Vang Ćuen, Restoran 888 Beograd - Zovite me Ljudmila

Zovite me Ljudmila“, kaže odmah, bez ustezanja, Vang Ćuen pružajući nam vizit-kartu na kojoj je uz ime odštampan i neobični nadimak. Vlasnica je kineskog restorana „888“, ušuškanog u Birčaninovoj ulici, na mestu nekadašnje kafane „Savski venac“. „Novosadski ‘Sečuan’ i beogradski ‘Peking’ ušli su već u legendu, a odlični ‘Veliki kineski restoran’ na zemunskom keju je, nažalost, izgoreo“, demonstrira poznavanje spske restoranske scene.

„Suprug i ja smo, međutim, smatrali da glavni grad Srbije zaslužuje originalni i autentični kineski restoran, ne samo kao mesto gastronomskog, nego i kulturnog upoznavanja dva prijateljska naroda“, objašnjava razloge otvaranja ovog restorana pre pola godine.

Ljudmila
Iz rodnog Harbina Vang Ćuen je još pre 15 godina otišla u susedni Vladivostok da studira rusku književnost. Otuda joj ime koje danas koristi. Nakon diplomiranja, otac, koji je ovde imao svoju firmu, poziva je u Srbiju, u koju stiže 1997. godine. „Nije mi bilo teško da se zaputim preko cele Rusije u Srbiju, pogotovo zato što su mi ruski prijatelji rekli da ću ovde videti najlepše muškarce i žene na svetu“, navodi kroz smeh. „Čim sam došla, otac me je kolima provozao kroz celu Srbiju i Crnu Goru, a stigli smo da obiđemo i Bosnu. Vrlo mi se svidelo, pa sam ostala, a otac se vratio u Kinu“.

Zbog vladanja ruskim, nije osetila jezičku barijeru poput ostalih sunarodnika. „Na srpskom sam sasvim progovorila već posle tri meseca, mada sam još prilikom dolaska, u avionu, primetila da dobro razumem Srbe. Naravno, ni sa ćirilicom nisam kuburila“, priča na odličnom srpskom, šarmantno začinjenim karakteristično zvonkim kineskim akcentom.

Nije se, u početku, libila nikakvog posla, pa ni rada za tezgom na kineskoj pijaci. „Otac je stalno isticao da se svaki posao mora početi ‘odozdo’“, objašnjava. Već posle par meseci, međutim, otvara butik u Balkanskoj ulici, a 2001. godine i agenciju za pružanje različitih usluga Kinezima u Srbiji, koja se dve godine kasnije fokusira isključivo na špediciju. „Nakon 15 godina izbivanja iz Kine, od čega deset godina u Srbiji, više se ne osećam kao čista, već kao polukineskinja koja misli i ponaša se pola kao Kineskinja, pola kao Srpkinja“, tipično srpski opuštena je Ljudmila. „To sam htela da iskoristim i još više se angažujem na približavanju Srbije i Kine“.

Zadovoljna je svojim dosadašnjim posredničkim učinkom u izvozno-uvoznim poslovima između dve zemlje, a planira i osnivanje turističke agencije ubrzo nakon najavljenog potpisivanja bilateralnog ugovora iz oblasti turizma. „Šta bih preporučila srpskim turistima? Pa, pre svega, Veliki kineski zid, Zabranjeni grad u Pekingu, kao i ultramoderni, poslovni Šangaj. Ali, i srpski biznismeni su veoma zainteresovani za Kinu, posebno za brojne sajmove“, ozbiljno je Ljudmila razmišljala o novoj poslovnoj mogućnosti.

Interesenata ima i iz suprotnog smera. „Uskoro bi iz Kine trebalo da dođe grupa poslovnih ljudi zainteresovanih za finansiranje snimanja 30-delne serije ‘Valter brani Sarajevo’ za kinesko tržište“, potvđuje koliko su Kinezi ludi za ovim kultnim jugoslovenskim filmom i Batom Živojinovićem.

Đorđe
Zanimljivo, njen suprug prodao je fabrike tekstila u južnog Kini kako bi joj se pridružio u Srbiji aprila prošle godine. „Nisam ga na to prisiljavala, sam je hteo da se ovde i venčamo i živimo“, miluje ga pogledom. „Čak imam utisak da se za ovo kratko vreme više posrbio od mene: počeo je da pije kiselu vodu i tursku kafu, koji se ne troše u Kini, da se razbija od jagnjetine, a naterao me je da idemo i na Cecin koncert“, začikava muža Ljudmila.

