Mirjana Bobić Mojsilović, književnica - Recepti za srećan život

(Mirjana Bobić Mojsilović)

Poznata književnica, slikarka i kolumnista Mirjana Bobić Mojsilović početkom ove godine došla je na originalnu ideju da raspiše konkurs za kratku priču na temu sreće. U rekordnom roku dobila je više od 600 radova iz čitavog regiona, odabravši 51 priču koje su se našle u knjizi "Recepti za srećan život".

Multimedijalna umetnica je, uprkos obilju obaveza koje svakodnevno ima, odvojila vreme kako bi bila promoter ženskog MOZZART fjučers turnira koji je početkom septembra održan na terenima SC "Olimp". Tu priliku smo, naravno, iskoristili za intervju. Pitanja koja smo joj su postavili zapravo su naslovi najboljih priča koje je uvrstila u zbirku koju, kako sama kaže, svako treba da ima na noćnom stočiću i natenane gustira priču po priču...

Mirjana, možete li da zamislite želju unatraške?

– Mogu, naročito onu koja mi se ostvarila. Lepo je ponekad ići unazad i setiti se kako je nešto počelo, čak i kada se loše završilo.

Verujete li da postoje ljudi koji se jednostavno rode srećni?

– Ne mislim da se ljudi rode s posebnim srećnim kodom, ali mislim da mnogi srećni ljudi zapravo imaju, na neki način, zapisanu genetsku sreću – odnosno njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja i tako unazad do sedmog kolena, jedni druge su podsticali na izvesni koncept lakoće u životu. Na kraju – to donosi sreću. Oni koji se ne brinu i oni koji se ne plaše budućnosti, jesu srećni ljudi.

Igrate li ponekad na kartu sreće?

– Ja uvek igram na kartu rada. Ali pomislim kako bi bilo lepo da me nekada dotakne ta vrsta sreće – dobitak na lutriji, na pimer. Pa da onda usrećim sve ljude oko sebe, da im dam sve što im je potrebno, da ih vodim na putovanja, da im omogućim da se opuste.

Šta najviše prija vašoj duši?

– Mojoj duši najviše prija lepota. Kad kažem lepota, mislim na lep prizor, lep kadar ispred mojih očiju. Naravno, prija mi muzika, nasmejani i pristojni ljudi, prija mi kad vidim dobrotu, prija mi kad vidim da ljudi imaju smisla za humor i kada su dobronamerni. Prijaju mi dobre slike, umetnost, pozorište u kome doživim katarzu, naravno knjige koje me pomere ili toliko dobar film posle koga ne želim da spavam. Prija mi moja kuca kada dođe da se mazi, dobri odnosi u komšiluku, pupoljci mojih ruža, slika mora pred buru, dobro vino u dobrom društvu. Toliko ima divote oko nas, samo što se, nažalost, mnogi retko sete da je primete.

Kada obično kažete "Nit iz džepa, nit u džep"?

– Kada me se nešto ne tiče. Inače, sviđa mi se što ste sva pitanja u ovom razgovoru posvetili naslovima priča iz knjige "Recepti za srećan život". To je zbirka priča, nastala posle književnog konkursa koji sam raspisala. Najbolje priče su ušle u ovu zbirku koju sam objavila i to je knjiga koju bi svako trebalo da ima na noćnom stočiću. Priče treba da se čitaju polako, jedna po jedna. Ima mnogo divnih recepata za sreću. A znate šta je najdivnije? Meni se na konkurs javilo više od 600 ljudi iz Srbije, bivše SFRJ i iz dijaspore. Većina njih nema ni posao, ni stan, ni novac, mnogi nemaju ljubav, većina su u brigama oko kredita – a pisali su o sreći! Da, to je nešto što raduje moju dušu. Ljudi žele lepo, plemenito i uzvišeno, ali im to retko ko nudi.

Da li je život vrsta klackalice?

– Jeste, naravno da jeste. Nikome život nije savršen, ne postoji egzistencija koja je moguća bez silaska, a i kakav bi to život bio?

Ima li svaka vaša slika priču?

– Svaka slika i jeste nenapisan roman. Što je slika bolja, to više asocijacija izaziva, to je više mogućih priča. Na mojim novim slikama nema ljudi, to su pejzaži u koje simbolički svako može da uđe i da napravi svoju priču. Zanimljivi su mi komentari ljudi na društvenim mrežam,a Facebook ili Twitter kad vide neku moju sliku. Svako domašta ono što mu treba, a zar svrha umetnosti nije baš u tome? Na mojim pejzažima nema ljudi zato što su u tom trenutku nestali iz kadra jer – igraju se žmurke, ili vode ljubav, ili su otišli da dremnu, ili se kupaju u moru.

Dogodi li se da dan uhvatite na šašav način?

– Da, i to su najlepši dani. Kada sam bez ikakvog konkretnog povoda srećna i nasmejana, i kada bih, čini mi se, mogla da pomeram planine. A najbolje je kada je šašav dan okupan smehom. U stvari, šašav dan je onaj kada, u duhu divne priče Brane Crnčevića, ne samo da poželim da poljubim nebo, nego i poverujem da je to moguće.

Iz kakvih prijateljstava izvlačite pouku?

– Uglavnom iz loših, ali to nikako ne znači da te pouke kod mene traju dugo. Mnogo puta sam se razočarala u bliske ljude, ali šta da radim kad cement zlopamćenja kod mene jednostavno ne postoji. Sagrađena sam od drugačijeg materijala. Veoma brzo planem, lako se razočaram i naljutim, ali još brže se odljutim, opraštam, a što je najtužnije – često i zaboravim, pa mi se dešavalo u životu da više puta, zbog svoje širine, nadrljam od istih ljudi. A divna prijateljstva nas ne uče ničemu osim jednom – da je život lep i da se oko prijateljstva i svake druge lepote u životu, moramo truditi. I prijatelji i sreća i cveće – ne mogu da postoje ako se ne neguju.

Šta obično radite subotom uveče?

– Izlazim ili pravim večere za prijatelje. Volim da kuvam jer je ono vrsta kreacije. Volim to uzbuđenje kada mi dolaze gosti, kad zamiriše riba iz rerne i kad otvaramo vino. Pa to je to – nije poenta u tome koje si vino pio i koliko si ga popio, nego s kim.

Znate li šta još treba da ispunite da bi se vaš "Dan mrmota" uspešno završio?

– Osim kada sama sebi dam dozvolu da ne radim ništa, uspešnim "Danom mrmota" smatram svaki dan u kome odlazim na počinak sa mišlju da sam nešto uradila. Da sam radila, da mi dan nije prošao uludo. Naravno, imam i ja takve dane, ponekada samo mogu da sedim i da ne radim apsolutno ništa, međutim, onda sam uveče ljuta na sebe.

Pričajte nam o svojoj kćerki?

- Moja kćerka je moj najveći kritičar, najstroži, najobjektivniji i ima savršene primedbe, tako da mogu da vam kažem da je sada slušam u svemu. Ona je arhitekta, ima ukusa, obrazovana je i najbliža mi je osoba na svetu. O svemu što radim prvo se posavetujem s njom. Ako ona kaže da je nešto u redu, meni je to najveći impuls da nastavim dalje.

Verujete li uvek onima koji vam se zaklinju sa "časna reč"?

(Foto: mozzart sport, Branko Starčević)

– Časna reč, isto kao i "majke mi", u današnjem svetu izgubile su ono mistično i skoro božansko značenje koje su imale dok smo mi rasli. Ljudi danas, u ovom promenjenom sistemu vednosti, vole da se zakunu i kada ne govore istinu. Nekada se smatralo da kad daš reč, da je to to, a kad se kuneš u majku, da milion odsto govoriš istinu. Ali sve je danas srušeno, pa i to. Čak postoji i nova izreka da "od laži niko nije umro", što dovoljno govori o tome u kakvom svetu živimo. Ipak, ja verujem da svako od nas, na kraju, sam sebi plaća neisplaćene dugove. A svaka laž ili lažno zaklinjanje jeste lični neisplaćeni dug.

Buket koji vas najviše obraduje je načinjen od kog cveća i koje boje?

– Nećete verovati, od cveća koje najviše volim ne prave se buketi, a i to cveće ne miriše (da ne kažem da smrdi). Moje omiljeno cveće je neven. Narandžast, neodoljiv! Naravno, obožavam i ruže. Crvene.

Osmeh je vaš zaštitni znak, čemu se najslađe smejete?

– Prvo, najslađe se smejem sopstvenim glupostima. Nespretnostima, kada zabrljam usled brzine kojom pokušavam da uradim sve obaveze. A zatim se smejem dobrim vicevima, filmovima, šalama na internetu.

Ako vam život ponudi limun, kako odreagujete?

- a ponudio mi je limun, više puta. Progutam i osećam bol u grlu. Ali nije mi palo na pamet da, kao u istoimenoj priči iz knjige "Recepti za srećan život", dodam tekilu i so, da mi bude lepše. Moraću to da počnem da primenjujem.

Jeste li ikada s kićenjem jelke krenuli u novembru?

– Nisam, ali sam radila druge slične stvari. Na primer, jednom sam pozvala dečka na večeru, bio je novembar, a ja sam nasred sobe prostrla stolnjak i tanjire i pravili smo se da smo na plaži, na južnim morima, pili smo vino i jeli špagete i slušali morsku muziku i bilo je divno. Kao da smo bili na letovanju.

Dajete li novac uličnim sviračima?

– Ulične svirače retko viđam, ali volim da platim pesmu u kafani. Uvek platim bar jednu, jer mi je strašno da ljudi pevaju i sviraju, a da vi pevate i provodite se i da im ne date ni dinar. Ne ide.

Volite li decembarska jutra u Beogradu?

– Moram da kažem da mi zima i nije baš najomiljenije godišnje doba. Ja sam dete leta, volim sunce, more. Ipak, decembarska jutra imaju izvesne lepote u sebi, čak i kada je napolju hladno i kada je bljuzgavica – lepota decembarskog jutra za mene je uvek u vezi s Božićem i Novom godinom i posebnom atmosferom radosti koju osećam svuda oko sebe.

Možete li da zamislite život bez mobilnog telefona?

– Na žalost, ne mogu. Mobilni telefon je prokletstvo, ali i sreća. Ubrzava komunikaciju, olakšava je, ali nas i previše vezuje za sebe. Kud god da se okrenem danas, na ulici, u restoranu, u parku – ljudi su stalno zagledani u mali ekran. Više i ne primećuju jedni druge, a ni život, pošto stvarni život prolazi pored njih dok gledaju u ekrane i čekaju poruke u kojima neko treba da im javi gde je život. Zar to nije paradoks?

Pijete li jogurt svakoga dana?

– Ne pijem ga, ali volim jogurt. Svakog dana pijem vodu u ogromnim količinama, tri kafe dnevno, a zimi svakog dana neki domaći čaj. Vino pijem samo u društvu i samo za večeru.

Pravite li često pitu s višnjama?

– Pitu sa višnjama uopšte ne pravim, prepustila sam mami, pošto naša mama kuva najbolje na svetu i pravi najbolju pitu od višanja. Uzgred, ne jedem slatko ili ga jedem veoma retko, ali pita od višanja je moj omiljeniji kolač. Uostalom, može li da se zamisli nedelja popodne, a da nije začinjena prah šećerom sa mamine pite?

Da li ste kao devojčica samo gledali crtane filmove ili ste se bavili i sportom i koliko ga danas rekreativno upraznjavate?

– Gledala sam crtane filmove, naravno, ja sam generacija koja je odrasla na Politikinom zabavniku, ali takođe i generacija koja se igrala napolju. Nisam godinama videla devojčice da se igraju školice ili lastiša ili između dve vatre. Nisam baš neka sportistkinja, ali igram tenis godinama. Takođe, vežbala sam jogu, volim brzo hodanje, ponekad imam faze kada idem i u teretanu. Sve u svemu, mislim da treba mnogo više da se bavim rekreacijom.

ADA CIGANLIJA JE NAŠA OBEĆANA ZEMLJA

Postoji li za vas obećana zemlja?

– Da, obećana zemlja za mene je – Srbija. Mislim da je bez obzira na naše užase, naša posrnuća i mnoge probleme s kojima živimo skoro 25 godina, Srbija poslednje ostrvo slobode. A osim toga, mi ne možemo pobeći od sebe samih. Ima Konstantin Kavafi divnu pesmu "Grad", u kojoj, između ostalog, kaže da se ne može pobeći, jer "kud god da odeš, kud god da kreneš... tvoj grad će te pratiti." Dakle, od svih obećanih rajeva na svetu, postoji jedan koji nam je svima dostupan. Obećana zemlja i u bukvalnom i u prenosnom smislu je Ada Ciganlija. Ne treba ti ništa: gledaš u vodu, piješ limunadu i nađeš prijatelje.

ORDEN HILJADAMA IZUZETNIH ŽENA

Kome biste u Srbiji danas bez razmišljanja dodeli orden?

– Hiljadama izuzetnih žena, tihih žene koje nisu u javnosti i koje se bore da naprave neke živote svojim porodicama, onima koje se dovijaju da im deca budu sita i lepo vaspitana i dobri đaci i čista i ispeglana i koje uz to rade i neguju svoje muževe i svoje kuće i svoje brakove i kojima niko nikada nije rekao "svaka čast". E njima bih dala orden. Samo, nema toliko ordenja koliko ima izuzetnih žena.

Piše: Milorad Plazinić

Izvoz: