Voja Brajović, glumac - "Mnogi bi voleli da su na mom mestu"

Epiteti lep i šarmantan vezani za glumca Voju Brajovića, paradoksalno, kao da često služe da ublaže zadivljenost njegovim izuzetnim glumačkim dometima.

Njegov raskošni talenat tokom tridesetpetogodišnje karijere trošili su svi veliki pozorišni reditelji, kao i mnogi filmski i televizijski.

O njegovom prepoznatljivom majstorstvu da izrazi tragično kroz komično publika može ponovo da se osvedoči u predstavi Na dnu Maksima Gorkog, u režiji Paola Mađelija, koja je početkom meseca postavljena na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

EVROPA: Na drugoj reprizi predstave Na dnu sala je bila delimično prazna, za razliku od bulevarskih komada, kada su sale krcate. Šta to govori?

BRAJOVIĆ: Važno je da sala nije bila prazna. Nije bila ni poluprazna; moglo bi se reći da je bila polupuna, ili skoro puna.

Plašim se da je presudan ekonomski momenat. S druge strane, ljudi imaju predrasude o Gorkom, pa i sam naslov Na dnu možda odbija.

Jer, neko ko se oseća da je na dnu, verovatno misli – e, sad ću još da gledam Na dnu. Međutim, nema razloga za taj osećaj, jer predstava služi da opomene, ohrabri ljude, a ne da ih baci u depresiju.

I pored toga što likovi ne žele da se pomaknu s dna, komad ipak govori o boljem čoveku. To nije politički traktat, već ironijski ispričana priča koja lako dopire do svesti.

Nadam se da će poseta biti sve bolja, kao što je i predstava sve kompletnija.

EVROPA: Da li su tako ozbiljne predstave danas uobičajene na repertoarima srpskih pozorišta?

BRAJOVIĆ: JDP je pravi reprezent domaćeg pozorišta, ali i svesti o našoj stvarnosti. Nije slučajno da ovde rade najbolji reditelji, ljudi koji misle svojom glavom, nisu ni pod čijim diktatom.

Uvek je postojao razlog zašto su određene predstave postavljane u određenom trenutku, od Pozorišnih iluzija, preko Lažnog cara Šćepana Malog, Bureta baruta, U potpalublju, pa sve do današnjih Skakavaca, Broda za lutke, Hadersfilda.

Ovde se vodi korisna i uspešna borba za nacionalno dobro i unapređenje svesti publike. Nikad nam nije primarno da zabavimo publiku, da je zamaštamo kičom da bi nas više gledala.

Mislim da je JDP barjaktar među srpskim pozorištima, iako postoji rivalitet sa Ateljeom, Zvezdara teatrom, sve više i s Beogradskim dramskim.

EVROPA: Baš se za JDP često govori da je klanovski ustrojeno pozorište. Kako to komentarišete?

BRAJOVIĆ: Mislim da vaš list ne spada u one rekla-kazala i da ne treba da se osvrće na takve priče, kao što se ni ja ne bih osvrnuo, osim da kažem da za njih nema osnova, kao što nema osnova ni da ja to komentarišem.

EVROPA: Kad kažete da je glumačka profesija degradirana, šta pod tim podrazumevate?

BRAJOVIĆ: Sistem vrednosti u društvu odavno je pomeren, a glumac kao umetnik svojim materijalnim statusom u njemu nema odgovarajuće mesto. On je prinuđen da za život zarađuje bekeljenjem.

Razni nedaroviti reditelji ohrabreni su da u šund produkciji prave takve gluposti, a glumci prihvataju takve uloge jer moraju da prežive, ili da napuste svoju profesiju.

Kada bi postojalo drugačije vrednovanje profesije, radili bi se drugačiji projekti, a autoritet glumca bio bi veći. Glumac ne bi, kao sada, bio uvređen i ponižen.

EVROPA: Koji je najbrži način da se to promeni?

BRAJOVIĆ: To je pitanje državne politike. Neko ko se prihvati da bude ministar morao bi da utrostruči budžet radi dobrobiti onoga zbog čega je ministar.

Smatram da to ne bi bio neki trošak za državu, već bi joj se to vratilo. Kultura nije samo pitanje negovanja umetnosti, već načina življenja.

Međutim, najlon-kese po drveću i slične pojave, kakvih ima samo na našim prostorima, jesu i izraz nekakvog bunta.

EVROPA: Koliko to ima veze s materijalnim?

BRAJOVIĆ: Ima. Ukoliko nagradite umetnika, on će živeti samo da bi radio, a duhovnost koju proizvodi uvek se vraća.

