(E Magazin) Kako je skupo u Beogradu proizvesti jeftinu pijaću vodu !

Vode i u svetu i kod nas ima sve manje, međutim može se reći da smo privilegovani, jer imamo sreću da vodu iz česme, po dosta niskoj ceni, u većem delu naše zemlje možemo još uvek da koristimo i za piće. Činjenica je da u toj potrošnji i preterujemo, jer u proseku po stanovniku koristimo oko 300 litara dnevno, dok se u Evropi ta potrošnja kreće između 120 i 150 litara. Voda za piće kod nas se nenamenski upotrebljava za zalivanje bašti, pranje autobomila i ulica, jer se tretira kao društveno dobro, a ne kao roba koja ima cenu. Za 27, dinara koliko košta 1.000 litara vode za domaćinstvo, teško da se može kupiti boca od 1,5 litara flaširane vode. U evropskim zemljama cena vode za domaćinstva neuporedivo je skuplja i kreće se od 0,5 do 4 evra po kubnom metru.

Prerada i dopremanje vode do potrošača

Možda bi ova priča trebalo da počne informacijom da je upravo vodovod najveći potrošač električne energije u Srbiji, koja, složićete se, poprilično košta. Da i ne pominjemo da samo jedan metar cevi za vodosnabdevanje, prečnika 200 milimetara, košta između 150 i 200 evra, pa procenite koliko košta da se dotrajale cevi zamene u samo jednoj ulici. A gde je tu još cena revitalizacije ili izgradnje jedne crpne stanice ili recimo investicija za izgradnju fabrike za prečišćavanje vode.

Beogradski vodovod jedan je od najsloženijih vodoprivrednih sistema, koji snabdeva najveći broj korisnika u našoj zemlji. Njegovom izgradnjom 1892. godine Beograd se svrstao među prve urbane evropske metropole. Sa Đorđem Andrejevićem, šefom Službe za razvoj Beogradskog vodovoda, razgovarali smo o složenosti, funkcionisanju i gubicima Beogradskog vodovoda, kao i o ulaganjima koja ovaj sistem zahteva. Vodovodni sistem Beograda čini kompleks inženjerskih objekata: izvorište, transport sirove vode, postrojenja za prečišćavanje vode, distributivni sistem, primarni transport (tunelski sistem), vodovodna mreža, crpne stanice i rezervoari. Prema rečima našeg sagovornika, prosečna dnevna proizvodnja za glavni grad iznosi 7.300 litara u sekundi, što je otprilike količina vode jedne rečice.

Izvorište Beograd se snabdeva vodom iz izvorišta u priobalju reke Save, a odnos podzemne i površinske vode je 70:30%. Podzemna voda se zahvata pomoću 98 bunara sa horizontalnim drenovima i 45 cevastih bunara, a količina zahvaćene vode je oko 5.200 l/s. Rečna voda zahvata se sa dve crpne stanice. Iz Save se za potrebe pogona za prečišćavanje Makiš i Bele vode potiskuje oko 2.500 l/s, dok se iz Dunava za pogon Vinča zahvata 60 l/s.

"Voda se prečišćava u pet postrojenja za prečišćavanje: Bele vode, Banovo brdo, Bežanija, Makiš i Vinča. Postrojenja Banovo brdo i Bežanija i deo pogona Bele vode prerađuju samo podzemnu vodu, procesima aeracije, filtracije i hlorisanja. Drugi deo postrojenja Bele vode, kao i postrojenja Makiš i Vinča, prerađuju rečnu vodu, koja je dosta prljavija u odnosu na podzemnu, pa zahteva složenije prečišćavanje", kaže za e magazin Andrejević.

Milionske investicije za milionsku metropolu

Distributivna mreža prostire se na oko 20.000 ha, snabdeva oko 1,5 miliona stanovnika i ima oko 2.300 km cevovoda. U distributivnom sistemu Beogradskog vodovoda postoji preko 26 crpnih stanica, 5 hidroforskih postrojenja i 21 rezervoar. Da bi se ovaj sistem održavao, potrebna su stalna ulaganja u postojeće i još veća ulaganja za izgradnju novih objekata. Prema rečima Andrejevića, tokom devedestih ulaganja su bila minimalna, da bi tek 2001. godine počele značajnije investicije. "Uz ulaganja grada Beograda, počele su nakon donatorske konferencije u Briselu 2001. da pristižu i prve značajnije donacije iz evropskih zemalja. Najznačajniji i najdugoročniji program za revitalizaciju mreže Beogradskog vodovoda počeo je da se ostvaruje 2001. uz podršku nemačke vlade, preko njihove agencije KfW. U prvu fazu tog programa, koja bi trebalo da bude gotova krajem 2005, oni su uložili oko 6 miliona evra, a u drugoj fazi trebalo bi da bude uloženo još 4 miliona evra. U celokupan taj projekat banka KfW je, znači, uložila 10 miliona, a Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda oko 6 miliona evra.

Prva ulaganja KfW bila su u revitalizaciju, odnosno zamenu dotrajalih cevi, sa ciljem da se smanje gubici u mreži. Za to je bilo prvo neophodno kupiti opremu, kao što su rovokopači, uređaji za nalaženje gubitaka u mreži, merači protoka itd. Nakon toga počela je zamena dotrajalih cevi u gradskim ulicama. U drugoj fazi ovog projekta trebalo bi da se uradi i rekonstrukcija crpne stanice Dedinje", kaže naš sagovornik i dodaje da metar vodovodne cevi prečnika 1.000 mm, kakve se postavljaju za veće sisteme, košta oko 600 evra, a cevi prečnika 200 mm, koje se postavljaju u najvećem delu grada, koštaju od 150 do 200 evra.

