Radislav Trkulja, slikar - Đerdap je moje utočište

Rođen 1938. u Kladovu
Završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1963. u klasi Đorđa Andrejevića Kuna
Upravnik MSU 1993–2000.
Član ULUS-a od 1964, prvog srpskog umetničkog društva Lada od ’68, Krajinskog kruga od ’91.
Osnovao galeriju Pena u Đerdapu 1975. godine
Dobitnik mnogobrojnih nagrada i priznanja
S bivšom suprugom Milkom ima ćerku Milicu i dve unuke


Na mestu gde je Dunav najuzbudljiviji, uzburkan i natkriljen klisurom, između Malog i Velikog kazana, sedmu deceniju života rasitnjava poznati slikar Radislav Trkulja.

Osporavan i hvaljen i kao umetnik i kao dugogodišnji upravnik Muzeja savremene umetnosti, u galeriji Pena, osnovanoj u signalnoj kućici iz vremena prepotopskog Đerdapa, uz špricer, miris pečene ribe i društvo prijatelja, skuplja snagu za nove okršaje. Jer, temperament kao njegov ne zna za pojam penzija.

PENA Pre trideset godina, kada sam pravio neku ozbiljnu priču o svom poslu, karijeru, mislio sam da ću kad dođem u ove godine zimi moći da idem na Krf ili Krit.

Bio sam uspešan, dobijao sam dobre kritike, bio sam ime koje je ušlo u milje srpske likovne umetnosti. Međutim, sada je ova kuća između Velikog i Malog kazana na Dunavu moje utočište.

Ali ovo je raj na zemlji, iako je jedina tačka u Srbiji kojoj je Rumunija zapad. Sunce zalazi iza ovog rumunskog brda preko Dunava.

I sada sam deo tog miljea, i dalje sam vrlo aktivan, ali bi ta aktivnost trebalo da bude više vezana za slikanje, a ne za druge stvari. Kao što je to da budem selektor bijenala Milena Pavlović Barili u Požarevcu.

Ali, prihvatio sam to jer izuzetno cenim slikarku Barili i zato što je deo mog posla i propagiranje likovne umetnosti. Za Barili ne treba propaganda... Izgleda da ipak treba, jer se ovde za sve vodi propaganda. I za kriminal, i za slikarstvo.

U Kladovu sam živeo od rođenja 1938. do 1952. godine. Tu sam završio sedmi osmoljetke, a onda smo se zbog brata koji je upisivao srednju školu preselili u Negotin.

Odatle sam otišao na Akademiju. U to vreme brod je išao dva puta nedeljno iz Beograda za Kladovo; tako je stizala pošta, novine...

Ovo je oduvek bilo slepo crevo, ali ovih dana Dunavom prođe i po dvanaest velikih belih brodova. Idu u Crno more, staju samo u Beogradu, dok čuveno praistorijsko nalazište Lepenski vir, na primer, nema nikakav pristup. A nekad su ljudi posebno dolazili samo to da vide. To je tužna stvar sa svim našim kulturnim pričama.

U ovoj kući iz koje je pre podizanja brane regulisana plovidba ’75. sam otvorio galeriju Pena. Nazvao sam je po obližnjem viru, ali se ispostavilo da su svi programi problematični.

I kolonije su morale biti isključivo muške jer nema struje ni kupatila. Ovde je vrlo živo, a pusto, kao meksička granica. Ranije su Rumuni često bežali; u Kladovu postoji i groblje onih koje je Dunav izbacio. Koliko puta i sad ovde brod stane noću i tankuje gorivo u cisternu. Tu gore je pronađena i ona potopljena hladnjača sa Albancima.

Kuću sam dobio od Opštine na korišćenje. Nisam je prebacio na sebe, ali sam je stavio pod zaštitu Republike. Ovaj punkt će biti značajan u nekoj budućnosti. Ovde je bila rimska karaula, pa habzburška vodenica, dve-tri civilizacije, samo naše nema.

Nešto u tome nije normalno. Ljudi ovde prolaze kad idu iz Nemačke, sednu i dive se – ne poznaju ovakav Dunav.

