Dušan Vasiljević, direktor sektora za ekonomska pitanja i politiku životne sredine pri kancelariji OEBS u Beogradu - jedini nacionalni ekspert na čelu jednog odeljenja OEBS-a u svetu

- Istina, ne mogu više da radim na način kako to čini mladić od 20 godina, ali posao mi je uvek ulivao neverovatnu energiju i često davao smisao svakodnevnog života. Radim i „kad vreme nije“, jer posao mi je uvek predstavljao idealano sredstvo za ispoljavanje kreativnosti, koja bi me sigurno „ugušila“ da sam je samo u sebi „taložio“ – počinje priču Dušan Vasiljević.

Poznati domaći stručnjak u domenu životne sredine, kreator je jedinstvenog zakonodavnog modela, primenjenog u Srbiji 2001-2002. godine, koji je u okviru OEBS-a ocenjen kao izuzetan i kao takav, promovisan među 55 zemalja članica. Važi za stručnjaka koji je značajno doprineo razvoju zakonodavstva u Srbiji i strateških programa iz oblasti životne sredine, ekonomskog razvoja i energetske bezbednosti, ali i promociji obnovljivih izvora energije u našoj zemlji.

Dušan Vasiljević je rođen u Sloveniji i prirodu je, kako navodi, istinski zavoleo još kao dečak, kada je školske raspuste, makar da je školu učio u Beogradu, provodio u Savinjskoj dolini u Sloveniji, u mestu u kome su njegovi baba i deda provodili leta. U ovu prirodnu lepoticu se, ističe, zaljubio na prvi pogled, a svoje dečačke dane provedene u “najlepšem delu Slovenije”, objašnjava kao “detinstvo iz literature”.

- Bio sam “buca” kao dečak i zbog toga nikad nisam imao mesto u fudbalskom timu, pa sam se verovatno zbog toga i okrenuo prirodi koja me je bez pogovora prihvatala. Pravio sam sa društvom kućice na drveću, lovio ribu u potocima … Takvo jedno druženje predstavljalo je i idelano sredstvo za ispoljavanje moje kreativnosti, koju nikad nisam ni mogao, ali ni želeo da potiskujem. Šta god da sam radio u životu, nikad sebi nisam dopuštao da budem samo mehanički izvršilac zadatka ili deo nečega, već sam svemu davao sopstveni kreativni pečat, koji mi je i bio vučna snaga za svaki naredni korak – objašnjava Vasiljević, a kao svoju drugu veliku ljubav iz detinjstva navodi i radio-amaterstvo, zahvaljujući kome se u osmom razredu osnovne škole okitio i “titulom” prvaka Srbije.

Kaže da se zbog ove druge ljubavi i opredelio za Srednju elektrotehničku školu “Nikola Tesla” u Beogradu. Već je ranije naučio, priča u šali, da svet nije “ravna ploča”, ali u prvom srednje buknula je želja da se u to lično i uveri. Krenuo je auto-stopom u obilazak Jadrana, a u naredne tri-četiri godine sa rancem na leđima pod nogama je ostavio i “dobar deo Evrope”. Na putovanjima je, priča, mnogo naučio, video originalna dela najvećih svetskih umetnika, upoznao dosta prijatelja, uživao, ali se lišio i velikog životnog problema – težine.

- Uopšte, period od moje 16. do 28. godine mi je protekao zaista izuzetno. Proputovao sam sva “važna” mesta toga vremena: od Amsterdama, Londona, Pariza, Španije pa sve do Mikonosa, Ibice i celog Jadrana, uključivši I Mljet, kultno mesto mladih Evrope kasnih sedamdesetih. Čak sam stigao i do Kube, 1974. i to je bilo nezaboravno iskustvo…

Putovanja su mu otvorila “vidike”, razbuktala umetničku crtu, ali je po inerciji, kako navodi, ipak upisao Elektrotehnički fakultet .

