Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
"Crtice" iz Libana
Nedelja, 16.03.2014.
13:13
Komentari
Liban je zemlja koju stvarno vredi posetiti, da bi upoznali ove divne i gostoljubive ljude i otkrili koliko je Bog bio izdašan - kada je delio prirodne lepote na tako malom mestu. Nažalost, atraktivna lokacija im je donela i sukobe, jer su tu poželeli da vladaju i žive mnogi agresivni ljudi i narodi.
Oni su vekovima donosili svoju silu, drugačije običaje i učenja, pokretavši sukobe koji su ovu lepu zemlju i ovaj dobar narod puno unesrećili i usporili u prethodnom veku.
Valjda je i tome došao kraj.
Zato čitajte ove priče i dođite u Liban, uskoro će biti i direktnog leta iz Beograda, kako je najavila "Air Serbia" za ovu, 2014. godinu.
Neću vam pričati duge priče, prosto ću slagati crtice koje sam zabeležio kao košarkaški trener, putujući sa košarkašima svog kluba "Al Mouttahed Tripoli" po Libanu.
O brakovima i veroispovestima
Definitivno, vrlo je komplikovano živeti sa svim tim međuetničkim i međureligijskim "ukrštenicama". Kažu da u Libanu postoji čak 17 verskih zajednica, što hrišćanskih, što muslimanskih, što nekih drugih. Toliko verzija i opcija veroispovesti, gde Vam nije ostavljeno pravo da budete izvan priče. Glavešine ove lepe zemlje poodavno su odlučili da u Libanu ne bude građanskih brakova i venčanja, već samo verskih.
Dakle, kome se "jatu" prikloniš, tu se i prijavljuješ, tu se venčavaš, tu ti decu upisuju. Sigurno je da su ovo osmislili kako bi svaka religijska zajednica lakše kontrolisala svoje pristalice, da bi se lakše prebrojali, uzimali novac srazmerno svojoj snazi, da bi međusobno pregovarali i delili taj "kolač" uticaja.
Više puta su građani pokretali pitanje ukidanja ovakvog sistema, želeći slobodu zaključivanja građanskih brakova, ali su svom žestinom stizale reakcije, tek da se pokaže da se bez ovakvog sistema ne može.
No, upornost se isplati. Kažu da je doneta odluka da se dozvole i civilni brakovi, tako da će još jedna barijera slobodnom životu biti srušena.
Biblos
Znate li da u Libanu egzistira najstariji živi grad na svetu? To je Biblos, mesto sa 7.000 godina tradiciije, kroz koji su protutnjali mnogi osvajači, a grad je živeo i živeo, pa i danas živi, pun mladosti i turista.
Obavezno u Biblosu posetite Skver libanske emigracije i na jednom od spomenika pogledajte kartu sveta, načičkanu oznakama gde su se sve Libanci iseljavali. Svuda ih ima, a razni osvajači i krvoprolića su ih vekovima terali iz ove lepe zemlje.
Kažu da čak 20 miliona Libanaca živi u emigraciji.
I Libanci imaju svoje Zemunce
Kada iz Bjeruta krenete za Biblos, a to je 50 kilometara putem, prosto nećete znati gde jedan grad završava, a drugi počinje - i tako sve do Biblosa.
Od Biblosa na sever ćete videti malo više zelenila i prirode, a onda ćete stići u Tripoli, ali ne onaj u Libiji, već ovaj u Libanu, koji se na arapskom jeziku zove Trablos.
U stvari, Tripoli (ili Trablos) nije jedan grad, već su to dva grada, spojeni Mina i Tripoli, nešto kao Zemun i Beograd. Međutim, od momaka iz Mine nikada nećete čuti da su oni građani mnogo većeg Tripolija. Mina je multinacionalna sredina, i navodno, Minijci (ako se tako kaže) nikada nisu dozvolili da ih drugi dele i svađaju, već su svoje probleme i sukobe rešavali nekako tiho, nastavljajući da žive zajedno i prijateljski.
Jedan od mojih drugara iz Mine, musliman po veroispovesti, sa ponosom je ispričao da on i svi njegovi drugari muslimani na Badnje veče, zajedno sa prijateljima pravoslavcima, idu u crkvu. Zvao me je da ih posetim i upoznam u nekom zajedničkom kafeu, gde igraju karte i puše nargile, koje zovu nekako drugačije, a za termin "nargile" kažu da je to reč koju koriste Turci, sa kojima, izgleda, imaju neke davno neraščišćene račune.
Prvo pitanje koje su mi domaćini postavili kada sam stigao u Liban, bilo je - kojim danom idem u crkvu ? Želeli su da me odmah odvedu u neku od crkvi moje veroispovesti, pokazavši da izuzetno cene ono što jesam, pozvavši me da narednog petka budem gost na molitvi u nekoj od obližnjih džamija.
O saobraćaju
Libanci smatraju poniženjem voziti auto sa manualnim menjačem, jer veruju da je mnogo važnije usresrediti se na "kreativnost" i brzu reakciju u saobraćaju, nego na rvanje sa menjačem. Putevi i ulice su im u zaista lošem stanju a, osim na autoputu, putari su im bili vrlo vredni u postavljanju (totalno neoznačenih) "ležećih policajaca", bogomdanih za oštećivanje vozila i blago uzletanje.
U Tripoliju nisam video semafore, a svaka raskrsnica je organizovana kao kružni tok, gde se prednost obezbeđuje po dogovoru i pogledu okom, ili mahanjem ruku. Izgleda da tu ipak postoji neko pravilo, a to je - dvoja kola prođu, pa treći stane da propusti druga dvoja kola, i tako to funkcioniše, čak iako ste unutar kružnog toka.
Velika je gužva na prilazima prestonici Bejrutu, jer prigradskog saobraćaja realno i nema, pa svi kolima dolaze na posao. Nema ni pravog gradskog prevoza, a međugradskih autobusa ima, između Tripolija i Bejruta karta košta 1,5 dolar! Ne znam na koje gorivo voze, pa im se to isplati, da li još ponešto prenose...
Moj pratioc, koji me je vozio u prvu posetu Bejrutu, je bio vozač Hitne pomoći, tako da je doživljaj bio impresivan. Kao munja je proletao i autoputem i ulicama, uveren da negde iznad nas zavija sirena njegovog interventnog vozila. Bilo je, opet, mnogo bržih i od nas, na autoputu se preticalo sa svih strana, i leve i desne, biciklisti su vozili autoputem, žmigavce skoro da niko nije ni koristio...
O hrani
A sad sledi moj omiljeni deo, priča o hrani. Bio sam u jednom sasvim običnom ribljem restoranu u Tripoliju i jeo - najukusniju morsku ribu u životu. Mislim da sam dosta ribljih restorana u svom životu posetio, ali je ovo bilo neverovatno ukusno pripremljeno. Bilo je divnih predjela od morskih plodova, sirovo riblje meso, pripremljeno na poseban način, izuzetno ukusno, pa je usledila pržena riba. Restoran izgleda spolja kao neka šupa, a unutra je sve uredno i čisto, nema mnogo mesta za sedenje, družite se sa onima sa kojima ste došli, ali i sa onima koji su već tamo, pošto je sve krcato stolovima i stolicama, tako da realno, svi sede zajedno. Puno je od jutra do mraka.
Ovdašnji pravoslavci su mi rekli da je za njih petkom obavezna riba za ručak i da se tu ne prave izuzetci.
Inače, nema puno kuvanih jela kao kod nas, čak su im i supe retke, ko zna zašto su tu lekciju preskočili. Ne znaju moji domaćini za pojam "slow food", vole da jedu brzu hranu, a meso uglavnom nude - prženo. Nema preobilnih mesnih obroka.
Humus se jede redovno, kao i sve ostale, poznate mediteranske đakonije.
Meze je meze, kao i kod nas, uvod u ishranu, ali i ritaul, poželjnog, zajedničkog uživanja u hrani.
Safadi
Košarkaški klub u Tripoliju, u kome radim kao trener, je deo Safadi Fondacije, koju vodi gospodin Mohamed Safadi, jedan od najbogatijih ljudi u Libanu. Raskošna hala nam je u okviru Safadi kulturnog centra, gde postoje ruski, francuski i britanski kulturni centar. Tu je i kompletan sportski centar, za profesionallce i rekreativce.
Kašnjenja, neradni dani i potreba za predahom
Nemojte se zbog kašnjenja ljutiti na Libance, jer je ovde kašnjenje način života i ponašanja, realno je očekivati da na dogovoreni sastanak na vreme ne stigne ni jedna strana. Prihvatite to i prilagodite se, a, kada se vratite u svoju zemlju, obnovite i svoj stari ritam sekiracije zbog kašnjenja. Ovde to nemojte činiti, jer ćete se mnogo nervirati, a niko vas neće razumeti.
Libanci vole i da praznuju. Tako za verske praznike niko ne radi, ali to važi za sve – ne radite ni za svoje, ni za sve ostale, tuđe verske praznike.
Čaj i čajdžinice su na ceni. Zato i na libanskom autoputu možete videti bezbroj pik-ap automobila ili minivanova koji su adaptirani u male čajdžinice, pa ljudi zaustavljaju svoja vozila pored tih mobilnih restorana, i tako lepo piju čaj, svi zajedno u – zaustavnoj traci !?
O ljubaznosti, statusnim simbolima, televiziji
Libanci veoma vole društveni prestiž, statusne simbole, dobre automobile, satove, najnovije mobilne telefone, u tim stvarima zaista uživaju. Veoma su gostoprimljivi i predusretljivi. Kad pozovem nekoga telefonom, obavezno mi prekidaju vezu, pa me pozovu, da to bude na njihov trošak.
Kad ste novi među njima, a hoćete da platite nešto, oni vam to ne dozvoljavaju i kažu - sutra ćeš..
TV program vrvi od "talk show" koncepta, vladaju njihov "Utisak nedelje", "Arabs got talent" i "Veliki brat", a između svega toga je fudbal. Fudbal, fudbal i samo fudbal.
Strani i domaći jezici
U Libanu svi pristojno obrazovani ljudi pričaju i francuski i engleski jezik, mala zemlja, pečalbe, trgovina ... su ih tome naučili. Fakulteti su uglavnom na ova dva jezika.
U Libanu se govori arapski, ali sa posebnim libanskim dijalektom. Pismo je arapsko, ali, opet, razlikuje se libansko i ostala arabic pisma. Naravno, Libanci sve speluju i intenzivno koriste latinicu. Koriste i "čisto srpske" reči, kao što su dušek ili čaršav, što nam je i jednima i drugima ostavilo u amanet Otomansko carstvo.
Francuski, a posebno engleski jezik polako pobeđuju, pretpostavljam da će se arapski boriti još neko vreme, a onda će otići u istoriju i folklor, što je tužno, ali je tako.
Svi bolji univerziteti su američko-libanski, kanadsko-libanski, nemačko-libanski, francusko-libanski, australijsko-libanski. Prestižni su i skupi, studije su isključivo na tim stranim jezicima, tako da buduća elita na stranim jezicima počinje i da misli, a kada jezik nešto osvoji, lokalna istorija postaje nebitna i prelazi u "fakultativnu".
O zastavi i kedru
Oduvek su me interesovale zastave, njihova simbolika, kako su nastale. Libanska zastava je zanimljiva, ima tri uzdužne pruge, a u sredini je slika kedra, moćnog drveta koje raste samo u Libanu, barem kako tvrde Libanci. Dve pruge pruge su crvene boje, što, kao i na mnogo mesta po svetu, simbolizuje da je država nastala u krvi, prvi put u borbi za nezavisnost, a drugi put tokom predugog građanskog rata sa kraja prošlog veka.
Drvo kedar je sveprisutni zaštitni znak Libana i stvarno izgleda prelepo. Čuvaju ga kao svetinju gde god se primi i počne da raste, a bilo je blizu nestajanja kada su Feničani otkrili da se najbolji brodovi na svetu prave od ovog drveta. Feničani su ipak nestali, a Libanci i kedrovi nisu.
Domaćini vole da kažu da, kada putnik putuje arapskim zemljama, prolazi preko nepreglednih pustinja i kad po prvi put naiđe na nešto stvarno zeleno, to je znak da je stigao u Liban, to jest, u prelepe kedrove šume.
O klimi, plivanju i skijanju
Ovoliko koliko sam u Libanu, bilo mi je sasvim dovoljno da osetim koliko im je Bog poklonio predivnu klimu. Libanci se hvale da su jedina zemlja na svetu u kojoj se možete kupati u moru, a za 45 minuta vožnje biti na skijaškim planinama.
U primorskom delu im to što se zove zima traje dve nedelje, maksimalno mesec dana, tad im duvaju olujni vetrovi i pada kiša, a ostalo veme je divota. Najlepši deo godine u Libanu je proleće.
Nastaviće se ......
*** Autor ovih "crtica" je Vladan Glavinić, srpski košarkaški trener, na privremenom radu u Libanu, u klubu "Al Mouttahed" u Tripoliju, drugom po veličini gradu ove lepe zemlje.
