(Evropa) Miodrag Kostić - Dobio sam ponudu od milijardu dolara

Srbija je mala i veoma skupa zemlja za planove MK komerca. Naime, Miodrag Kostić, većinski vlasnik pomenute firme, odlučio je da svoju strategiju razvoja prenese u Ukrajinu, a presudna za tu odluku bila je cena zakupa od 25 dolara po hektaru, kao i to da nema ograničenja koliko će se zemlje zakupiti.

Pretvoreno u brojke, to izgleda ovako: uloženo 15 miliona dolara, za devet meseci zaposleno 500 radnika, godišnji promet 40 miliona dolara.

Ukrajina ima 39 miliona hektara obradive zemlje, s dva metra humusa, Srbija oko šest miliona s humusom od 70 centimetara.

Do kraja ove godine MK komerc će imati zakupljenih 100.000 hektara, gde će sejati kukuruz, šećernu repu, soju, uljanu repicu, sve ono što služi kao baza za proizvodnju obnovljive energije.

Kostić je poslovanje kompanije prilagodio svetskim kretanjima i zato je svoju poslovnu strategiju bazirao na dva ključna momenta: prvi se odnosi na svetski trend zaštite životne sredine, a drugi ukazuje na to da u tome ima mesta za dobar i više nego profitabilan biznis.

Niste zainteresovani da na domaćem terenu pravite velike poljoprivredne komplekse? Odustali ste od Srbije u tom smislu?

Da. Već godinu i po dana strateški interes MK komerca u poljoprivredi nije više Srbija već Ukrajina.

Zašto?

Nemamo nameru da učestvujemo u suludim licitacijama od nekoliko miliona evra. Licitirati cenu zakupa od 500 do 1.000 evra po hektaru, ili kupovinu od pet do devet hiljada evra?!

Taj novac neće biti isplaćen. Tu je reč o principu – daj mi kredit da platim prvu ratu, a za ostalo ćemo videti.

To će propasti. Ali, zato bi neko u državi i vladi ko to podržava i dozvoljava morao debelo da odgovara.

Zakup u Ukrajini?

Plaćamo 25 dolara po hektaru. I može da se zakupi milion hektara.

Koliko ste zakupili?

Trenutno imamo 35.000, a sada, u drugom krugu, uzimamo još 30.000 hektara. Plan nam je da 2007. godine imamo površinu od 100.000 hektara.

To je kraj zakupa?

Ne, to je početak koncepta rada jer sada upravo pravimo silos u vrednosti od 11 miliona dolara.

Računate na zakup 200–300 hiljada hektara?

Da smo krenuli godinu dana ranije, već bismo imali 300.000 hektara.

Koncept o kome govorite vezan je za proizvodnju etanola.

Suština bržeg ili sporijeg razvoja buduće proizvodnje obnovljivih izvora energije je u kontroli troškova proizvodnje osnovnih sirovina. Sistemom kontrole proizvodnje kukuruza, kao osnovne sirovine, kontroliše se proizvodnja etanola.

Hoćete da kažete da u svakom momentu pratite troškove proizvodnje?

Trudimo se da postignemo svetske rekorde u proizvodnji kukuruza po hektaru ili, bolje rečeno, nastojimo da nađemo balans između troškova proizvodnje i prinosa.

I danas je moguće proizvesti 25 tona kukuruza po hektaru, ali se postavlja pitanje koliko to košta i koliko ima smisla.

Šta kaže vaša računica?

Zajednički imenitelj je koliki je optimum profita po hektaru u proizvodnji kukuruza. On nekad može biti i tri tone kukuruza ako su ulaganja nula, ali može biti i 12, 13, 15 tona.

Mi želimo prosečnu proizvodnju od 10–12 tona po hektaru, uz najmanje troškova. Pri tome smo postavili i cilj da troškovi budu 50 dolara po hektaru.

To je budućnost. Sada je trošak, u zavisnosti od imanja, kvaliteta zemlje, oko 80 do 100 dolara.

Svetski standard poznaje tu cenu?

U Americi trošak nije ispod 80 dolara. I na najboljim imanjima iznosi 110–120 dolara. Veliki je raspon troškova u zavisnosti od kompleksa zemlje i kvaliteta zemljišta.

Postoji prednost velikog imanja od, primera radi, 30.000 hektara. Moje imanje je svetski rekorder sa 50 dolara na 200 hektara.

O kom imanju je reč?

Agrounija iz Inđije.

Ono koje ste kupili za 100 evra po hektaru?

To sam kupio pre dve godine, posle dve propale licitacije, za 2,5 miliona evra. Ta firma je tada imala 540 radnika i raspolagala je sa 7.500 hektara obradive zemlje.

Investirao sam 5,7 miliona evra, a tri miliona evra dato je za otpremnine radnika koji su napustili firmu.

Ali tolika ulaganja morate na neki način da vratite?

U prvoj godini rada u sastavu MK komerca, Agrounija je imala 11 miliona evra prihoda. Sa 118 radnika zasejano je 2.070 hektara i postignut je apsolutni rekord u proizvodnji šećerne repe u Srbiji.

Na 20 hektara najbolje zemlje proizvedeno je 88 tona šećerne repe po hektaru, a srpski prosek bio je 51 tona.

Za Agrouniju sam imao trogodišnji plan ulaganja od pet miliona evra, a već u prvoj godini potrošio sam 5,7 miliona, i još nisam završio sa ulaganjima.

Ali, to imanje danas je ogledno dobro.

Ogledno dobro samo za šećernu repu?

Ne. Seje se i kukuruz, uljana repica, soja. Zato i jeste ogledno, jer želimo da izguramo maksimalne prinose s minimalnim troškovima.

Da li ćete u Ukrajini graditi fabriku etanola?

Imam ponudu iz EU da pravim fabriku od 160 miliona evra. Mogu da radim u Srbiji, gde imamo najbolju infrastrukturu, ili u Ukrajini.

Tri istovremeno?

Mogu sve tri, ali ne u isto vreme. Za prvi korak spremni smo već ove godine, jer smo duboko u projektima, samo da odlučimo gde ćemo ih izvesti.

Vaša odluka o lokaciji buduće fabrike etanola?

Čekam i gledam ko će mi dati najbolje uslove. U Ukrajini dobijam besplatno zemljište, u Nemačkoj subvenciju države – 30 odsto od cene investicije.

Ta sredstva se daju bespovratno. To nas tera u Evropu.

Za fabrike etanola postoje određeni standardi.

Kada govorim o fabrici etanola, mislim na visoke svetske i evropske standarde. Reč je o proizvodnji oko 200.000 tona etanola, a to je negde oko 500.000 tona kukuruza godišnje.

Od tih 500.000 tona kukuruza treba napraviti oko 330.000 tona stočne hrane. Zato je proizvodnju etanola lako početi, ali se postavlja pitanje gde ću sa 330.000 tona stočne hrane.

To je veći problem nego gde graditi fabriku etanola?

To je trenutno najveći problem.

Imate li standarde na koje možete da se ugledate?

Amerikanci su otišli najdalje u toj tehnologiji, a reč je o firmi I-Di-Em (EDM). Oni su razvili tehnologiju koja obuhvata sve što ide uz etanol.

A to je?

Pre svega, od ostatka stočne hrane proizvodi se biodizel jer kukuruz ima oko 15 odsto masnoće. Dalje, od ostatka stočne hrane proizvodi se i hrana za kućne ljubimce, hrana za ribe, a i od tog ostatka dobija se biorazgradljiv materijal koji će se koristiti u pekindž industriji.

Ako se to uradi i dokaže, dobiće se potpuna zamena za naftu. To će obeležiti treći milenijum.

Mi smo isuviše mali u svemu tome?

Jesmo mali, ali možemo da koristimo sve prednosti koje imamo i tako hvatamo priključak sa svetom. Mi radimo suprotno.

Jer, to što rade Amerika ili Brazil moguće je samo na velikim kompleksima zemlje, na primer u Vojvodini.

Male parcele neka se bave proizvodnjom paradajza, paprike, ranog povrća, i neka snabdevaju Evropu zdravom hranom.

Država bi trebalo da ima ulogu u svemu tome?

To je odgovornost države. Ne može seljak da ulaže velika sredstva jer ih nema. Najbolja staklena bašta košta 500.000 evra po hektaru, a s tom sumom možete da obradite 1.300 hektara zemlje.

Po hektaru staklene bašte (po izraelskoj metodi – dovođenje vode kap po kap do svake sadnice) moguće je proizvesti 1.200 tona paradajza.

Vrednost tog paradajza, na veliko, iznosi oko 400.000 evra, a na malo oko milion jer ga imate cele godine.

Tu je najveći problem naći radnu snagu, jer se s jednog hektara puni 50 šlepera. Zato nema ni logike ni ekonomske opravdanosti da vladini činovnici ili pojedinci idu i govore – tajkuni uzeše zemlju.

Jer, ovo o čemu smo govorili je industrija, a proizvodnja na malim posedima je drugo. Ima mesta i za jedne i za druge. Važno je da svaki pedalj zemlje bude obrađen.

Najviše vas pogađa što su vas okarakterisali kao latifundistu ili tajkuna?

Nametanjem priče o tajkunima stvorena je loša klima jer u Srbiji ima mesta i za velike, veće i najveće (5–50 hiljada hektara i više).

Jer, samo onaj ko ima 50.000 hektara može da drži institut i da se, unapređujući tehnologiju, razvija i raste, zapošljavajući nove ljude.

Ali, u Srbiji ima mesta i za srednje i male proizvođače. Čovek koji ima velike posede u suštini ima razne benč markove, snižavaće troškove; gledaće da cena ide nagore, a to se prenosi i na male.

Jer, svi žele to da ponove na svom imanju, bilo da je srednje veličine ili da je poljoprivredno gazdinstvo. I tako svi u lancu podiže nivo proizvodnje.

Princip koncentričnih krugova?

Nalik je konceptu socijalističke proizvodnje. Bio je to odličan koncept. To danas niko neće da kaže. Bilo je koncipiran po principu – od njive do trpeze.

PKB je, kao veliki kombinat, imao godišnji obrt od milijardu dolara.

Ne znam kako su današnji srpski zvaničnici zamislili da imaju godišnji obrt od milijardu evra ako sada rasparčavaju te kombinate.

Da li ste zainteresovani za PKB?

Ne. Bili smo zainteresovani za PIK Bečej. Sada bih voleo da vidim kako će ga prodati. Da li oni misle da smo mi ludi – da kupimo PIK sa 3.000 radnika i da nam uz to daju 3.000 hektara zemlje, a ja da idem da licitiram 12.000 hektara s nekim ko ima jedan traktor.

Tvrdite pazar?

Ne. Posle kampanje protiv tajkuna, kako bivše, tako i sadašnje vlade, rešio sam da odustanemo od kupovine PIK Bečeja. Nismo ni dali ponudu.

Zakonom o poljoprivrednom zemljištu želelo se da se seljak zaštiti od vas moćnih i velikih.

Ne bih ja rekao da je reč o tome. Jer, oni koji su plaćeni da štite interese države to ne rade. Prevashodno politički interesi odlučuju o tome.

Prosipaju demagogiju pričom kako tajkuni oteše zemlju. Svi tajkuni imaju manje od jedan odsto zemlje.

Trebalo bi da imamo najmanje 50.000 hektara da bismo bili nosioci razvoja, da budemo kao što su nekad bili PIK Vrbas, PIK Servo Mihalj, PKB.

Sve je to propalo zbog ovih, jer oni ništa ne razumeju. Umesto da je to neko sačuvao, okupio, prodao, platio po tržišnoj ceni. Ništa.

Ozlojeđeni ste?

Često letim helikopterom i znam svaki pedalj vojvođanske zemlje, svaku njivu. Mi smo još 19. vek, i samo s visine vidite ko je zaparložio svoje imanje, a ko ne.

Uprkos toj poraznoj činjenici, Srbija još ima šanse, jer može da poveća svoju proizvodnju za 50 odsto, i to relativno lako.

Mi smo u propaloj firmu Agrouniji za godinu i po dana, sa četiri puta manje radnika, proizvodnju duplo povećali, i to zahvaljujući investicijama. Samo tako se može ići dalje.

Izlaz?

Jedini način da proizvodnja postane ekonomična je da se nađe balans između najmanjih, malih, većih i najvećih.

Ne možete se baviti proizvodnjom pšenice na jednom hektaru. Tu je zarada 100 evra. Propao biznis. Više se zaradi perući stakla na kolima.

Zašto nemamo takvu strategiju?

Zato što se resorni ministar bavi politikom. Kada im zemlja i srpski seljak budu prioriteti, onda ćemo imati ovo o čemu smo govorili.

Ali, ministar izađe i kaže – onaj Kostić je za 100 evra kupio hektar zemlje. Prvo, nisam kupio hektar za 100 evra, jer je to nemoguće.

Drugo, nisam kupio ja, već firma gde imam preovlađujući uticaj, i treće, moja firma je kupila firmu sa 300 zaposlenih, a s njihovim porodicama reč je o 1.200 ljudi.

Prozivajući mene, oni prozivaju te ljude. Jer, nije meni deda ostavio pare, pa ja kupujem imanja po Vojvodini i držim ih zaparloženima.

Ne, zemlja se obrađuje, ljudi rade na njima, privređuju i dobro zarađuju.

Vi ste poljoprivredu shvatili kao mesto gde može dobro da se zaradi?

Trenutno u svetu ne postoji menadžment kompanija u poljoprivredi kao što je MK komerc. U Americi postoje porodice koje imaju posede i do pet hiljada hektara zemlje, ali tu je reč o farmama.

Mi se bavimo menadžmentom u poljoprivredi na deset hiljada hektara.

Ne bih rekla da ste jedini?

Kao privatna firma jesmo. To još radi PKB, nekada su to radili i PIK Servo Mihalj, PIK Bečej.

Menadžment u poljoprivredi podrazumeva da imate velike investicije, visoke prinose, ali i velike troškove.

To podrazumeva da se uvode nove tehnologije, nove sorte. Trebalo je stvoriti stručnjake koji mogu da razmišljaju kako organizovati proizvodnju na 10.000 hektara, a uz to su mladi, znaju nove tehnologije, znaju da rade s bankama...

Sve to ima MK komerc. Ta znanja oni će biti u mogućnosti da prenesu i na 100.000 hektara u Ukrajini.


Od Afrike do Južne Amerike

Dobili ste ponudu da vodite investicioni fond u poljoprivredi od milijardu dolara?

To što mi radimo poslednjih godinu i po dana prepoznali su ljudi iz jedne od najvećih investicionih banaka u svetu i od njih smo dobili ponudu.

Velike investicione banke već su rezervisale velike komplekse zemlje (može da se kupi 100.000 hektara za dva miliona dolara), ali šta to vredi ako nema ko da ih vodi?

Oni traže menadžment ekipe koje će da vode njihove posede. Tako je usledila ponuda da mi budemo ti koji će voditi fond od skoro milijardu dolara.

Taj fond ima nameru da ulaže svuda po svetu, a najviše u Africi i Južnoj Americi. Zasad nismo dali konačan odgovor jer imamo svoje ciljeve.

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu

MK Commerce d.o.o. Novi Sad

Agrounija doo Inđija

PIK-Bečej doo Bečej

Časopis EVROPA Beograd

Inđija  

Novi Sad  

Miodrag Kostić

kukuruz

šećerna repa

soja

uljana repica

obnovljiva energija

silos

biodizel

etanol

EDM

stočna hrana

hrana za kućne ljubimce

hrana za ribe

a packinging

pekindž