Mi ne menjamo svet, već svest, ukus. Ako je jedan dramski, baletski umetnik, slikar, jedan od uglednijih u društvu, mladi ljudi će želeti da ih podržavaju, glumce pogotovo, kao najisturenije.

Pozorište, kao umetnost u koju je uključena i publika, zato ima veliku odgovornost, jer običan gledalac, ukoliko bude gledao lošu predstavu, neće misliti da je ona loša nego "nije to za mene".

EVROPA: Ako je pozorište nerazumljivo, možemo li reći da je loše?

BRAJOVIĆ: Ne mora sve da se razume, nešto može i da se oseti, kao što se oseća apstraktno slikarstvo, ili muzika.

EVROPA: Da li ste s neke predstave izašli uplakani?

BRAJOVIĆ: Nedavno sam gledao kolokvijum druge godine BK akademije, studenata Nebojše Dugalića, i maramica mi je bila vlažna od suza.

Ali, suze su mi tekle od radosti zato što je to što sam video bilo lepo, duhovito, maštovito, talentovano.

Kad vidim neku lošu predstavu, bivam postiđen, to me baci u depresiju, vidim sebe daleko gorim od onog što sam video na sceni.

Bora Stjepanović i ja svojevremeno smo uveli običaj da jedan drugom kažemo da li smo se brukali na sceni, da li je neko mogao da pomisli – ko dovede ovog da glumi. Sve ostalo je bilo manje važno.

EVROPA: A momenti kada ste baš zadovoljni?

BRAJOVIĆ: Dosad to nikada nisam osetio, uvek mislim da je moglo bolje. Da ne mislim tako, ne bih se glumom ni bavio. Ali, volim da vidim da publika oseti radost.

EVROPA: Vašem izboru da postanete glumac najviše je doprinela vaša majka.

BRAJOVIĆ: Teško je prepoznati šta je bilo presudno. Što se majke tiče, možda je to bila neka vrsta manipulacije, njene želje, ljubavi prema glumi.

Imao sam i starijeg brata, ali ja sam uvek bio poslušniji sin.

EVROPA: Da li ste zato bili njen ljubimac?

BRAJOVIĆ: Ja sam bio izuzetno voljeno i maženo dete. Nikad to nisam krio, uvek sam to osećao, i nikad to nisam zloupotrebljavao.

EVROPA: Da li vam je to ulilo samopouzdanje?

BRAJOVIĆ: U stvari sam od malena bio kilavo dete. Obično mi kažu – samo nemoj da pričaš o svojim bolestima. Naravno da neću, jer bi bile potrebne dve strane.

EVROPA: Ali, poznato je da se s humorom odnosite prema svojim bolestima, a tako je bilo čak i kad ste operisali tumor na mozgu.

BRAJOVIĆ: Jeste, rekao sam da je moj mozak bio opasan, a tumor benigan. Ali, tu je bilo toliko toga da sam često razmišljao da li me Bog spasava ili kažnjava: padao sam s drveta, padao s vratila, lomio se, razboljevao od najstrašnijih bolesti.

Ali sam u svojoj porodici bio ikona. Ne znam šta su oni od mene očekivali, ali ja sam uvek osećao odgovornost da ih ne razočaram, da ih ne postidim zato što su me voleli.

EVROPA: Da li iz tog razloga odbijate uloge koje vam nisu po volji?

BRAJOVIĆ: Odbijam dokle god mogu, postavljam uslove, cenovnik, pa se zbog toga neke stvari rade bez mene.

Reditelji verovatno pomisle – čekaj, ja za te pare mogu da nađem pet drugih glumaca.

Ali, ja o tim stvarima govorim cehovski: kad bi cena rada bila odgovarajuća, budalaštine se ne bi smele ni praviti, ni nuditi.

Onda bi kvalitet filmskih i TV ostvarenja bio bolji. Jedino je u pozorištu ostao zahtevan kvalitet.

Nijednom pozorišnom stvaraocu nije svejedno šta će od predstave da ispadne, dok u ovim drugim oblastima vlada pravilo – daj da uradimo bilo šta sa što manje para.

Zato se programi stalno repriziraju, ništa se novo kvalitetno ne pravi.

EVROPA: U smislu odgovornosti, vama je imperativ bila i slava koja je došla na samom početku, posle Otpisanih?

BRAJOVIĆ: Tada sam, verovatno, bio najpopularniji, a najsiromašniji čovek u zemlji. Nisam od sramote mogao da sednem u mlečni restoran i pojedem pogačicu, a stanovao sam na tavanu sa zemljanim podom.

