Vladan Čapljić, bivši fudbaler - Talenata imamo, nedostaju nam lopte i čunjevi!

Po završetku karijere, legendarni libero se vratio u Humsku i nekoliko godina radio u službi marketinga crno-belih, posle čega je konačno priznao sebi da bez prve linije fudbalskog fronta ne može.

Još kao klincu predviđali su mu blistavu karijeru na poziciji libera i Vladan Čapljić je hvalospeve u velikom stilu opravdavao na svakom meču svog "Željezničara" i svim nastupima za mlađe selekcije nekadašnje Jugoslavije. Imao je veliku čast da bude deo nezaboravnog tima "Želje" i odigra istorijsku utakmicu protiv mađarskog "Videotona", 24. aprila 1985. godine, kada je 25.000 gledalaca na Grbavici i milioni ispred TV aparata, proklinjalo mađarskog beka Đuhaja koji je u 87. minutu brutalno prekinuo san o plasmanu u finale u kome ih je čekao megdan sa "Real Madridom". Kao igrač, ostao je u najlepšoj uspomeni i navijačima "Partizana" i zagrebačkog "Dinama" koje je oduševljavao fanatičnim požrtvovanjem i elegantnim rešenjima.

Po završetku karijere, Čapljić se vratio u Humsku i nekoliko godina radio u službi marketinga crno-belih, posle čega je konačno priznao sebi da bez prve linije fudbalskog fronta ne može. Drugim rečima, upustio se u trenersku avanturu punu zapleta i neizvesnosti, čvrsto verujući da će u skorije vreme pronaći klub s kojim će se naći na istim talasnim dužinama. Na početku razgovora, Vlada se prisetio zlatnog doba kad su na Grbavici ili popularnoj "Dolini ćupova", redom padali evropski velikani...

– Od početka do polovine osamdesetih godina, "Željezničar" je imao dobar tim, kvalitetne pojedince, igrao lep i dopadljiv fudbal dodatno ulepšan i sjajnim rezultatima. Trener Ivica Osim je tada doneo nešto novo u jugoslovenski fudbal. Švabu je krasio strašan osećaj za igru, za trenutak, a imao je neverovatan instinkt da u anonimnom igraču prepozna kvalitet i "istrpi" ga na terenu, sve dok ne počne da mu punom merom uzvraća ukazano poverenje – kaže Vlado Čapljić.

Zbog čega je još ta generacija bila onako uspešna?

– U velikoj meri iz razloga što uprava ni Osima, ni nas igrače, nikada nije pritiskala i tražila samo pobede. U to vreme se trenerski mandat nije merio danima i mesecima kao danas, nego godinama. Struka je jednostavno imala odrešene ruke i omogućen kontinuitet u radu, što je velika stvar.

Hajde, podsetite nas ko je sve igrao u tom slavnom timu?

– Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Čapljić, Komšić (Čilić), Bahtić, Škoro, Mihajlović (Paprica), Baždarević, Nikić. Između ostalih, bili su tu još Odović, Ćurić, Samardžija i, bez lažne skromnosti, imali smo ekipu od 18-20 igrača koji su u svakom momentu mogli da se nađu u startnom timu.

Jeste li sačuvali neka dokumenta kao podsećanje na to zlatno vreme?

– Nešto imam, nešto je zbog tužnog rata ostalo tamo, ali misli i sećanja na taj period uvek će trajati u meni.

Idete li u Sarajevo?

Majka i sestra mi tamo žive, a 2012. imao sam priliku da treniram sarajevsku "Slaviju" i potom prijedorski "Rudar". Navijači su me svuda izuzetno korektno dočekivali, a posebno kad sam gostovao na Grbavici protiv "Željezničara". Baš su me ispoštovali i, u principu, nisam drugo ni očekivao, pošto sam ja čovek koji nema neprijatelje u životu.

Usledio je prelazak u tabor "Partizana". Po čemu pamtite te beogradske dane?

– Došao sam u Humsku u turbulentnom prelaznom roku, na velika vrata, kao veoma zvučno ime i reprezentativac. U redovima crno-belih sam proveo dve i po lepe godine, osvojili smo dve titule i zaista je to vreme za mene nezaboravno. A na kraju sam zbog nesporazuma s tadašnjim trenerom Fahrudinom Jusufijem, napustio klub i otišao u zagrebački "Dinamo".

