(Naša radnja)Živorad Nešić, Žitoprodukt Kragujevac : Investicije od dva i po miliona evra još kako jačaju našu tržišnu poziciju!

Živorad Nešić, direktor

Biti dobar kao hleb; Biti (živeti) na belom hlebu; Hleba bez motike jesti (tražiti); Jesti hleb tuđim zubima; Jesti tuđi hleb; Kao parče hleba biti potreban; Lezi hlebe (hlebu) da te jedem; Nasušni hleb; Nema za nas (mene i sl) ovde hleba; Ostati bez hleba; Tražiti hleba preko pogače... (Frazeološki rečnik srpskohrvatskog jezika, Filozofski fakultet i Zavod za izdavanje udžbenika, Novi sad, 1987) - "Put duži od veka" – Od produkcije brašna braće Pavlović-Bojadžić do "Žitoprodukta" u Kragujevcu 1856-2001; prilog II: Hleb naš nasušni. Pobrojani "smislovi metaforičnog značenja reči Hleb" našli su se između korica kapitalne monografije ne samo za Kragujevac gde je objavljena, već i za našu naciju. Nastala je kao prikaz razvojnog puta kragujevačkog preduzeća "Žitoprodukt", donosi posvećenost ljudskoj tvorevini staroj 10 hiljada godina i predstavlja graničnik između razdoblja koja su slika i prilika našeg podneblja, poštenog sticanja i gradnje veleposednika, ideološkog otimanja i razgradnje familije. Naposletku i tek u trećem kalendarskom veku, služi kao orijentir nadolazećoj pravednosti i povratku onih koji će u bliskim budućim danima biti – svoj na svome. Preduzeće koje ulazi u identitet Kragujevca, u februarskom izdanju "Naše radnje" predstavlja direktor "Žitoprodukta" Živorad Nešić, koji je u firmu došao upravo ovog meseca pre 39 godina, kao prvi sa visokom stručnom spremoma, a u čiji je identitet ubrizgano najveće kragujevačko mlinsko-pekarsko preduzeće.

Gospodine Nešiću, postojanje „Žitoprodukta“ prostire se kroz tri veka, pune 152 godine. Koje vrednosti od davnina i danas posebno gajite?

Ž. Nešić: „Žitoprodukt“ je nastao 1856. godine kada je jedan Beograđanin došao u Kragujevac, tu se oženio, a onda je ovde na padinama Sušičkog potoka podigao prvu vodenicu. To je začetak mlinarstva i pekarstva u Kragujevcu, odnosno kasnije industrijske proizvodnje. Ova lokacija, između gornjomilanovačkog i starog beogradskog druma bila je bitna jer su se tu ukrštali putevi proizvođače pšenice, a mlinovi su tada postojali samo u gradovima. Kroz više od vek i po imali smo vidan napredak. Još su braća Pavlović-Bojadžić, sa završenim visokim školama na Zapadu, doneli potrebno znanje i iskustvo, kao temelj budućeg razvoja. Oni su razvijali firma, nije ih zanimao samo profit. Reč je o jednoj čestitoj porodici graditeljima, unapređivali su proizvodnju iz godine u godinu, uz to imali razvijen socijalni program za zaposlene. A radnici su uzvraćali zadovoljstvom i elanom jer su se osećali sigurnim sa pošteno zarađenim novcem. Svake jeseni, u vreme svinjokolja, svaki radnik dobijao je, kako ovdašnji narod kaže, ubojnicu, za Božić je sledovalo prase, za udaju i ženidbu pružani su krediti. Bilo je to zlatno doba, bez obzira što se radilo manuelno. Prvi mlin je izgrađen krajem XIX veka, a značajna ulaganja su bila posle II svetskog rata. Bio je to i jedan od prvih mlinova koji se elektrifikovao, pre toga je bio pogon na ugalj. Bili su to bogati ljudi koji su imali svoj rudnik u Bresnici, ciglanu, proizvodnju građevinske opeke, farmu kokošaka, vinograde. Zanimljivo je da je prva makarona južno od Save i Dunava, i to po italijanskoj licenci, napravljena upravo ovde, u zgradi gde danas sedimo. Kada smo promovisali monografiju, pozvali smo sve članove velike porodice koje smo mogli da nađemo, od Švajcarske, Kanade i Amerike, do svih krajeva Srbije. Naravno da oni nisu bili zadovoljni onim što im je država priređivala svih ovih decenija, ali nisu krili oduševljenje našom monografijom. Objavili smo, inače, dve hiljade primeraka, i uglavnom sve izdistribuirali.

