(Ekonomist) Ružica Đurđević, direktor Inter-mehanike - Žene su efikasnije

Preduzeće “Inter-mehanika” iz Smedereva bavi se popravkom kočione opreme na železničkim vozilima, izrađuje i izvozi ispitne stolove za šinsku industriju kao i proizvode za poljomehanizaciju i brodogradnju. Na čelu, te naizgled tipične muške firme nalazi se žena - Ružica Đurđević, koja je i osmislila čitav projekat. Danas je ova firma sa 2,5 miliona evra godišnjeg prometa izabrana od Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj za TAM projekat kojim se mala i srednja preduzeća usmeravaju za ulazak na tržište EU, na koje je ova firma već ušla.

Otkud to da vodi posao u firmi koja ne vrvi od šivaćih mašina, za “Ekonomist” priča Ružica Đurđević, dobitnica nagrade “Cvet uspeha za ženu zmaja”, za Najmodel zapošljavanja.

Otkud žena u “železničkim vodama”?
Ružica Đurđević: Radila sam 20 godina u remontnom preduzeću, “Želvoz” iz Smedereva, a 15 godina bila sam zamenik generalnog direktora. Kada sam 2000. godine napustila državnu kompaniju, pridružila sam se ćerki, koja je, ne mogavši da nađe posao kao diplomirani ekonomista 1992. godine, osnovala sopstvenu firmu. Iako se firma do tada bavila trgovinom na veliko, shvatile smo da se tu ne može mnogo profitirati i da je bolje da se preorjentišemo na proizvodnju. A kako sam ja magistarski rad pisala na temu remontnih preduzeća u Srbiji i već sam imala iskustva u tom poslu, 2002. godine smo kupili mašine i počeli da se bavimo remontom kočionih sistema.

Ali niste ostali samo na proizvodnji delova za železnicu?
R. Đurđević: Sada proizvodimo i delove za kočione uređaje, male brodove i čamce, poljoprivrednu mehanizaciju, kontejnere, cisterne, kotlove na čvrsto gorivo, opreme za dečija igrališta i parkove, sve u zavisnosti od tendera na koje se prijavljujemo i koje dobijemo. Zbog nepostojanja trafo stanice i industrijske struje u industrijskoj zoni Smederevo u kojoj smo stacionirani, da bismo ostvarili ovu raznovrsnu proizvodnju, morali smo a kupimo fabriku “Metalac” iz Skorenovca, koja se bavila uslugama poljoprivrednim gazdinstvima. Od 2003. godine, počinjemo da koristimo kapacitete i nastavljamo proizvodnu delatnost ove firme.

Po čemu je Vaš model zapošljavanja specifičan?
R. Đurđević: Kad sam došla u “Metalac” zatekla sam devet žena bez ikakvog zanimanja, koje su bile u radnom odnosu. Logično je bilo otpustiti ih. Ali pošto je moj cilj prilikom ulaska u svet biznisa bio zapošljavanje ljudi, to nisam ni razmatrala kao opciju. Posebno zbog toga što su žene u podunavskom i južnobanatskom okrugu bile ugroženije što se tiče mogućnosti zapošljavanja. Umesto toga, iskoristile smo činjenicu da sve te žene sa sela svakako znaju da šiju, vezu i pletu, pa smo im organizovali dodatnu edukaciju kako bi naučile da komercijalno iskoriste svoje veštine. Tome smo priključili i ostale zainteresovane žene, našli dizajnerku koji im je pomogla da najbolje iskoriste ono što znaju. U početku je radionica iz koje su izlazile kutije za nakit, ramovi za slike, vrećice za lavandu, notesi, pa i restaurirani nameštaj, bila deo “Inter-mehanike”, danas je samostalna radionica, koja se povezala sa domaćim i mađarskim turističkim savezom i odlično posluje. Nekada sam bila direktor, a danas sam samo kupac njihovih proizvoda.

Da li je Vaš cilj da uposlite što više ljudi, bez obzira na pol, ili dajete prednost ženama?
R. Đurđević: U firmi ima 45 zaposlenih. Žene nisu u većini, ima ih desetak, ali struktura je takva da muškarci rade u proizvodnji, oni su tu da slušaju, a žene, tj. moja ćerka, snaha i ja smo menadžerski deo kompanije. Jer ja žene oduvek smatram efikasnijim kada je zaključivanje poslova u pitanju. A muškarci se ne bune, jer im je lakše da ta odgovornost donošenja poslovnih odluka nije na njima.

Otkud onda pored sve te efikasnosti, mali broj žena u preduzetništvu u Srbiji?
R. Đurđević: Zato što postoji tradicionalno verovanje da su muškarci i glava porodice i kompetentniji za vođenje poslova, što nije tačno. Ako žena pored svih poslova brine i o porodici, deci, domaćinstvu, onda je ona glava te kuće. Pa makar se radilo i o kući moga sina.

Da li tu diskriminaciju vrše muškarci, ili se žene dobrovoljno podređuju, ne verujući u svoje sposobnosti?
R. Đurđević: Verujem da ključ jeste u prirodi ličnosti. Godinama sam u poslu bila okružena samo muškarcima i ni jednog se trenutka nisam osetila manje vrednom, potcenjenom ili ugroženom na bilo koji način. Muškarci su me i doveli na rukovodeću funkciju, jer sam umela da nametnem svoje mišljenje. Zato ne mislim da su žene u preduzetništvu ugrožene, same su sebe postavile u taj položaj, mekše su, pa smatram da bi i muškarac sa takvim stavom bio svejedno diskriminisan.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu