(Ekonomist) I u Srbiju stiže gorivo iz kukuruza i uljane repice ...

Šta je zajedničko Srbima i Meksikancima?
Strah za kukuruz.

I jedni i drugi plaše se da će uskoro možda ostati bez nacionalnog obeležja – Srbi bez proje, Meksikanci bez tortilje. Što se tiče proje, još nema panike, ali je zato tortilja za pola godine poskupela četiri puta.

Poskupljenje meksičkog nacionalnog jela posledica je rasta cena kukuruza na svetskim berzama – za godinu dana cena je udvostručena. A krivac za poskupljenje kukuruza su proizvođači etanola koji u sve većim (ogromnim) količinama troše ovu žitaricu za proizvodnju goriva budućnosti. Meksički kukuruz „gutaju” rafinerije u SAD gde je nastala prava pomama za novom vrstom automobilskog goriva (na svetskom nivou, etanol je već zamenio tri odsto potrošnje fosilnih goriva ili 1.200 milijardi tona benzina.)

Srbija je još daleko od toga da proja postane retka i skupa hrana, kukuruza za sada ima dovoljno, ali gurmani stalno treba da budu na oprezu. Nema nikakve sumnje da će narednih godina u Evropi zbog sve grozničavije potrage za novim izvorima energije potražnja za kukuruzom kao ključnom sirovinom za proizvodnju etanola samo da raste. To predviđanje potkrepljuje i vest (Rojters, 6. februar) da će Evropska komisija narediti proizvođačima automobila da smanje ispuštanje ugljendioksida iz novih vozila na prosečno 130 grama (sa 161 grama) po kilometru do 2012. godine, što treba da se postigne korišćenjem bioloških goriva i druge tehnologije, uz poboljšanje standarda samih proizvođača. Evropski proizvođači automobila dobrovoljno su pristali da smanje prosečno ispuštanje ugljendioksida na 140 grama do 2008. godine, a za dodatnih deset grama biće podjednako (po pet grama) zaslužni biogorivo (etanol) i drugi činioci (gume i menjači).

Inače, Evropska unija propisala je pravila po kojima je prošle godine prodaja nefosilnih goriva morala da zauzme najmanje dva odsto tržišta, a iz godine u godinu taj obavezni udeo će se povećavati za 0,75 odsto, sve dok 2010. godine ne dostigne 5,75 odsto tržišta. Ako se ta dinamika bude poštovala i u sledećoj deceniji, 2020. godine nefosilno gorivo trebalo bi da čini 20 odsto tržišta.

Hermetički zatvoreno
Globalna pomama za etanolom primakla se i Srbiji. Agilni gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević i mađarsko-američkim konzorcijumom „Biotech Energy“ (američki i nemački investicioni fondovi i mađarske kompanije) potpisali su 25. septembra prošle godine ugovor o izgradnji fabrike za proizvodnju etanola, vredne 380 miliona evra, koja se i danas smatra najvećom grinfild investicijom u jugoistočnoj Evropi.

„Za proizvodnju buduće fabrike bioetanola trebaće preko milion tona pšenice i oko pola miliona tona kukuruza godišnje. Jasno je da Zrenjanin ne može sam da obezbedi te količine, pa će i ostali žitorodni krajevi imati priliku da prodaju svoj rod budućoj fabrici”, kaže Knežević za Ekonomist magazin i naglašava da će „efekti izgradnje te fabrike biti veliki i mnogostruki. Osim što će posao naći 300 radnika u proizvodnji i oko 1.500 u logistici, očekuje se stimulativni efekat na poljoprivrednu proizvodnju i razvoj saobraćajne infrastrukture, pre svega rečne i železničke”.

Poslovna očekivanja su da zrenjaninska fabrika etanola bude podsticaj za seljake i novu primarnu proizvodnje, jer će kreditirati proizvodnju potrebnih sirovina po berzanskim cenama i predstavljaće sigurnog kupca. Naime, u vreme potpisivanja ugovora moglo se čuti da proizvođač etanola neće prihvatiti državne propisane uslove za prodaju kukuruza i da će sirovinu ugovarati po berzanskim cenama.

Ako je proizvodnja kukuruza u Srbiji na nivou šest miliona tona, onda pola miliona tona ove žitarice za proizvodnju etanola, za sada, neće (kao u Meksiku) ugroziti ukupne potrebe zemlje (i ljubitelje proje). To se, međutim, ne bi moglo reći za pšenicu kad se uzmu u obzir proizvedene količine i zemlji. Inače, prve količine etanola trebalo bi da u Zrenjaninu budu proizvedene krajem 2009. godine. „Planirana je godišnja proizvodnja od oko 550.000 tona bioetanola i 500.000 tona stočne hrane i biođubriva. ‘Gorivo budućnosti’ proizvodiće se po najnovijoj, hermetički zatvorenoj tehnologiji. Fabrika će biti ekološki neutralna i zadovoljavaće sve međunarodne konvencije i propise”, kaže Knežević.

Na pitanje kako je došlo do saradnje sa investitorom, mađarsko-američkim konzorcijumom, Knežević odgovora: „Verovatno su investitori prepoznali Vojvodinu kao pogodno područje za svoje proizvodne pogone jer su žitarice osnovne sirovine za proizvodnju bioetanola. Na nama je bilo da im ukažemo na sve komparativne prednosti Zrenjanina, kao potencijalne investicione lokacije. Uloga ‘lokala’ nije samo u stvaranju infrastrukturnih uslova za investicije. Investitor, osim ekonomskog interesa, treba da prepozna i neku vrstu pozitivnog društvenog odnosa prema svom ulaganju. Mislim da smo u tome bili uspešni. Kod nas je besplatno građevinsko zemljište, a investitorima nudimo potpuno infrastrukturno opremljene lokacije - sa strujom, vodom, kanalizacijom, gasom, telefonskim i Internet vezama”.

Lokalna inicijativa
Ideja za izgradnju fabrike etanola „lokalnog” je karaktera i rezultat osmišljene strategije gradonačelnika Kneževića. Zanimljivo je, međutim, da Vlada Srbije nije u ovoj poslovnoj inicijativi prepoznala nacionalnu dimenziju globalnog trenda traženja alternativnih i čistijih izvora energije. A takvih primera ima u svetu. Vlada Brazila je, recimo, sedamdesetih godina u vreme naftne krize odlučila da krene u proizvodnju etanola iz šećerne trske i prošle godine, zahvaljujući toj odluci, Brazil je proglasio energetsku nezavisnost od nafte. Sa proizvodnjom od 3,6 milijarde galona etanola i izvozom vrednim 600 miliona dolara, Brazil pokriva polovinu svetskog tržišta, a na domaćem tržištu sedam od deset automobila koristi etanol, koji je tri puta jevtiniji od benzina.

(Goran Knežević)

Nema sumnje da će zemlje jugoistočne Evrope biti brzo rastuća tržišta za potrošnju kukuruza i privlačne destinacije za izgradnju postrojenja za proizvodnju etanola ali i drugih vrsta biogoriva. Rumunija je prva krenula u proizvodnju biogoriva i sada proizvodi tri miliona tona biodizela godišnje. Ove godine biće završena fabrika vredna 47 miliona evra koju gradi portugalska firma Martifer, planirani godišnji kapacitet je sto hiljada tona biodizela, a ta količina goriva zahteva sirovinu zasejanu na pedeset hiljada hektara. Iduće godine u Rumuniji treba da proradi još jedna fabrika vredna 133 miliona evra koju gradi MAN Ferostal. I u Bugarskoj je ove godine planirana izgradnja fabrike biodizela u Vidinu koja će koštati šezdeset miliona evra, a 2008. godine trebalo bi da proizvodi 150 hiljada tona biodizela iz repice gajene na 250.000 hektara.

Početkom ovog meseca iranska kompanija MAI - E&I Group ponudila je Vladi Brčko distrikta u Bosni i Hercegovini da izgradi rafineriju za proizvodnju etanola, đubriva i stočne hrane. Rob Šamiran, generalni menadžer Grupe MAI-EI, na prezentaciji ove poslovne ideje rekao je da bi se u rafineriju uložilo oko 120 miliona dolara a da iranska kompanija zauzvrat traži od Vlade distrikta koncesiju na zemljište površine oko 5.000 hektara na period od 50 godina. „Mi preuzimamo obavezu da razminiramo 2.500 hektara i da izgradimo prerađivačke i druge kapacitete koji će zaposliti u direktnoj proizvodnji etanola 400 radnika, a u kooperaciji do 4.000 ljudi”, rekao je Šamiran. Najavljeno je da će se o toj ponudi Vlada distrikta izjasniti posle dogovora sa međunarodnim supervizorom za Brčko.

poziv na preplatu na na www.ekonomist.co.yu