Kakva je vlasnička struktura „Žitoprodukta“, koliko je akcionara i radnika, kako funkcioniše top menadžment?

Ž. Nešić: “Žitoprodukt” je u početku bio u privatnom vlasništvu, pa u državnom i društvenom, privatizacija je izvršena 2000, a današnje vlasništvo je kombinacija privatnog i državnog. Imamo oko 220 zaposlenih, i skoro da nema fluktoacije. Pekari i mlinari koji su dolazili ovde nisu ni imali prilike da se drugde uposle, a osećali su se sigurnim i zadovoljnim. To važi i za ljude koji nisu pekarsko-mlinske struke. Od 5. februara 1969. godine sam ovde, ali ne pamtim da je neko napustio firmu iz nezadovoljstva, razlozi su venčanja, selidbe, niko nije ni prelazio u neko drugo kragujevačko preduzeće, ljudi se prosto sažive. Ovde vlada stalna kontrola rada, nemamo kolektivne odmore, slobodne vikende, ali imamo izvestan posao, radnu slogu i punu odgovornost i svest da posao mora da se završi, trebovane količine hleba da se isporuče, pšenice da se samelje... Nikada nije bilo štrajkova, obustava rada, poremećaja odnosa, problemi se prevazilaze uobičajenim razgovorima, pa otuda firma nikada nije bila u blokadi, niti je ikada pravila gubitke, domaćinski se radilo, trošilo samo zarađeno. Pritom, hleb nije samo ekonomska već i socijalna, politička kategorija. Uticala je država na cene, tu je i konkurencija, ali smo uvek imali solidnu proizvodnju, stabilnost u poslovanju. U planiranju ne gledamo kalendarske godine, bitne su ekonomske – od žetve do žetve. Godinama ulažemo u proizvodnju pšenice, preko 50 odsto proizvodnje sirovine za godišnje potrebe obezbeđujemo još u proizvodnji, a ostatak od zakupnine. Nikada nismo obezbeđivali godinu za godinom, već se držimo starog srpskog običaja da nikad ambar ne sme da bude prazan pred žetvu, pa uvek imamo i za narednu godinu. To nam pomaže u kriznim godinama, kad su suše, a bilo je i bombardovanja, ali smo uvek imali dovoljno zaliha, nikad ne očekujući brašno sa neke druge strane.

Da predstavimo osnovu delatnost i poslovne celine preduzeća.