U ovu kuću je jednom svratio Draža Marković dok je bio predsednik. Pratnja koja je išla iza njega nije ni videla kad je on ovde skrenuo, pa su došli da ga traže, kažu – nestao im predsednik. Već je svraćao s Kardeljem, pa je iskoristio priliku kad je službeno bio u
Donjem Milanovcu. Sedeo je skoro tri sata i pijuckao špricer.

KONTRA
Bio sam upravnik Muzeja savremene umetnosti sedam-osam godina; vlada me postavila, a tako sam odatle i otišao. I sad bih imao dilemu šta je zapravo taj muzej. Napravljen je kao Muzej savremene, ali je prepun, depoi su puni.

I ranije sam govorio da je to primer kako ne treba praviti muzej, iako je Dušan Antić za projekat dobio veliku nagradu u ono vreme. Muzej se pravi tako da predmet koji izlažeš bude istaknut. Ovde je sve drugo istaknuto – staklo, drvo, žaluzine, stubovi, grede...

To smeta oku, i stručnjak to treba da zna. Ali, pošto je Antić na muzej imao autorsko pravo, nije dozvoljavao da se bilo šta menja. Ja sam ipak slikar, pa sam ponešto ofarbao u belo, jer se tako bolje vidi kad se postavi slika.

Tražio sam i aneks ugovora da se muzej proširi. Prema projektu, on izgleda kao saće i treba mu dodavati zgrade istog oblika. Tražio sam totalnu kontru, da napravimo veliko jaje, ili loptu, kocku. Međutim, to je bilo najgore vreme za upravljanje muzejom.

Sudarao sam se s važećom likovnom politikom, koja po meni treba da bude progresivna. Moramo da izbacujemo kvalitetnu priču kojoj težimo, a ne da zaostale tuđe priče stalno ubacujemo i prerađujemo.

Postali smo isuviše mali u razmišljanju, zbog velikog pritiska sa strane. A umetnost ne trpi pritiske. Može da se dozvoli da vaša ideja malo skrene pod pritiskom, ali i globalnu umetnost, kako je zovu i kojoj teže, čine delovi prave umetnosti raznih naroda.

Ne možemo da imitiramo globalnu priču da bismo bili deo toga. Kao što se Japanski paviljon u Veneciji prepoznaje i kao moderan i kao tradicionalan.

O tome sam uvek vodio računa kad sam birao predstavnike za Bijenale. Ali svaki put je bilo nekih problema.

PRESKUPA MARINA
Godine 1999, kada je išla Tera, bilo je problema s Hrvatima i Slovencima zbog Jugoslovenskog paviljona. I oni su tražili da tu izlažu. Ispostavilo se da je to naš kralj Aleksandar kupio od ličnih para, da nije državna priča, pa je Srbija to u tom smislu nasledila.

Dobili smo znak da možemo da uđemo, za razliku od njih. Oni sad moraju da zakupljuju prostor u Đardinu kad učestvuju na Bijenalu.

Stavio sam tri velike Terine skulpture u dvorište, dve su bile unutra, a slike Todora Stevanovića su se lepo uklapale. Likovno je lepo delovalo. Ali ovde su ljudi čudni, i kad im se nešto svidi, neće da priznaju.

Kritičarka Dunja Blažević obilazila je oko paviljona, pljuvala okolo i nije htela da uđe. Nije to bio rat, jer da je bio, ja bih se drugačije postavio. To je bilo ometanje.

Svi ti koji su vikali da hoćemo u Evropu obavili su slugeranjski deo posla, a mi smo kroz njih izgubili moralnost i dostojanstvo. Kad je Ješa Denegri šezdesetih bio u mom ateljeu i rekao – ovako treba da slikate – više nijednu sliku nisam tako naslikao.

On će meni da kaže kako ću ja da slikam! A sad kritičari diktiraju kako će slikari da rade.

U sazivu pre toga su se javili Crnogorci i rekli da je na njih red da prave selekciju. Zvali su Marinu Abramović, ali je ona tražila pola miliona maraka. Zbunili su se da to toliko košta. Apsolutno sam bio na njenoj strani.

Onda je otišao Voja Stanić, a ja sam se šalio – dobro je, vaš akademik zamenio onu babetinu. Ružno, nije trebalo da prihvati. S druge strane, zašto da ne? Znam da Kusturica mnogo voli njegove slike i da je Andergraund radio po Stanićevim motivima.

Ali Crna Gora ga je loše predstavila, s malim sličicama u onom velikom prostoru. Ja bih to drugačije, stavio bih sliku do slike, a na dva zida bih puštao dijapozitive. I lepše bi izgledalo.

Kada je (’95) trebalo da izlažemo za vreme embarga, nijedna slika nije mogla da se izveze iz Srbije. Odavde je samo kavijar iz Kladova išao za Belu kuću, a sliku ili knjigu nisi mogao da izvezeš. Setio sam se da pozovem Miloša Šobajića iz Pariza, slike su bile tamo i nije bio problem da učestvuje. A i zasluživao je.

HEGEDUŠIĆEV SRBIN
U vreme kad sam studirao, bilo je ukupno 75 studenata na ljubljanskoj, zagrebačkoj i beogradskoj akademiji. Kako je zemlja pucala, tako se broj studenata povećavao. Primi se uvek predviđeni broj, kao da talentovanih nema bar jedan ispod ili iznad crte.

Pravi se armija nepotrebnih ljudi, a predaje ko hoće. Za moje profesore se znalo, bio sam kod Koke Mihać, Miloša Bajića, Andrejevića Kuna, a na postdiplomske sam išao u Zagreb kod Hegedušića. Kod njega su iz Srbije učili jedino još Vlada Veličković i Marina Abramović.

Kad sam napuštao Hegedušićevu radionicu ’63-’64, prvi put sam osetio problem što sam Srbin. Njegov sekretar mi je na rastanku rekao – vi znate da vas ja mrzim što ste Srbin, moram da vam priznam neke stvari u kojima ste dobri, ali prema vama je profesor bio blagonaklon.

To je, na neki način, bila istina, jer Hegedušić je studente primao od 11 do 12 časova, a meni u šest ujutru fali boja, ja znam da je u ateljeu i odem kod njega.

Imao sam stipendiju, ali mi novac nije stizao nekoliko meseci. Ostali su pravili ručak u kuhinji koja je bila pri radionici, a mene nikad nisu zvali. Kad sam dobio stipendiju, onda su rekli – uključi se. A meni majka kao da sam u vojsci pošalje paket jednom mesečno, ja ga otvorim i sa svima podelim. Tako sam vaspitan.

A kad sam radio na freskama ’61-’62. u Pećkoj patrijaršiji šetao sam i jahao konja Prokletijama, i nisam imao nikakvih problema sa Šiptarima. Kad me neko sretne, ako nema ništa drugo, on pomuze ovcu i da mi toplo mleko. A u Peći se već kuvalo.

Nekoliko puta mi je Hegedušić lično donosio na tanjiru večeru i čašu crnog vina i rekao bi: evo, majka je spremila, pa je ostalo, vi sigurno niste večerali, kasno je i kafane su zatvorene. Nije hteo da me uvredi.

Posle su Hrvati tražili da im vratimo slike iz MSU. Taj muzej je Srbija oformila, a Protiću dato da bude direktor muzeja u izgradnji, da putuje po svetu i gleda druge muzeje. Gde ćeš lepšeg posla? A oni sad kažu da je on osnivač muzeja.

To je smešno, ako je osnivač, treba da uloži makar sto svojih dolara. Jedno je ideja, ali ako ideja košta pet miliona dinara... Malo su mu se ulagivali ili je bio na liniji.

KOD TITA
I za mene su svašta pričali, ali ja nikada nisam bio u partiji. Mnogo puta su me ’apsili, ali je moja slika ’71. data Titu za rođendan. Bio sam i predstavljen Titu, ali nisam mogao da dođem do reči od laktaroša okolo. Onda Jovanka pita – Trkulja, je l’ to naše prezime? – pa sam sa njom malo popričao.