Moj prvi autonomni stambeni prostor bila je zastava 101, koju je moj otac kupio na kredit. Obe stvari nisu išle zajedno.

EVROPA: Da li je tako ostalo?

BRAJOVIĆ: Sada nije baš tako, ali ja ne protestujem zbog sebe. Ja sam svoj ego zadovoljio, dosta ljudi bi volelo da su na mom mestu. Ali, to je generalni problem.

EVROPA: Kad su se emitovali Otpisani, ljudi su se delili na one koji vole Prleta i one koji vole Tihog, kao što je slučaj s Diznijevim Pajom i Mikijem. Kakva publika je više volela Tihog?

BRAJOVIĆ: Mislim da su svi više voleli Paju ili Prleta, ali sam im ja imponovao kao vođa grupe.

Bili smo veoma mlada ekipa pod vođstvom izuzetnog i veoma hrabrog Ace Đorđevića – ja s nepune dvadeset četiri godine, Gaga, stariji šest godina, takođe je bio klinac, a Miki Manojlović od mene mlađi godinu dana.

Tada su nas, naravno, producenti ucenjivali, a novac od prvih Otpisanih potrošili smo pre završetka snimanja, iako smo, verovatno, prošli bolje nego mnogi drugi.

EVROPA: Uvek ste imali jasan politički stav. Da li ste ikada bili aktivni u politici?

BRAJOVIĆ: Mislim da je svako ko ima jasan politički stav zapravo aktivan u politici. Bar se ponaša tako da ne dopušta da bude budala; zna da je žrtva s punom svešću da na to nije pristao.

Ali, demokratija se valjda i zasniva na tome da svako lice bude angažovano u politici, a da ne bude izmanipulisano.

Zašto bismo dozvolili da se politika, za koju se zna da je jedna od najprljavijih delatnosti, bavi nama?

Političari i sami, s ničim izazvanom simpatijom prema sebi samima, misleći da će i nama biti simpatični, znaju da kažu – jebiga, to je politika, moraš da pojedeš dosta govana.

Što si veći ološ i đubre, to si bolji političar. Smatram da narod prema tome mora da ima jasan stav, da ponekad uzme motku i udari po njima.

Efikasnija je ona umočena u nešto jer ih lakše otera.

EVROPA: Da li je došlo vreme za novu motku?

BRAJOVIĆ: Mislim da još nismo dotakli stanje opisano u komadu Na dnu. Mi smo u blatu. Samo se bojim motki kojima će ljudi, izmanipulisani gomilom govana (citat iz predstave) krenuti jedni na druge.

To smo, nažalost, već doživeli, i nikako ne bih voleo da se podigne kuka na motiku ili motika na kuku.

Naročito se bojim ruralnog ustanka, jer kod nas oduvek postoji ta vrsta sukoba, u kome je ruralno ničim izazvano ljubomorno na tzv. urbano, zapravo sirotinju čije bi mesto hteli, i to veoma kivno, da zauzmu.

Oni koji nas vode jesu nemoćni, ali je motka o kojoj pričamo i dalje opasna.

EVROPA: Kako stvari držati pod kontrolom, pošto demokratija i izbori očigledno nisu dali preteranih rezultata?

BRAJOVIĆ: Nije baš tako. Demokratsko intelektualno jezgro jeste razoreno, razuđeno, ljubomorno, neprincipijelno, netolerantno, neusaglašeno, ali kad analizirate volju naroda, ona je ipak izglasala većinsko demokratsku vlast, da ne živi mimo sveta.

Onih 28 odsto koji su glasali za radikale ne čine nacionalno radikalsko jezgro; ima ih mnogo koji su za njih glasali iz protesta prema onima koji su ih razočarali.

Mislim da se ipak bliži kraj tome da neko izluđuje narod, ili da izluđujemo sami sebe.

EVROPA: Zanimljivo je da kulturna publika ne prašta politička razmimoilaženja, pa pozorište KPGT Ljubiše Ristića jednostavno ignorišu. Šta mislite o tome?

BRAJOVIĆ: Ne znam ništa o tome, ali smatram da Ljubiši Ristiću niko ne može da zabrani da radi ono što ume.

S druge strane, onoliko koliko ga sada ignorišu, toliko su ga podržavali kad je bio nadležan za sukcesiju, direktor ovoga ili onoga...

U našoj generaciji šezdesetosmaša levičarski princip bio je vrlo izražen, što ne smatram lošim.

Međutim, svako preterivanje u levom odvodi u desno, iako ima mnogo ljudi, sada istaknutih predstavnika levog režima, koji samo sticajem okolnosti nisu bili na njegovom mestu.

Kao što je bilo i ljudi koji su, smatrajući to nastavkom SKJ, postajali šefovi JUL-a i SPS-a, a bili demokratičniji od onih koji su osnivali Demokratsku stranku.

EVROPA: Da li pozorište može da učini čoveka boljim?

BRAJOVIĆ: Mislim da može. Ko će ako neće Šekspir, Čehov, Gorki, Sterija? Imamo mnogo mladih dramskih pisaca – Šajtinca, Milenu Marković, Biljanu Srbljanović – koji imaju potrebu da pišu nešto što upozorava, poboljšava.

EVROPA: Kako vam leži uloga oca malog deteta?

BRAJOVIĆ: Voleo bih da pitate malog Relju. Supruga Milica mi stalno govori: "Nedostaješ mu". Ali, kad on dođe uveče u krevet i kaže: "Tata, volim te", ja ne znam šta ću sa sobom, da l’ da se bacim kroz prozor ili...

Alkohol i trava

EVROPA: Za glumce važi da dosta piju, što s vama nije slučaj. Da li vam je zbog toga dosadno u tim druženjima?

BRAJOVIĆ: Ne plašim se alkohola. Mogu da pijem, ali se nikad nisam napio. Nemam tu vrstu potrebe, koja se javlja naročito kod mladih glumaca, jer misle da će se tako opustiti.

Ali ako pomisle da će alkohol ili trava da im povećaju maštu, jako greše, bar s moje tačke gledišta.

Možda bi se sad našao neko ko bi rekao da strašno grešim, ali mislim da je to samo zato što to što je tražio nije našao u sebi. Ja nemam takva iskustva.

Bolji od originala

EVROPA: Pozajmili ste glas sabljastom tigru u crtanom filmu Ledeno doba II. Kakvo je bilo to iskustvo?
BRAJOVIĆ: Sada mislim da sam to mogao da uradim mnogo bolje, ali to je ipak bilo moje prvo iskustvo sa sinhronizacijom crtanog filma.

Nastojao sam da izgradim karakter svog lika, a nisam obratio pažnju na efekte koje bi mogle da ostvare neke glasovne varijacije.

Nikola Simić, Đuza, Mića Tatić, Baja Bačić su, recimo, bili bolji od originala, ali oni su radili crtane filmove u kontinuitetu. Ipak, mislim da se neću više time baviti.

REPER
Pavle Vujisić
– Kada su odgovornost i ambicija u pitanju, reper mi je Pavle Vujisić, s kim mi je bila čast da kao mlad glumac snimam film Šešir profesora Vujića.

Za njega je vladalo mišljenje da je voleo da sve bude po njegovom, možda čak i da je neodgovoran prema poslu.

Ja sam odmah video da je on, zapravo, bio ambiciozan. Tako smo snimali kadar gde ja, kao Mika Alas, sviram violinu, a Vujisić samo sluša. On je to vraćao dvadeset puta jer je bio nezadovoljan.

Insistiranje na savršenstvu objasnio mi je time da je, iako nema dece, odgovoran prema deci u publici koji ga vole kao glumca i da ne želi da se jednog dana postide što su ga volela.

Biografija
* rođen 11. maja 1949. u Beogradu. Rado kaže da je Valjevac, gde je završio gimnaziju

* Godine 1971. diplomirao glumu na FDU u Beogradu u klasi prof. Ognjenke Milićević

* Od 1969. godine stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu

* igrao u više desetina predstava (Pozorišne iluzije, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta, Mrešćenje šarana, Troil i Kresida...), nekoliko desetina filmova (Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Tesna koža 2 i 3, Tito i ja...) i desetak serija (Otpisani, Više od igre...)

* Nagrađivan s više desetina nagrada za pozorišna ostvarenja (dve Sterijine, osam Godišnjih JDP-a, Oktobarska, Ćuran...

poziv na pretplatu na nedeljnik na www.evropanedeljnik.co.yu

Jugoslovensko Dramsko Pozorište Beograd

Časopis EVROPA Beograd

Beograd  

Valjevo  

Voja Brajović

Paolo Mađeli

Pozorišne iluzije

Lažni car Šćepan Mali

Bure baruta

U potpalublju

Brod za lutke

Hadersfild

Otpisani

Milica Barjović

Pavle Vujisić

Ognjenka Milićević