Ž. Nešić: “Žitoprodukt” ima tri osnovne celine. Imamo skladištenje žitarica, regionalna smo firma za otkup žita i skladištenje, kapaciteti su oko četiri i po hiljade vagona, odnosno 45 hiljada tona skladišnog prostora. Silosi su moderni, sa ugrađenom savremenom opremom kojom kontrolišemo kvalitet žita, smeštene pšenice. Tokom kampanje stiže pšenica različitog komercijalnog kvaliteta, sorti, vlažnosti, sa nečistoćom, ali imamo i sušaru na gas, pa dnevno primimo oko 2.400 tona pšenice dnevno. Naše potrebe možemo da podmirimo za desetak dana žetve, da svu pšenicu primimo, smestimo i očistimo, što je visoki stepen tehničko-tehnološke opremljenosti. Naš mlin je izgrađen još 1890, dograđen 1924, potom i elektrifikovan. Kapacitet je 100 tona dnevne meljave, solidnog je kvaliteta, a sledeća prioritetna investicija biće udvostručavanje kapaciteta i nabavka nove opreme za mlin, da bude ranga savremenih mlinova sa Zapada. Naš mlin pored proizvodnje ima i moderan silos za brašno, nemamo više magacine i vreće, a kapacitet je 1.200 tona sa 18 ćelija gde se brašno razvrstava po vrstama. Danas 90 odsto brašna isporučujemo fluidno u rinfuzu za potrebe svoje pekare, a druge pekara, od Kraljeva, Raške, Leposavića, do Novog Pazara, snabdevamo cisternama, čime umanjujemo troškove. Pšenica nije roba visoke cene, pa transport i ambalaža opterećuje cenu, ali je naša svedena na minimum što omogućava bolji profit, ali i povoljnije cene naših proizvoda. Dok mnogi mlinovi rade u jednoj ili dve smene, naš radi punim kapacitetom u četiri smene već tri godine. Sledeća celina je pekara za proizvodnju hleba, sa posebnim pogonom za pecivo. Pored belog, tu je masno peciva i lisnato testo. Pekara je kapciteta mnogo većeg nego što su potrebe grada, no pošto dajemo sigurnost u snabdevanju Kragujevca, oprema mora svakog dana da bude u ispravnom stanju. Možemo da proizvedemo oko 9.000 vekni hleba na sat, a mislim da ni jedno mesto u Srbiji nema veći kapacitet, niti automatske linije za proizvodnju hleba. Dnevne potrebe grada su oko 50-60 hiljada vekni hleba, što podrazumeva rad od nekoliko sati, a sve to prate dovoljni kapaciteti našeg voznog parka, gde imamo preko 25 vozila u dobrom stanju.

Imate i inostrano partnerstvo. Da li je strateškog značaja i u čemu se ogleda saradnja sa belgijskom kompanijom „Puratos“?

Ž. Nešić: Mi smo još pre privatizacije započeli saradnju sa ino-partnerima, firmama koje su svetski lideri u proizvodnji aditiva, baza, margarina za pecivo i kompletno pekarstvo. Na sajmu smo došli u kontakt sa vodećom evropskom kompanijom, belgijskim“Puratosom”, i dogovorili da osposobimo pogon u silosu od 3.000 kvadrata i učinimo uslovnim magacine, zatim smo ugovorili proizvodnju margarina, aditiva za pekarsku industriju i pralina–čokolada. Mi smo građevinski opremili objekat, a oni su obezbedili kompletnu opremu i danas izuzetno radimo već deset godina. Naš interes je da njihove proizvode bez kojih objektivno ne možemo kupujemo po fabričkim cenama, bez transporta. Uz to, naše brašno je podloga za proizvodnju aditiva, na ovoj lokaciji i bez transporta prodajemo robu, ugovorili smo učešću u njihovoj dobiti pa ostvarujemo i profit, a dogovoreno je i zapošljavanje deca naših radnika. “Puratos”, pored Srbije, radi i za Bugarsku, Grčku, Makedoniju i deo Hrvatske. Razgovara se da budu i strateški partneri u dokapitalizaciji i okončanju privatizacije. Mi, inače, proizvodnju lisnatog testa radimo po njihovoj recepturi, a u planu je proizvodnja margarina sa palminim i kokosovim uljem. Pored “Puratosa”, sarađujemo i sa švajcarskim “Zever Rondom” čiju automatsku liniju koristimo za lisnata testa, tu je i nemačka firma “Verner Flajderer” čijom se opremom služimo za obradu testa i proizvodnju hleba. Imamo 27 peći francuske kompanije “Imbogart” za pečenje van naše fabrike, u “Zastavi” i drugim fabrikama. Znači, kompletan tehnološki lanac sadrži prvoklasnu opremu sa Zapada.

Kakav je proizvodni program, čega sve ima u širokoj paleti „Žitoprodukta“?

Ž. Nešić: Konkurencija od preko 100 pekara nam je pomogla u razvoju, da shvatimo da borbom i pronalaženjem unutrašnjih rezervi možemo da se održimo na tržištu. Drugim tržištima ne nudimo hleb, čak ni Beogradu, za razliku od mnogih pekara koji imaju dostavu i do 200 kilometara, ali za nas hleb nije tako skupa roba da bismo je svakog jutra vozili na tolikoj udaljenosti. To je trka bez rezultate. Naše je tržište grad i 20 kilometara u okruženju Kragujevca. Imamo obimnu i savremenu proizvodnju belog i masnog peciva, kao i lisnatog testa. Posle “Frikoma”, koji ima veći kapacitet, naša linija je prestižna u zemlji, imamo 27 peći-duvaljki gde proizvedemo pecivo, šokiramo temperaturom do minus 40 stepeni, odležava u komorama sa temperaturom do 18 i vozilom sa termo-klimom razvozimo do mesta gde se na licu mesta peče, pa je pecivo uvek sveže. Iz kompletno automatizovane proizvodnje izlazi 70 vrsta peciva. Dok takozvane gradske pekare poslednjih godina u strukturi proizvodnje imaju peciva do tri odsto, kod nas je to oko 20 procenata. Smatramo da je to dobar poslovni potez jer pecivom, gde je veći porez nego za hleb, obezbeđujemo unapređenje proizvodnje i plasmana. Planiramo da lanac prodavnica u gradu, a ima ih pet, uvećamo na 20 i da sve imaju duvaljke i pečenje u ranim jutarnjim satima.

Kao država već usvajamo neke modele razvijenog sveta, uglavnom sa Zapada, otuda i HACCP u Srbiji. Kako danas ispitujete kvalitet, a kakva je buduća politika kvaliteta?

Ž. Nešić: Mi svakodnevno ispitujemo kvalitet u našoj laboratoriji, a istovremeno i u nadležnim državnim institucijama o tržišnom kvalitetu. Upravo smo ovih dana usmereni na uvođenje standarda, prvenstveno HACCP, pa smo pred višemesečnim angažovanjem u tom smeru. Biće to još jedna karika u našem lancu do obezbeđivanja svetski priznatih standarda, jer razmišljamo i o izvozu ali i neprikosnovenom kvalitetu i za domaće tržište. Naše je zalaganje da strogi standardi ovladaju u zemlji već sada u ovoj grani jer se hleb proizvodi u šupama, garažama, na neuslovnim mestima, transport je problematičan, a sve to iako je hleb osnovna životna namirnica i zahteva upravo neke higijenske preduslove i standarde za proizvodnju. „Žitoprodukt“ već ima verifikovan kvalitet, skladu sa našim propisima i pravilnicima, ali ćemo do kraja godine poneti i HACCP sertifikat.

Kakvi su poslednji prinosi pšenice, rod i otkup u Šumadiji? Učešće „Žitoprodukta“?

Ž. Nešić: U odnosu na rod 2007. godine, mislim da je 2003. bila oskudnija sa prinosima. Prvo, bilo je posejano nešto manje nego ranijih godina, a onda je suša uzela svoj danak. Pšenica nije kultura koja se navodnjava, retke su i minimalne takve površine, padavina nije bilo pa je dug sušni period uticao da prinosi budu niski. Međutim, kada je u pitanju prošlogodišnji rod u našem snabdevanju, mi smo ulaganjem u proizvodnju obezbedili preko deset hiljada tona pšenice, kroz reciprocitet u semenu, đubrivu, repromaterijalu. Ostale količine smo kupili u žetvi pa smo tako zatvorili bilans potreba za celu godinu. Moram da kažem da se u Srbiji zakasnilo sa merama zaštite izvoza pšenice, znači embargom, tako da su mnoge velike kuće koje se bave trgovinom na veliko i izvozom iskoristili period žetve, pa i odmora, i izvezle velike količine. Onda je došlo do skoka cene, pa uzročno-posledično do uredbe Vlade Srbije. Sada je situacija stabilnija, ali naš problem je deo globalnog, slab rod pšenice bio je na celoj severnoj polulopti. Suša je pogodila sve, a globalni podaci pokazuju da će se ove godine ponoviti problem na južnoj polulopti. Za nesreću, ove jeseni koja je bila dosta kišovita proizvođači su nameravali da poseju oko 600 hiljada hektara pod pšenicom, ali nije ispunjen plan. Ipak, vremenski uslovi od setve do danas su povoljni i ako se nastave u ukupnom bilansu rod će biti i veći od prošlogodišnjeg. Mi ovih dana već obezbeđujemo đubrivo za prihranu pšenice. U strukturi nabavke, odnos je 65 procenata robe iz Vojvodine, a 35 odsto iz Šumadije. Trudimo da pšenicu kupujemo iz južnog Banata, sa područja Bele Crkve, Pančeva i Kovina. Pošto pšenica ne trpi veliki prevoz, to nam je najbliža destinacija. Komercijalni kvalitet pšenice iz Vojvodine je bolji, radi o boljoj zaštiti od korova, na tim velikim parcelama se seje ujednačena sorta. Međutim, kada je u pitanju tehnološki kvalitet, koristeći iskustva i znanja tehnologa, znam da je pšenica sa područja Šumadije kvalitetnija jer ovde mnogi proizvođači melju pšenicu u malim mlinovima gde se to ušurno obavlja. Tako od sopstvene pšenice najpre dobijaju brašno, a potom seju pšenicu koja ima bolje tehnološke karakteristike. Mešavinom vojvođanske i šumadijske pšenice dobijamo sasvim solidan kvalitet, kašu koju tržište prima bez problema kao kvalitetno brašno.

S tim u vezi, kakvu poslovnu 2008. najavljujete partnerima i potrošačima?

Ž. Nešić: Mi smo firma koja garantuje snabdevanje, jer ne zavisi čak ni od nove žetve. Obezbedićemo dovoljne količine jer uvek imamo prelazne zalihe. To je dugogodišnja praksa od koje ne odustajemo. Naša je orijentacija da ulažemo u proizvodnju jer otuda možemo da garantujemo kvalitet. Pored toga, bitna su ulaganja, pa smo imali investicije od dva i po miliona evra koje jačaju našu tržišnu poziciju. Treći bitan faktor uspeha je – stručna radna snaga. Kada obezbedimo kvalitetnu sirovinu, koristimo savremenu opremu i imamo visokoprofesionalne i obučene zaposlene, spoj ta tri elementa čini celinu iz koje je teško napraviti loš poslovni potez. Poljoprivredni proizvođači koji doteraju i smeste pšenicu u naše silose, mogu da budu zbrinuti tako i po nekoliko godina jer čuvanje i ležarinu ne naplaćujemo. Mogu u protivvrednosti i da preuzmu naše proizvode, brašno, stočnu hranu ili repromaterijal, po povoljnim cenama, dogovor realizujemo za dan, a moguća je i prodaja po tržišnoj ceni u momentu kada se za to odluče. Nema nikakvih uslovljavanja, pa je veliki broj korisnika silosa, a te neopredeljene pšenice ima sa čitavog područja Šumadije.

Kakva je konkurencija u Srbiji, koliko ima nelojalne, koliko je široka siva zona? Potrošači se suočavaju sa raznim nelagodama, obojenim hlebom, lažnim tipom brašna...