Tito je uvek slavio rođendan 24. maja uveče u Domu omladine. Na stepenicama me je presreo jedan elegantan čovek i pitao gde ću, ja kažem da jedna moja slika treba da bude poklonjena Titu.

On kaže – a, znam, Vatra. Ja kažem – nije tačno, nego Plamen. On će opet Vatra, ja opet Plamen. I, na kraju čovek izvadi tefter, prepravi i kaže – dobro je, ne bi ni stigla.

Kad je Tito pogledao rekao je – u, bogamu, liči mi na De Ćirika (Kirika), druge je podsećala na Jana Palaha koji se zapalio u znak protesta proziv SSSR. Posle je slika nestala iz Titovog muzeja.

KRAĐA
Ukrali su mi i dve slike koje su u MSU došle sa izložbe minijature u Gornjem Milanovcu 2000. godine. Sramota je da sam ja morao da se tužim sa kućom u kojoj sam radio. Kurir je doneo slike u Muzej, jedan tip je potpisao i uzeo ih.

Za to vreme sam bio u bolnici zbog saobraćajke. Znao sam ko je uzeo, napisao pismo Branki Anđelković koja me je u MSU zamenila, a ona je, po savetu pravnice, odgovorila da će da mi plati sto dinara po slici, koliko je koštala poštarina. Onda sam ih tužio i nedavno su izgubili.

Treba da plate 300 evra po minijaturi i kamatu od tada, pa će ih izaći deset puta skuplje. Mesto što su štitili lopova, mogli su odmah da plate i da se izvine. Hteo sam da predam muzej tako da budemo čisti i jasni.

Tražili su mi greške mesecima nakon što su došli, i videli da sam ja samo svoje stvari donosio u muzej. Recimo, ljudi iz Radio Beograda koje sam doveo montirali su prvoklasno ozvučenje, ali su ovi novi, kad su organizovali prvu izložbu, platili ozvučenje, tvrdeći da je u kvaru.

U svom poslu sam za vreme upravljanja samo nazadovao.

JAJE
Pre šest-sedam godina napravio sam džinovsko Jaje od 5,5 m i postavio ga par stotina metara od ove kuće. Turisti stanu i slikaju se sa njim.

Unutra je siporeks koji sam ozidao, preko su neki kvalitetni plastificirani materijali, ali majstori nisu dobro uradili, pa se Jaje sada ljuspa. Najgore mi je što je nedavno napravljeno veliko jaje u Čikagu.

Celo se blista, ogledalo mu nije ravno. Ali i moje je i sad impresivno. Kada je mesečina, kao beli oblak da je pao. Dugo sam razmišljao šta da napravim kontra ovih brda i shvatio da to jedino može da bude idealna forma.

AMERIKA
Uvek sam voleo da vidim ono što ne poznajem, ali sam to relativno organizovano radio. Tako sam otišao u Ameriku i, prosto rečeno, mogao sam sada da budem Amerikanac.

Ušao sam u Marlboro galeriju ’81. godine, nudili su mi ugovor kojim sve dobijam ali treba da uzmem državljanstvo. Malo sam razmislio, i nije mi se svideo. I nije mi žao. Ja sam i lovio po Americi, nema gde nisam bio, u Meksiku, Kanadi.

Malo sam se družio i sa Orsonom Velsom. Došao je na moju izložbu u Njujork. Bilo mi je drago, jer mi je njegov film Građanin Kejn omiljeni, i još među prvih deset u svetu.
Bio sam i na Kipru, i to ’68. kad niko tamo nije išao. Makarios mi je kupio sliku.

Trenutno nisam oženjen, a imao sam četiri žene. Na potpis. Imam i decu, neke znam, neke ne znam (smeje se). Ćerka mi živi u Beogradu, imam i dve unuke. Čime se bavi moja Milica? Pojma nemam. Znam da je studirala jezike godinu-dve, a sad čuva decu. Ne brinem ja za Milicu, ona je na mene. Milica je borac.

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu