Bukefal i druga sećanja sa Vardara (FOTO)

O Skoplju sam znala ono što su "Leb i sol" pevali. Izgor leto, kočan zima, gradski zid i goli brda. Putovanje se odužilo, pa smo sa sve "čukanjem vo drvo", stigli za skoro sedam sati.

Kroz opštinu Gazi Baba, pored nas je vozio "moskvič", pošteno stariji od mene. Pored polutrošnih zgrada, preko rupa i kamenja, kroz uske ulice, izgledalo je kao palanka sa kraja socijalističke ere. A onda su, najednom, krenule da promiču figure iz Stare Grčke, zgrade po ugledu na antiku, kitnjasti mostovi i neprekidan niz gradilišta. I na koncu, u samom centru grada, Aleksandar Makedonski. Uzjahao i mačem zamahuje.

Ovde je, pre nekoliko meseci, stala reportaža o Skoplju, u iščekivanju nekog dobrog odgovora na pitanje: posle dva dana, krojena po agendi od koje boli glava, kako napisati pravu priču o jednoj prestonici?

Teško, ako bih htela da budem poštena prema gradu sa dobrim vinom, sa ljudima koji iskreno nose osmeh i ujutru i uveče, koji su se od srca potrudili da nam u gostima bude kao kod kuće. Prema gradu koji, uz sav cirkus sa Bukefalom, lažnom antikom i Trijumfalnom kapijom, zaista zaslužuje onu (davno potrošenu) – da je grad "sa dušom".

(Foto: Milica Stevuljević)

Zbog toga je, umesto reportaže, nastala jedna neobična razglednica, kolaž, pačvork od detalja koji, svi zajedno, nekim čudom, ostaju u lepom sećanju.

Sa hotelskog prozora, koji gleda na Ulicu Makedonija (skopsku Knez Mihailovu), izgledalo je kao da se na Vardaru spremaju za Olimpijadu, ili da zarate sa nekim.

U Skoplju se već nekoliko godina gradi punom parom. Čuveni projekat "Skoplje 2014", pokrenut je sa idejom da se gradu vrati "stari izgled", koji je davnašnji zemljotres poslao u istoriju. Stotine miliona evra su potrošene (proćerdane ili uložene?) na to. Opravdano ili ne? Ni sami Makedonci, nisu nam mnogo pomogli. Neki se ponose, a neki sve posmatraju kao veliku ludost. Kako bilo, Skoplje nije ličilo na socijalističku palanku (kako ga se sećaju generacije iz pedesetih), već na jedan čudan spoj preterivanja, kiča i romantike. Jer, kad se popale svetla, mostovi u daljini izgledali su čak i lepo.

Danju, jurili smo sa jednog događaja na drugi i centar grada gledali kroz prozor automobila... Gradski autobusi kakvi su kroz Beograd vozili devedesetih, mimoilazili su se sa našminkanim autobusima na sprat, kao sa londonskih razglednica.

Noću, prelazili smo Vardar...

Stara Skopska čaršija (neki kažu – turska, ali naši domaćini se na to ljute), sa druge strane reke, živi jedan drugi život. "Mirko narezuje ključeve". Peku se leblebije, semenke, i kikiriki. Rok svirka, na kaldrmi, pijemo odlično vino, pa ni zima ne smeta. Na vrhu strme ulice, mehana, u drvetu... I tavče na gravče.

Pred polazak, malo posle svitanja, hvatali smo još po koji delić makedonske prestonice. Ipak je za prave utiske, trebalo mnogo više vremena – centar je, uvek, samo "šminka" i materijal za razglednice. Jer tamo negde, iza "Trijumfalne kapije", pravo Skoplje polako se budilo...

Nasmevni se i ne beri gajle.