Ž. Nešić: Od svih tipova industrije kod nas – uljane, mesne, mlečne, mlinsko-pekarska se najviše nalazi u sivoj zoni. Sa nepristojno malim sredstvima ulazi se u "posao", pa tako danas samo u Kragujevcu ima preko sto privatnih pekara. One su nam ujedno mnogo pomogle, makar i nelojalne, da shvatimo ozbiljnost konkurencije i na vreme krenemo u poslove koje smo uradili kako bismo sačuvali i ojačali svoje tržišno učešće. Dosta je srpskih mesta gde su lokalne pekare doživele krah, mnoge su u stečaju, ili pred tim statusom, a malobrojne posluju stabilno. Ako se uzme u obzir da je Beograd sam za sebe tržište, sa stanovišta gradskih pekara, mislim na mlin i pekaru, tvrdim da smo poslednjih dvadesetak godina jedna od najstabilnijih firmi, po svim ekonomskim parametrima: kapacitetu, preradi, profitu, pa i po standardu zaposlenih. Mi imamo neto lični dohodak za zaposlene od preko 35 hiljada dinara, a Beogradska pekara ima 24 hiljada dinara, kao druga. Problematično je ono što nije u našoj nadležnosti – izrazito slaba državne kontrola. Radi se na crno, kao osnovna životna namirnica hleb se vozi u neuslovnim vozilima, radna snaga je neprijavljena, izuzima se poreska obaveza itd. Pošto sam osam godina bio predsednik skupštine mlinsko-pekarske organizacije “Žitozajednica” i osam godina predsednik upravnog odbora, svedočim da je bilo strukovne borbe ali nije urodila plodom. Zato danas u Srbiji ima 400 registrovanih mlinova, a da li je to normalna cifra procenićete ako uzmete u obzir činjenicu da ih u Engleskoj ima svega 15. Evidencija poslovanja je gotovo nikakva, a mi smo imali i konkretne zahteve, na primer da Pravilnik predvidi da se njihova ostvarena proizvodnja prati na bazi utrošene električne energije jer ovako se stiče utisak da u Srbiji dominiraju mlinovi na kurblu.

Remetili to Vaše poslovanje i poziciju na tržištu?

Ž. Nešić: Dalji razvoj konkurencije i opšta standardizacija dovešće do suzbijanja i gašenja nelojalnih učesnika, pa će se po ko zna koji put pokazati da je samo tržište nabolji regulator. „Žitoprodukt“ je spreman da neoštećen sačeka takav tržišni rasplet. Nama je bitnije da sada imamo dovoljno kapaciteta - savremenih silosa, a da bismo i u pekari imali potreban tehničko-tehnološki nivo moramo da krenemo u rekonstrukciju mlina. Mlin sa deset vagona je mali jer, na primer, u Prištini postoji mlin koji je tri puta veći nego najveći mlin u Srbiji, dnevne je meljave, kompjuterizovan, sa najsavremenijom opremom. U sred Pariza postoji mlin koji dnevno melje četiristo vagona pšenice, a mi – najveći mlin u Srbiji može da melje 20-25 vagona. Pekarstvo je više lokalnog karaktera jer još uvek vlada navika da se jede vruć i svež hleb, ali kada je u pitanju mlinarstvo koje može da se transportuje, sigurno je perspektiva u velikim regionalnim mlinovima, što potvrđuje praksa u svetu.

Imate istrajnu politiku cena, šest godina hleb nije imao povećanje cene. Kako formirate i održavate cene, kako odolevate poskupljenjima?

Ž. Nešić: Poslednje podizanje cena imali smo pre Nove godine. Posle 2000, šest i po godina smo imali nepromenjenu cenu. U promenu cene krenuli smo zbog naraslih troškova, uvedenih poreskih obaveza kojih nije bilo ranije, poskupljenja komunalnih usluga, a morali smo da pratimo i rast ličnih dohodaka. Odlučili smo se na taj potez jer smo iscrpeli gotovo sve unutrašnje rezerve. Naše je osnovno pravilo bilo, a biće i nadalje – nikada nećemo biti vodeći po cenama, i to danas jeste činjenično stanje. Ako uzmemo u obzir četiri srpska grada i njihove prigradske mlinske kuće, uvek smo imali nižu cenu, pa je tako i sada – u Nišu i Novom Sadu hleb košta 35 dinara, u Beogradu 33-34 dinara, a kod nas je 28 dinara. Za sada ne razmišljamo o novom povećanju, nedostatke nadoknađujemo većom proizvodnjom, a ona je moguća potpunim iskorišćenjem savremene opreme kojom raspolažemo. Uvek pribegavamo ravnoteži cena proizvoda i korišćenja opreme, jer je nemoguće dugoročno i profitabilno poslovanje sa malom proizvodnjom i visokom cenom. Kragujevac ima specifičnu socijalnu situaciju svog stanovišta, kao i privredne strukture, pa mi održavamo nižu cenu po kojoj smo jedini ovdašnjih od proizvođača, a uz to imamo proizvodnju od 40 procenata polubelog hleba, kao najveća firma koja proizvodi taj hleb. To nam je značajan faktor stabilnosti u obimu proizvodnje i tržišnom učešću. Smatramo da je ta politika ispravna, i nećemo je menjati. Naše je geslo: ako moramo da podignemo cenu, učinićemo to poslednji, i ostaćemo sa najnižom cenom. Godinama je tako i uvek smo imali dobru proizvodnju, veliki obim, a na kraju smo to nadoknađivali. Imamo fiksne troškove koji su prisutni bez obzira na proizvodnju; moramo da obezbedimo plate za sve radnike, sve društvene i ostalo unutrašnje obaveze koje prate sve naše celine.

Vaš sud o trgovinskim tokovima u Srbiji? Dešavanja su intenzivna, od globalnih do lokalnih okvira.

Ž. Nešić: Trgovina je već došla u proces ukrupnjavanja. Veliki lanci se šire, a to čeka i mlinarstvo. Mi imamo izvanrednu saradnju sa trgovcima, nekada smo imali preko 800 vlasnika STR i velikih kuća, broj se smanjuje iz dana u dan otvaranjem velikih sistema, ali je bitnije da se kod aktivnih kupaca povećava obim plasmana. Sarađujemo sa svim lancima koji su došli iz inostranstva, kao i domaćim trgovinama i odnos u celini je izuzetno korektan. Po pravilu naša maloprodajna cena je određena, ali uvek smo otvoreni za dogovor, rabat je gotovo ujednačen, a gde su veće količine povećavamo količinski rabat, dogovaramo se i oko plaćanja. Nikada nismo gajili manir da samo mi budemo tržišno živi, a partneri zapadaju u muke i teškoće. Za mnoge velike kuće koje su bile pred privatizacijom, a zapale su u teškoće, mi smo imali razumevanja i nismo posezali za tužbama ili hipotekama. Lično sam uvek za gajenje sećanja na poslovne početke, a toga je bilo i te kako u proteklih pedesetak godina, pa ako ima novonastalih teškoća na jednoj ili drugoj strani, to ne može da poništi sav taj zajednički minuli rad, pa i uspehe.

A kako ocenjujete poslovanje sa TP Kvin, njihovu poziciju, dalju saradnju?

Ž. Nešić: Sa TP Kvin dugo radimo, uspešno i sa vidnim napredovanjem. Kvin je, na primer, u prošloj godini pojedinačno naš najveći kupac. Mislim da i dalje uvećava promet, s obzirom na proširenje prodajnih kapaciteta. Izvanredno sarađujemo po mnogo osnova, Kragujevčani smo, gradske smo kuće i, prema ličnim saznanjima i mojih saradnika koji su svakodnevno u toku, ta saradnja skoro da nikada nije imala ikakve zamerke ni sa jedne, ni sa druge strane. U novoj poslovnoj godini mislim da treba da širimo zajedničko poslovanje, a očekujemo i želja nam je da TP Kvin dalje uvećava svoje prodajne kapacitete a iz toga će proizaći i veći poslovni uspesi. U razgovoru sa ljudima iz te kuće saznajem da im je to osnovna namera i mislim da su spremni za pravu trku sa velikim sistemima, a Kvinove potencijale vidim i u najbliskijem poslovanju sa stanovništvom, odnosno potrošačima. Veliki trovinski lanci svakako nisu središte potrošača koji dolaze upravo po naš hleb, ili mleko, i ostale svakodnevne potrepštine. Vidim da su operativno spremni za sprovođenje takozvane "komšijske kupovine" i da će manjim marketima pokriti teritoriju Kragujevca i okoline, što je dobar primer tržišne borbe domaćih subjekata. "Žitoprodukt" će tokom 2008. sa svoje strane da pruži partnersku podršku TP Kvin i to povećanjem asortimana. Koristim ovu priliku i prostor časopisa "Naša radnja" da najavim novost u ponudi – veliki hleb, a pripremamo i nove vrste hleba. Kragujevac je grad, univerzitetski i klinički centar, ovde ima dosta sugrađana koji manje troše hleb i iz zdravstvenih i drugih razloga, pa traže da proširimo asortiman novim vrstama hleba. Uvereni smo da će i TP Kvin pratiti i usvajati naše novosti u proizvodnom programu, te da će proširenje naše ponude i njihove tržišne zastupljenosti rezultirati obostranim boljitkom.

U Srbiji se bliži dan kada će da zaživi Zakon o povraćaju nacionalizovane imovine.

Uz to, Akcijski fond najavljuje da će tokom 2008. biti ponuđeni paketi pojedinih kompanija, pored ostalih i "Žitoprodukta". Šta se tu može promeniti, šta unaprediti?

Ž. Nešić: Mi imamo česte kontakte sa članovima familije Pavlović-Bojadžić, oni su naši dragi gosti, neki su čak akcionari, a njihova imovina je, inače, godinama znatno uvećana. Naša je želja da ostatak državnog kapitala pređe u njihove ruke, a kako saznajemo svi su zainteresovani za očuvanje delatnosti i nastavak ovog posla. Naši su odnosi više nego dobri, često se srećemo, ovde im je sve dostupno. Od nas imaju podršku za bilo koji potez, iako se mi ne pitamo oko zakona, ali smo sasvim sigurno dobar spoj. Oni su ostavili neizbrisiv trag u Kragujevcu, nekada su bili uspešna firma, mi se nismo obrukali i danas jesmo uspešni. Zajednički posao ne bi počinjao iz "minusa", već od postojećeg pozitivnog stanja. Kada smo obeležavali 150 godina firme, svi naslednici koje smo našli bili su naši gosti, uručili smo im priznanja i iskazali zahvalnost. Prezadovoljni su izradom monografije i razgalili su nas konstatacijom da oni tako rasuti po svetu nikada ne bi to postigli. Pri susretu je bilo sete zbog onog što im se desilo i zadovoljstva zbog ukazanog toplog prijema i poštovanja sa naše strane.

Dakle, biće i trećeg veka postojanja „Žitoprodukta“?

Ž. Nešić: Mislim da hoće, stekli su se svi uslovi ovakvim razvojem firme, a i Kragujevcu pripada da bude regionalni centar te mlinsko-pekarske industrije. Iako se neke tradicije i ruše kod nas, naša bi morala da bude sačuvana zbog svih prošlih generacija koje su ovde izgarale, a imperativ je - dalje negovanje te tradicije, za budućnost. Od najstarijih privrednih subjekata sa ove teritorije, mi smo najvitalniji, razvijali smo se konstantno poslednjih dvadesetak godina, a poslednjih pet godina smo imali nabavku opreme i ulaganja od preko 2,5 miliona evra. Uložili smo u bazne kapacitete, imamo dovoljno skladišta pšenice i brašna, staru zgradu mlina koja je pod zaštitom, objekat za proizvodnju pekarskih proizvoda. Daljom finalizacijom opreme i širenjem mlinskih kapaciteta stvorićemo garanciju za izvesnu budućnost, s obzirom da postoje i narastajuće potrebe tržišta, naročito na lokalu i u regionu. Sve to je jedna zbirna dobrodošlica za porodice kojima "Žitoprodukt" pripada.

Autor : Dejan Milošević

izvor :