Jedan od velikih problema Beogradskog vodovoda su gubici u mreži, koji se procenjuju na 33%. Čak i za minimalno smanjenje ovih gubitaka potrebne su ogromne investicije.
Kako ističe Andrejević, jedan deo gubitaka predstavljaju nelegalni, "divlji" priključci, koji su specifični za našu zemlju, manji deo gubitaka čini javna potrošnja, a značajan deo predstavljaju gubici koji nastaju curenjima iz cevovoda. "Smanjivanje gubitaka je zaista dugotrajan posao i dobro bi bilo kada bi se nakon 10 godina neprestanog ulaganja gubici smanjili na željenih 18%. Standardi u Nemačkoj, na primer, dozvoljavaju gubitke ispod 10%. Amerikanci u nekim gradovima tolerišu gubitke od 25%, koliki su možda i naši gubici ukoliko bismo odbili nelegalne korisnike. Ali ti gradovi u Americi mogu da dozvole tolike gubitke, jer imaju ogromne količine vode, dok Izraelci, kojima je voda dragocena, ne dopuštaju gubitke veće od 5%. Naša mreža jeste stara, ali u odnosu na pojedine zapadne zemlje i nema veće razlike. Poređenja radi, meni je Britanac iz Temsa Watera rekao da je njihov prioritet zamena svih cevi koje su postavljene pre 1853. godine, a Beogradski vodovod tada nije bio ni izgrađen", kaže Andrejević.

Cena izgradnje vodovoda

O problemima vodosnabdevanja i investicijama potrebnim za gradnju vodovoda širom Srbije razgovarali smo sa Draganom Jovanovićem, direktorom preduzeća za hidrotehniku Vodotehnika iz Beograda, koje se već 15 godina bavi projektovanjem i izgradnjom sistema za vodosnabdevanje i vodoprečišćavanje. Najveći deo posla njihova firma trenutno radi na jugu Srbije, a ove godine uradili su oko 15 programa. Kako ističe naš sagovornik, problem vodosnabdevanja je veliki problem, kojem se treba ozbiljno pristupiti. "Vodu moramo da štedimo i građani bi morali da postanu toga svesni. Mislim da Srbija ima dovoljno vode, ali mi tu vodu moramo da čuvamo od neracionalne potrošnje i zagađenja", naglašava Jovanović na samom početku razgovora.

Oko 50% seoskih naselja u našioj zemlji ima vodovod, a izgradnja u ostalim naseljima se mahom finansira donacijama stranih nevladinih organizacija i sredstvima nadležnog republičkog ministarstva. "U poslednje vreme se mnogo radi na seoskim vodovodima i mi nastojimo da sva seoska naselja koja se nalaze u dolinama reka i u blizini većih gradova priključimo na centralne vodovode. To je dosta komplikovanije i mnogo skuplje uraditi u planinskim selima. Za manje seoske vodovode, od 500 do 5.000 stanovnika, investiociona ulaganja iznose od 200 do 500 evra po stanovniku. Za naselja od 5.000 do 50.000 žitelja cena sistema vodosnabdevanja je od 150 do 300 evra po stanovniku, a za naselja sa više od 50.000 meštana od 100 do 250 evra po stanovniku. Ako se radi i sistem za prečišćavanje, to skoro duplira investiciju. Što se tiče opreme koju koristimo, polovina nje se uvozi, a druga polovina radi kod nas. Mernu i regulacionu opremu uvozimo, a deo opreme vezan za gvožđe i čelik kupujemo kod nas".

Kako dodaje naš sagovornik, retko je danas naći vodu koja ne mora da se prečišćava, a uređaji za prečišćavanje dosta koštaju. Na primer, uređaj koji prečišćava 100 litara vode u sekundi košta oko milion evra, a mnogo košta i redovno održavanje sistema za vodosnabdevanje. "Ponekad nađemo prirodne izvore za mala naselja, pa u tom slučaju voda ne mora da se prečišćava, ali to je sada postala retkost. Recimo, kada smo radili vodovod u Sjenici našli smo izvanredan izvor čiste vode, sa oko 200 litara vode u sekundi. Međutim, mnogo je više zagađenih voda, pošto kod nas pridajemo mali značaj prečišćavanju otpadnih voda. Premda, ukoliko budemo želeli da uđemo u EU, moraćemo da uvedemo uređaje za prečišćavanje", naglašava Jovanović.

Prema mišljenu preduzetnika Dragana Jovanovića, cena vode u Srbiji nije ekonomska, jer bi realna cena trebalo da bude 1 evro. "Kod nas je voda socijalna stvar, a ne roba. Cena vode je niska i nerealna. Uprkos tome što je voda jeftina, ljudi je ne plaćaju i to je veliki problem.Većinu sredstava za održavanje i izgradnju izdvaja država i u poslednje vreme brojni donatori. Ministarstvo vodoprivreda je do sada za gradnju vodosistema nerazvijenih područja davalo 60% od ukupne investicije, a ostatak su uglavnom davali donatori. Tako je i sada. Ljudi ne učestvuju mnogo u skupljanju sredstava za vodosnabedevanje, pa imaju utisak da je voda džabe i da niko nema pravo da im tu vodu naplaćuje".

www.emagazin.co.yu