Đou Ćin, odnosno Đorđe, kako voli da ga zovu, raspoloženo je sluša i potvrđuje da je veoma zavoleo ovdašnje ljude i njihove običaje. Za otvaranje fabrike u Srbiji, međutim, još nije vreme, pa će mu i dalje glavna preokupacija i zadovoljstvo biti upravljanje restoranom, kaže Đorđe, istina, na kineskom - još ne govori srpski.

„Srbija bi morala još više da radi na podsticanju stranih investitora. Jer, priliv stranog kapitala najefikasnije će rešiti sadašnje probleme, pogotovo zato što je zemlja sjajno locirana. Kako mi u Kini kažemo, ‘manji čamac lakše je okrenuti’“, trezveni je optimista Ljudmila.

Njena Kina, međutim, nimalo ne nalikuje barci, već ogromnom prekookeanskom brodu. „Istina je - Kina toliko brzo i snažno napreduje i menja se da ne mogu da pratim te promene, pa mi se čini da ne bih ni znala gde da uložim novac kada bi se u nju vratili“, sumira svoje redovne posete otadžbini.

Vi-Vi
Kosooki konobar postavlja sto i iznenađuje - beogradskim akcentom! „Da, Vi-Vi je pravi-pravcati Kinez“, razvejava nevericu Ljudmila. „Kao, uostalom, i svi kuvari, jer su oni ključni za svaki restoran, a pogotovo za ovakav koji drži do autentičnosti. Ali, to nam zadaje i najviše glavobolje, jer je Srbija izuzetno stroga prilikom izdavanja viza i radnih dozvola; čak i Kinezima koji godinama u njoj žive i rade. A teško će neko više ulagati u zemlju koja mu već za par meseci može uskratiti dalji boravak“.

Vi-Vi podiže poklopac sa živopisne bambusove posude iz koje se širi zanosan miris. „Mi sa severa Kine najviše volimo meso, a Đorđevi južnjaci su opsednuti zdravom hranom i jedu mnogo više ribe, plodova mora i povrća“, objašnjava. Kaže da sama rado jede srpsku hranu. „Zavolela sam je na prvi pogled, iako na tom sajmu u Rusiji nisam mogla znati da su venci paprika i luka zapravo simboli srpske kuhinje. Toliko sam se najela da sam račun platila čak 62 dolara“, priseća se kroz osmeh. Redovni gosti njenog beogradskog restorana su diplomate iz obližnjeg niza ambasada, ali ima i Kineza i drugih Dalekoistočnjaka kojima je takođe nemoguće podvaliti surogatima. „Naravno, mnogo je i Srba, ali samo se jedan do sada usudio da proba ajkulino peraje“, smeje se Ljudmila. „Najviše naručuju piletinu sa kikirikijem, teletinu pečenu na plotni i jagnjeća rebarca. Specijalitete kao što je lekovita kornjačina supa biraju uglavnom znalci sa Dalekog istoka i ljudi koji su dosta putovali“.

Meso se nabavlja u Srbiji, sa izuzetkom, naravno, sušene ajkule, koja stiže direktno iz Kine, ili mesa kornjače koja se nabavlja iz susedne Mađarske u kojoj živi kolonija od 40 hiljada Kineza. Lekovite planinske pečurke stižu iz Italije, a neizostavni soja-sos, crne pečurke, bambus, kao i rakija od pet vrsta pirinča iz Kine. „Rakiju pravimo isključivo od pirinča, a ne od voća kao Srbi, koji su za Kineze i velemajstori u proizvodnji vina“, pomalo skrušeno navodi Ljudmila. Svejedno, na zanimljivi kineski Cabernet Genischt nismo imali nikakvih primedbi.

Anđela
Kinezi, inače, veruju da broj osam ima posebna svojstva, dok su tri osmice simbol blagostanja i velikog novčanog dobitka. „Zato je i dan otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu tempiran za 08.08.2008, a i brojevi naših mobilnih telefona imaju tri osmice. Mada, nismo uspeli da ih dobijemo i na tablicama kola iako smo bili spremni da za to debelo platimo“, objašnjava kroz smeh Ljudmila.

Otuda ne čudi to što se u restoranu 888 nalaze i dva VIP salona namenjena uglavnom poslovnim ručkovima i večerama. Ali, i Ljudmila i Đorđe ih koriste za susrete i sastanke sa svojim poslovnim partnerima. „To što imamo vlastiti restoran u Beogradu partnerima govori o našoj poslovnoj ozbiljnosti i nameri da duže boravimo i radimo u Srbiji“, priznaje Ljudmila. Mnogo upečatljivije od toga biće rođenje ćerke: u novembru, u - Beogradu. „Oboje smo veoma srećni što će se roditi u kineskoj godini svinje, ali i zemlji veselih, srdačnih i otvorenih ljudi“, ganula nas je Ljudmila. Srpsko ime njene i Đorđeve ćerke biće - Anđela.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu