oslonim samo na sebe i na svoje lične sposobnosti i ideje.

Kaže nam i da pored velikog zadovoljstva što je uspela da bude na visini zadatka svih ovih godina, mora da prizna da je bilo izuzetno teško.

- Ja nemam radno vreme, slobodan dan ni godišnji odmor. Žrtvovala sam svoju porodicu kojoj sam uvek nedostajala, ali sam ponosna što je starija ćerka diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Nišu, a mlađa je postala diplomirani sociolog na Filozofskom fakultetu. Iako mi je mlađa ćerka kao sociolog od velike pomoći u rešavanju mnogobrojnih dilema, želela bih da ipak dobije konkretno zaposlenje u svojoj struci, jer je neverovatno da u zemlji u kojoj je skoro svaka vrsta nasilja u porastu, za diplomirane sociologe nema posla.

Nada se da će jednog dana društvo prepoznati ženu preduzetnicu i pružiti joj mnogo više - preduzetnicama je veoma teško da usklade posao sa porodičnim obavezama.

- Vrlo često se dešava da se porodica stavi u drugi plan baš zbog poslovnih obaveza, a to neminovno vodi sve većem raspadanju porodice kao institucije. Nadam se da će sve više žena razumeti i prepoznati kada je vreme da se krene dalje i prihvatiti preduzetništvo kao jedino moguće rešenje.

Misija Desanke Pajkić je povezivanje preduzetnika, njihova edukacija, pružanje adekvatnih informacija.

- Moji planovi su i dalje veoma veliki, iako znam da zbog godina neću stići da ih realizujem. Nadam se da će ćerke nastaviti sa proširenjem posla, kako bi ovo sutra bila velika revizorska kuća, koja će se baviti pružanjem knjigovodstvenih usluga i revizorskim poslovima, ali imati i tim koji bi se bavio pravnim poslovima. Osim toga, mogao bi tu da bude i stručni tim koji bi se bavio ljudskim resursima, problemima zaposlenih, socijalnim problemima u društvu, nasiljem u društvu, vršnjačkim nasiljem, kao i nasiljem u porodici.