BC Bilten intervju : Ivan Nador - Wikipedia u Srbiji

Od oko 250 Vikipedija koje se pišu na isto toliko jezika, naša je po obimu negde na visokom 22 mestu. Izvestan broj naših Vikipedijanaca je aktivan na engleskoj (najvećoj Vikipediji sa čak1.600.000 članaka) i tamo se bore za objektivno prikazivanje Srbije. Trenutno, mi smo „loši momci“ i teško je izboriti se za jedan objektivan pristup. Ipak imali smo i uspeha novembra 2006. članak „Beograd“ je bio izabran za „članak dana“ sa preko 100.000 pristupa!

Wikipedija-najveća, neprofitna enciklopedija na Netu je svojevsrni fenomen sadašnjice. Osnovana je 2001. godine a u Srbiji postoji od 2003. Sa današnjim danom, srpski ogranak broji čak 42.257 članaka. BC Bilten je u razgovoru sa srpskim Vikipedijancem Ivanom Nadorom, inženjerom elektronike, među Vikipedijancima poznatim kao Goldfinger, saznao kako, ko i zašto piše članke za ovu enciklopediju.

Svetski poznat Vikipedijanac Oskar van Dilen za stvaranje ove enciklopedije rekao je da je poput ‘’Vavilonskog tornja’’ koji vredni Vikipedijanci grade ali koji nikad neće biti završen jer je znanje neiscrpno. Da li je moguće stvoriti enciklopediju u kojoj će biti smešteno celokupno ljudsko znanje?

Verovatno ne. Ako biste opisali samo svaku poznatu zvezdu i biljnu i životinjsku vrstu dolazimo do cifre od više miliona članaka. Pojava Vikipedije je za mene jedno otkrovenje. Svojevremeno su se, kao neka preteča Vikipedije, pojavili "ekspertski sistemi" gde su ekipe vrhunskih stručnjaka (na primer kardiologa) opisivali svoja znanja i to je pretakano u računarske programe. Ali Vikipediju može da piše i ispravlja svako i upravo je neverovatno kako svi ljudi gotovo sve znaju.

Kako ste Vi postali i ko su ostali srpski Vikipedijanci?

Godinama sam tražio tekst jednog dokumenta iz srpske istorije. I onda mi je palo na pamet da preko jednog pretraživača ukucam ključnu reč. I ... dobio sam Vikipediju. Trenutno sam se zarazio. Vikipedijanci su pre svega mladi ljudi. Najviše je studenata, ali imamo i profesora biologije i advokata i pravoslavnog sveštenika, univerzitetske profesore, inženjere, istoričare, prevodioce, informatičare... Interesantno je da većina ne piše o onome što im je svakodnevni posao, struka, već o nekoj oblasti koja ih zanima. Po mojoj slobodnoj proceni broj dama autora se kreće između 10 i 20%. Značajan broj Vikipedijanaca nije u Srbiji, ali zahvaljući Internetu kao da su ovde. Vikipedijanci su i različitih političkih, verskih ubeđenja.

Pored redovnog posla, koliko vremena provodite u pisanju članaka za Vikipediju?

10 – 15 sati nedeljno je moja mera. Sam sam odabrao „svoje oblasti“. To su srpski glumci, stari zanati i znamenitosti Beograda. Ali Vikipedija nije samo pisanje. To je većim delom čitanje, dopunjavanje drugih članaka.

Moj prvi doprinos na Vikipediji je bio članak o manastiru Rača kod Bajine Bašte. Imao sam neke materijale i od toga sam napravio članak. Sutradan sam se setio još nekog podatka i ponovo sam potražio članak. Ali tamo me je već čekala fotografija manastira koju je dodao neki drugi Vikipedijanac i još neki meni potpuno nepoznati podaci o manastiru. Bilo je to zaista očaravajuće. „Iskopavajući“ podatke o starim zanatima naučio sam šta radi Mutavdžija, šta Dunđer, a šta Sakadžija, Telal ili Tabadžija.

O čemu Vikipedijanci razgovaraju na svojim redovnim sastancima?

Na Sretenje 2005. prva dva Vikipedijnaca su se srela uživo! Susret je bio na ulici, kod Vukovog spomenika. Ima tu neke simbolike. Da je živ, Vuk bi sigurno bio Vikipedijanac! Vikipedija je jedan uređeni haos. Svako radi ono što želi ali kada u to uključite dovoljan broj ljudi onda imate sve „pokriveno“. Jedni se bave jezikom, drugi autorskim pravima (to je nešto na čemu posebno insistiramo, da ih ne povredimo), treći softverom, četvrti komunikacijom sa drugim Vikipedijama. Sastanci su neformalni, tema se pronalazi na licu mesta. Pored pisanja članaka na Vikipediji mi se borimo i za slobodno znanje, da svako ima pravo i mogućnost pristupa znanju. Ideja nam je, između ostalog, da napravimo računarsku učionicu gde bi smo nove korisnike, naravno besplatno, obučavali ali i da omogućimo svima, a pre svega mladima koji nemaju pristup računarima i Internetu da imaju jedan kutak za to.