- Već u to vreme napustila me je ta fascinacija elektrotehnikom, a iskreno - i nisam uspeo da se upišem na smer radio-elektronike. Fakultet sam završio sa malim zakašnjenjem i to tek kada sam se oženio i sasvim uozbiljio. Moji roditelji su bili dobro situirani, ali sam ja oduvek želeo svoj dinar, a prvi sam zaradio u petom razredu osnovne. Počeo sam da pevam u “Krsmancu” za vreme studija i ono po čemu me sigurno pamte jeste da sam još tih sedamdesetih počeo da “menadžerišem”, organizujući prve komercijalne koncerte. Bio je to tada “jeres”, ali hor je od nečeg morao da živi – objašljava Vasiljević i navodi da mu je to iskustvo mnogo pomoglo i u kasnijem profesionalnom radu.

Navodi da je uvek bio “avangardan”, nosio je najdužu kosu u srednjoj školi, putovao autostopom, nosio rukom zakrpljene bermude sa tregerima (apsolutno neobično u to vreme), itd.. To potkrepljuje i činjenica da je bio prvi nezavisni tonski snimatelj u bivšoj Jugoslaviji. Nešto kasnije, sa svojim prijateljem, osnovao je i prvi privatni muzički studio u Beogradu, treći u tadašnjoj SFRJ.

- Nema pop ili rok benda koji u to vreme nije prošao kroz naš studio – od Šarla Akrobate, Riblje čorbe, Zane Nimani i grupe Zana, grupe Bulevar, U škripcu, Bezobrazno zeleno, Grupe Naja, Električnog orgazma, Laboratorije zvuka, Plavog Orkestra, Idola… Snimali smo doduše i za naše i “inostrane” narodnjake, radili smo i filmsku muziku, naročito sa Zoranom Simjanovićem. Muzika iz filma “Dečko koji obećava”, I “Nešto između” snimana je u našem studiju, čuveni novogodišnji TV šou koji su radili Tucko I Boris i mnoge druge, i posle više decenija, sjajne projekte.

Odlazak u vojsku, navodi, prekinuo je ovu mladalačku idilu, a kada se oženio, posvetio se najpre završetku fakulteta, a odmah se potom zaposlio i kao profesor u školi.

Karijera mu je, objašnjava u šali, bila i više nego bogata i – šarenolika. Tokom svog života bavio se slikarstvom, pisanjem, muzikom, fotografijom, predavao je u školi, taksirao, radio u sektoru zastupništva u “Jugotehni”, bio predstavnik jedne strane firme u Italiji, gde je početkom devedesetih i živeo, bavio se sopstvenim biznisom, osnivač je jedne nevladine organizacije, krajem devedesetih zaposlio se u Crvenom krstu odakle je 2001. godine i otišao u OEBS.

- Uvek sam se užasavao kolotečine i smatram da je prava mera da se čovek zadrži na jednom poslu 3 godine, jer posle toga dolazi do gubitka kreativne crte, koju svako od nas u sebi nosi. To sam praktikovao i u svom životu. U OEBS sam se najduže i zadržao, celih 7 godina. Razmišljao sam i ranije da odem odavde, ali nisam zaokružio ono, što nazivam procesom. Imam još neke stvari da završim. A i prija mi, jer dozvoljava da se u njega unese dinamika. Još se „igram“ na ovom poslu, dozvoljava mi da se razmahnem. Radim u okruženju u kojem uspevam da sprovedem svoje ideje, da po njima budem prepoznatljiv, a da one ne povlače za sobom neprijatelje, već naprotiv animiraju ljude da mi u njihovoj realizaciji pomognu. Zato mogu da kažem da sam veoma zadovoljan čovek – navodi Vasiljević i kaže da se njegove ambicije ipak ne završavaju u kancelariji OEBS u Beogradu.

Sebi uvek, naglašava, postavljao samo za stepen viši cilj u odnosu na onaj koji je trenutno dostigao. Ne bi mu bilo teško da započne nešto novo i „tamo negde“.