Kako vam je bilo u Zagrebu?

– Da ne grešim dušu, proveo sam tamo tri divne godine. Iako "Dinamo" nije beležio značajnije rezultate, bio je veliki klub. Hrvatska sredina je tada po shvatanjima fudbala bila najbliža Zapadu i između ostalog zahvaljući toj činjenici, sportisti su imali poseban status. A fudbaleri naročito.

Je li vam bilo toliko dobro da ste odugovlačili sa odlaskom u inostranstvo?

– Iskren da budem, nije ni bilo bogzna kakvih prilika, plus se i nije moglo "preko" pre 28. godine. S druge strane, ponude koje sam dobijao bile su slabije od ugovora koji sam imao sa "Dinamom". Podsetiću da je u to vreme jugoslovenski fudbal bio na veoma visokom nivou i iz njega se uglavnom išlo u najjače evropske lige. Na kraju sam, čim se ukazala prva prilika, otišao u Portugaliju kad je na našim prostorima počeo rat. Na moju žalost, pred odlazak sam povredio ukrštene ligamente i tokom dve portugalske sezone nisam bio "onaj pravi".

Jeste li u zenitu karijere znali da ćete da se bavite trenerskim poslom?

– Nisam, jedino sam znao da želim u bilo kojoj formi da ostanem u fudbalu. Ukazala se šansa da se zaposlim u "Partizanovoj" službi marketinga i tamo sam proveo pet godina. E, kad je ta priča završena, rešio sam da se okrenem struci.

Gde ste debitovali?

– Prvi klub u kom sam radio bio je obrenovački "Radnički", kad su na čelu kluba bili Vladan Batić i Jovan Šurbatović. Sledeća stanica bio je Srem iz Jakova, potom sam u Bežaniji bio direktor mlađih kategorija, a isti posao sam imao i u niškom "Radničkom". A onda sam išao još južnije i predvodio "Timočanin" iz Knjaževca. Radio sam i u "Radničkom" iz Kragujevca i donedavno u šabačkoj "Mačvi". Za sve to vreme imao sam priliku da radim i u amaterskim i u profesionalnim uslovima, rečju, svega sam se nagledao.

Kako ste dolazili do posla, koja je varijanta u srpskom fudbalu najbolja?

Najbolja je varijanta koju ja nemam, a to je da mi neko daje vetar u leđa, a-ha-ha. Šta da kažem, moja preporuka je želja za ovim poslom i sloboda da se upustim u bilo kakav trenerski izazov.

Koliko je u srpskom fudbalu moguće biti nezavistan?

– Zasad sam još uvek svoj i na taj način može da se opstane, međutim, uvek si u nekoj zoni kompromisa. Uprkos tome, moje geslo je bilo i biće da želim da se radujem svojim pobedama i tugujem zbog svojih poraza! Alibi sa strane mi ne trebaju. Tu smo gde smo, nije lako, ali se svi mi trudimo da radimo najbolje što umemo i skrenemo pažnju na sebe. Na kraju krajeva, jedino merilo svega je rezultat.

Zbog čega ste iznenada prekinuli saradnju sa "Mačvom"?

– Šapčani imaju bogatu tradiciju, vole fudbal, ali klupska organizacija nije na nivou ranga takmičenja. Iz tog razloga su i dospeli u ovakvu situaciju. Za sedam kola nisam uspeo da napravim pomak sa ekipom, to je bio moj poraz i zato sam se povukao.

Je li se neko od "čivijaša" prihvatio krivice?

– E, ne bih ulazio u to da li je sve bilo do mene ili nije! Ono što mogu da kažem to je kako sam do sada jedino imao sreću da u kontinuitetu predvodim ekipu kragujevačkog "Radničkog", kad su ono iz Srpske ušli u Drugu ligu. Dobio sam šansu da sam biram pojačanja i odradim pripreme, što je želja svakog trenera. A preuzimanje već selektiranih ekipa koje su dospele u muke, veoma je nezahvalan posao.

Ako biste krenuli da nabrajate goruće probleme srpskog fudbala, odakle biste krenuli?

– Krenuo bih prvo od finansija, onda od infrastrukture i stigao do nedostatka osnovnih rekvizita, poput lopti! Čak sam radio u sredinama gde nije bilo dovoljno čunjeva i markera. Srećom, podneblje je takvo, da nemamo problem s talentima, međutim, ti talenti izgleda imaju problem sami sa sobom! Naime, oni već na početku karijere razmišljaju o njenom završetku, tako što stavljaju novac na prvo mesto. Valjda su ovo ludo vreme i nemaština učinili svoje. Jednostavno, svi se hvataju za slamku spasa koju vide u fudbalu.

Ima li kraja posrtanju našeg reprezentativnog fudbala?

– Nekada je naš državni tim krasio jak emotivni, patriotski naboj, po pitanju himne, zastave i grba. Znam to odlično, pošto sam prošao sve mlađe selekcije nekadašnje Jugoslavije. Taj kult nacionalnog tima poslednjih godina najviše poseduju Hrvati, zbog čega i ostvaruju tako dobre rezultate.

Koliko je lancu neuspeha doprinela sujeta koja po svemu sudeći caruje u svlačionici naših najboljih fudbalera?

- Dobro, uvek je bilo toga, ko gde igra, kakve ugovore ima, ali ako se to stavi u neke normalne okvire, onda nema problema. Zapravo, dok ima rezultata, ništa ne pravi značajnije probleme, a tako ni ta vrsta peckanja među igračima.

Šta mislite o čestim promenama selektora?

– Žao mi je što Sinišu Mihajlovića nisu "istrpeli" i što ga ljudi koji su bili pored njega, nisu zaštitili na pravi način. Pre svega ga poštujem kao čoveka i pokazalo se da energiju koju je imao kao igrač, iskazivao i kao trener. Uprkos svemu, dokazao je da poseduje stručnost i s njim na mestu selektora, sigurno bismo se sačuvali od lutanja.

Na koji način doživljavate situaciju u našem klupskom fudbalu?

– Iz godine u godinu naša liga je sve slabija, hteli mi to da priznamo ili ne. Došli smo do toga da "Partizan" i "Zvezda" kupuju igrače koje su gledali na jednom meču, dok je ranije to bilo potpuno drugačije. Potencijalna pojačanja su se dugo pratila. O prebrzim odlascima u inostranstvo da ne govorim. Odliv je sve veći, dok su pojačanja u stvari rotirani igrači iz postojeće lige.

JEDAN SIN "RAZBIJA" MUZIKU, DRUGI FUDBAL

Šta radiš u slobodno vreme?

– U slobodno vreme sam opet zaokupljen fudbalom, jer mlađi sin Nikola (17) igra u kadetima OFK "Beograda". Ide mojim stopama, ima potencijala i videćemo, dobar je, dobar... ima potencijala. Pokušavam da mu pomognem savetima koliko mogu, možda će biti nešto ako se uklopi njegov teren i moja priča. U principu, najvažnije da se bavi sportom i nadam se da će ostati u fudbalu. Stariji sin Marko (29) trenirao je fudbal, košarku, hokej na travi i na kraju je sebe pronašao u muzici. Završio je sportsko novinarstvo i sad vodi muzički program na radiju "Jat", peva u horu "Viva Vox", a ima i svoju grupu.

TIKETE PRAVIM IZ CUGA, BEZ PREMIŠLJANJA

Odigraš li po neki tiket?

– Igračima govorim da ništa nije loše, ako nije ekstremno, ako je na nivou zabave i ako te ne odvuče od stvarnog života. I zato nemam ništa protiv i ako izađu u grad ili uđu u kladionicu. Generalno, ne valja ni ekstremno biti dobar. I ja volim da se kladim, a tikete tako pravim da što duže ostanem u igri i uživam u praćenju rezultata. Obično sa drugarima prostudiram listu, uložim 100 dinara na nekoliko parova i čekam oko pet-šest hiljada dinara. I odigram brzo, iz cuga, kod mene nema premišljanja.

Izvor