Plodovi savremene agrotehnologije u Srbiji - Kako radi "profesorsko" preduzeće "Zeleni hit" porodice Momirović

(Smiljana i Nebojša Momirović)

Potencijal poljoprivrede je ogroman, ali njegova realizacija podrazumeva potpunu posvećenost čitavog društva i koncentraciju pameti i veština svuda u Srbiji, kako u samom državnom vrhu, tako i u svim lokalnim samoupravama. Kad pominjemo poljoprivredu, uvek moramo da govorimo i o prehrambenoj industriji. Dok ne dođemo do viših faza prerade i višeg stepena plasmana proizvoda, poljoprivreda apsolutno neće biti naša razvojna šansa.

Ovako je dr Nebojša Momirović, profesor ratarstva i povrtarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i suvlasnik porodičnog preduzeća "Zeleni hit" u Batajnici, kod Zemuna, odgovorio na pitanje "Ekonometra" o tome koliko je poljoprivreda razvojna šansa Srbije, kako se to već godinama ističe. Ocene profesora Momirovića su tim više utemeljene i proverene u praksi, jer je veoma uspešno spojio naučno znanje sa neposrednim iskustvom u obradi zemljišta i proizvodnji povrća i voća, na porodičnom poljoprivrednom imanju "Zeleni hit". Kako je počelo?

- Preduzeće "Zeleni hit" nastalo je kada sam se kao mlad i ambiciozan istraživač na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu vratio sa usavršavanja u Americi, Holandiji i Izraelu 1999. godine i kada sam shvatio da kod nas ne postoje ni volja ni sredstva da se ovako ozbiljan rad finansira. Tada sam sa suprugom Smiljanom odlučio da osnujemo firmu i najpre smo zakupili zemlju i nekoliko objekata da bismo znanjem i radom došli do sadašnja četiri hektara na kojima se bavimo svim poljima moderne agrotehnologije.

Ekipa "Ekonometra" je krajem avgusta posetila ovo imanje. Uz ljubazne domaćine dočekala su nas ogledna polja šećerne
repe, kukuruza, soje i pšenice, plastenici puni zrelih plodova paprike, paradajza i krastavca, zasadi jagode, maline i borovnice, ali i letnjikovac u cveću, koje je takođe jedan od proizvoda kojim se s pravom ponose.

Supruga Smiljana, inženjer zaštite bilja, direktorka je preduzeća i bavi se operativnim menadžmentom. Profesor Momirović zadužen je za istraživanje i razvoj, koji teku uz pomoć njegovih mladih saradnika doktoranata na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i uz nesebičnu podršku kolega sa katedre i celog Beogradskog univerziteta. Preko leta im se pridružuju i ćerke od kojih je starija student prve godine hortikulture i planira da nastavi porodični posao i da se bavi oplemenjivanjem biljaka, dok je mlađa odličan đak druge godine gimnazije.

- "Zeleni hit" je porodično preduzeće osnovano 2000. godine i nalazi se na imanju koje je ranije bilo u posedu PIK "Zemun". Bivše društveno preduzeće je meni i mojim kolegama sa katedre nesebično pomagalo u našim istraživanjima. Tu sam uradio svoju magistraturu, a doktorat na Institutu za kukuruz. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina PIK "Zemun" je bio značajan proizvođač povrća za izvoz. Uživali smo njihovo gostoprimstvo da se bavimo naučnim radom, a zauzvrat smo im kontinuirano pomagali u usavršavanju tehnologije gajenja ratarskih i povrtarskih useva – kaže profesor Nebojša Momirović u razgovoru za "Ekonometar".

Danas "Zeleni hit" regrutuje najbolje studente Poljoprivrednog fakulteta za svoje saradnike. Neki od njih upravo na imanju rade svoje doktorske disertacije, a neki su ih ranijih godina završili i danas se nalaze na značajnim pozicijama u domaćim i stranim kompanijama i institucijama. Sagovornik "Ekonometra" kaže da studenti "na ovaj način najpre mogu da steknu predstavu da su znanje i veština roba i da vrede upravo onoliko koliko su spremni da se dokažu kroz rezultate svog rada".

- Studenti su kroz radnu praksu povećali uspeh na predispitnim obavezama za 30 do 40% i postižu odlične rezultate, jer imaju neophodnu vizuelnu i praktičnu potvrdu teorijskih znanja koja usvajaju nakon obavljene prakse. Student kasnije na predavanjima ima ličnu identifikaciju, zna da to o čemu uči stvarno postoji, živi, nije samo teorija. Takođe, nije isto pročitati i videti sve te vrste salata i probati ih na samom imanju.

"Zeleni hit" se bavi selekcionim radom, novim tehnologijama, obukom proizvođača i vođenjem njihove proizvodnje, kao i konsultantskim poslom direktno na imanjima. Ima 22 stalno zaposlena radnika i desetak sezonskih. Kada se započne novi projekat, izbrendira se proizvod na zapadnom tržištu i prepušta proizvođačima da ga sami dalje razvijaju. Tako kompanija predstavlja neku vrstu inkubatora.

- Mi uglavnom naše istraživačke aktivnosti finansiramo kroz komercijalni nastup na tržištu. Tako i prvi proveravamo svaku tehnološku promenu koju primenimo i imamo direktnu praktičnu potvrdu u kojoj smo meri dobri u istraživanjima novih modela proizvodnje i u kasnijem radu sa drugim proizvođačima. To je inače problem dobrog dela naših istraživača, što njihov rad nema praktičnu potvrdu i proveru, a istraživanja koja ne daju konkretnu tehnologiju ili proizvod ne bi trebalo ni da budu finansirana od strane države. Mi smo mala zemlja koja nema dovoljno para za fundamentalnu nauku, već se moramo usmeriti na primenjena istraživanja i razvoj praktične pameti – objašnjava prof. Momirović.

Najznačajnije kulture koje se gaje i razvijaju na dobru u Batajnici su paprika, paradajz i krastavac.

- Kod paprike se trudimo da upotrebimo najkvalitetnija đubriva koja istovremeno održavaju plodnost zemljišta i dobro fitosanitarno stanje. Neprestano se trudimo da kroz ekologizaciju (biologizaciju) konvencionalne i integralne tehnologije gajenja unapredimo kvalitet i zdravstvenu ispravnost povrća. Na našem oglednom polju u gajenju povrća je sve osim mineralne ishrane na strogim biološkim osnovama, poput organske proizvodnje. Ovde nema korišćenja pesticida ili su svedeni na najmanju moguću meru, a zaštita je potpuno biološkog karaktera. Biljka raste na podlozi koja je mešavina kokosove kore i kokosovog vlakna, što je organski proizvod, za razliku od mineralne vune. Pošto imamo i plastenike u kojima povrće gajimo klasično na zemljištu, na ovaj način upoređujemo različite modele gajenja i vršimo njihovu optimizaciju u tehničkom, biološkom i ekonomskom pogledu. Prinos paprike na našem imanju u rangu je sa holandskim prinosom – ističe profesor Momirović.

Zdravstvena ispravnost je besprekorna, a još jedna osobina koja favorizuje kvalitet jeste biološka vrednost ovog proizvoda. Pošto nema fitotoksičnosti čestim tretiranjem fungicidima, a naročito insekticidima, plodovi sadrže mnogo više vitamina i različitih materija – antioksidansa.

- Zatim sledi poslednji nivo biologizacije kada izbacivanjem sintetičkih mineralnih đubriva dolazite na nivo potpuno ekološke ili biološke poljoprivrede, kod nas poznate pod terminom organska poljoprivreda. Mada su prinosi niži u izvesnom stepenu, biološka vrednost proizvoda u očuvanim agroekosistemima raste i to je proizvod koji je praktično superioran. Ali, svaki prelazak sa starog na novo, i na novu tehnologiju, podrazumeva nekoliko puta viši nivo znanja i praktičnog iskustva, što kod nas najčešće izostaje.

Prof. Momirović kaže da je u samo početku, kada je "Zeleni hit" pre pet - šest godina počeo ozbiljnije da ulaže u integralnu proizvodnju i biološku zaštitu, postojala doza straha da naše tržište to neće razumeti i da ne može da se ostvari neko značajno povećanje u ceni povrća. Ali, prema njegovim rečima, "grdno smo se prevarili".

- Kada je relativno stabilan odnos ponude i tražnje na tržištu, mi smo u stanju da naš proizvod prodamo "na veliko" i po dva puta višoj ceni u odnosu na standardni kvalitet iz konvencionalne proizvodnje. Radimo sa pojedinim marketima, ali ne brendiramo svoje povrće iz prostog razloga što još uvek nemamo količinu dovoljnu za tržište.

Iz plastenika koji je pokazao profesor Momirović, na površini od 16 ari, ove godine će biti proizvedeno skoro 50 tona paprike. Komercijalni proizvođači koji rade na zemljištu sa tehnologijom "Zelenog hita" proizvedu još oko 3.000 tona paprike ekstra klase i deo tog prinosa završi u Srbiji, a najveći deo se izveze u Hrvatsku, Sloveniju i Austriju.

"Zeleni hit" nije proizvodno orijentisan, već se prvenstveno bavi istraživanjem i razvojem. Ipak, kada bi zasnivali komercijalnu proizvodnju, prema rečima sagovornika "Ekonometar", mogla bi da se ostvari realna produkcija od 1.200 i više tona ekstra povrća godišnje, sa površine od četiri hektara.

- Pošto imamo drugačije segmentiran proizvodni portfolio, tako da eksperimentalno uzgajamo čak i cveće, trenutno uspevamo i da isplatimo kompletne plate, ali i da se bavimo investicijama. Takođe, postoji jako puno našeg rada koji ne može da se verifikuje samo kroz proizvod. To je deo prenete vrednosti uloženog rada na oglednom polju koji se verifikuje u trgovini za proizvođače neophodnim repromaterijalima, kao što su seme i sadni materijal - kaže profesor Momirović.

On objašnjava da postoje različiti tipovi saradnje sa poljoprivrednim proizvođačima koji kroz kupovinu repromaterijala - riva, sadnog materijala, rasada – kupuju i uslugu savetovanja. U radu sa njima"Zeleni hit" je dosad najviše uradio u Sremu i celoj Vojvodini u proizvodnji paprike, i u dolini Morave i Leskovcu, u proizvodnji paradajza.

- Mnogi smatraju da plasman proizvoda nije toliko bitan i da će moći to da urade sami, ali posle nekog vremena shvate da tržište mora stalno da se razvija, i da uz novu tehnologiju trebamo i nova tržišta za novu vrstu kvaliteta i višu cenu. Tu su domaći okviri nedovoljni i po obimu i po ceni i onda morate da pronađete plasman van zemlje. U Srbiji se razvoj i investiciona aktivnost u proizvodnji jagodastog, koštičavog i jabučastog voća i povrća dešava samo u regionima gde su proizvođači izrazito usmereni na izvoz. Sve što je usmereno na domaće tržište trpi veliki pad, jer je, po mojoj proceni, kupovna moć građana smanjila potrošnju svežeg povrća i voća u ovoj godini za 30 do 40%.

Profesor Momirović tvrdi da je naša poljoprivreda, generalno posmatrano, trenutno potpuno ruinirana i da je razorena baš kao i država i većina državnih institucija.

- Potencijal poljoprivrede je ogroman, ali njegova realizacija podrazumeva potpunu posvećenost čitavog društva, prvenstveno državnog vrha i odabir sposobnih i kvalitetnih ljudi u svim proizvodnim regionima u Srbiji. Moramo stalno da vršimo koncentraciju znanja i kapitala, tamo gde za to postoje najbolji prirodni uslovi. Vlada i njen premijer moraju da postave razvoj poljoprivrede kao osnovni strateški cilj i formiraju svoj odgovarajući ekspertski tim. Razvoj agrobiznisa ne sme da bude obaveza samo ili isključivo Ministarstva poljoprivrede. A kada govorimo o poljoprivredi, uvek moramo da govorimo i o prehrambenoj industriji. Dok ne dođemo do višeg stepena i viših faza prerade, poljoprivreda apsolutno neće biti naša razvojna šansa.

Sagovornik "Ekonometra" ističe da se trenutno razvoj dešava stihijski, pa su za njega najzaslužniji oni koji sebi grade tržište u Srbiji, a to su najčešće vodeće strane kompanije.

- Mi iz poljoprivrede i prehrambene industrije ostvarimo do 8 mlrd EUR bruto društvenog dohotka na godišnjem nivou. Izvoz je oko dve do 2,5 mil USD. Zbog niske početne osnove sigurno ćemo imati konstantan rast, ali koliko brz to je već drugo pitanje. Svakako nedovoljno sa stanovišta našeg potencijala, jer ako bismo ostvarili integralni koncept razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije, koji bi bio državni projekat iza koga bi stali svi politički subjekti u Srbiji, mi bismo do pet-šest milijardi izvoza došli relativno lako i brzo, za samo nekoliko godina. To znači da bismo za desetak godina imali prihode kao Hrvatska od turizma, možda i značajno veće.

- Trenutno ja vidim stalno ometanje tih procesa, čak i kada se dešavaju kao spontani prodori, bilo u tehnološkom ili poslovnom smislu. Od uticaja stranog faktora do lobista i moćnih finansijskih i privrednih asocijacija u zemlji, u kojima se većina političara vrlo lepo snalazi - navodi profesor Nebojša Momirović, koji je skeptičan i po pitanju EU fondova i eventualnih sredstava koja bismo mogli povući za poljoprivredu, jer sumnja u brzinu prihvatanja standarda EU u procedurama za prijavu i odabir dobrih projekata

Kada je reč o perspektivi "Zelenog hita", kaže da je preduzeće u istraživačkom radu i konkretnom postignuću, trenutno, gotovo u rangu Izraelaca.

- U tehnologiji gajenja paprike u zaštićenom prostoru na zemljištu, daleko smo najbolji u regionu, ali nam Holanđani još uvek mnogo beže u naprednoj hidroponskoj tehnologiji sa grejanjem. Ako nastavimo svoj razvoj ovim tempom, za deceniju ili dve bićemo top institucija. Da li ćemo prerasti u naučni institut ili ćemo ostati privatno preduzeće sa jakim naglaskom na inovativnost i edukaciju proizvođača, ili ćemo se možda transformisati u inovacioni trening centar, zavisiće od mnogo faktora – političih okolnosti, ekonomskih prilika u zemlji, globalnih ekonomskih tokova. Želimo dalje da podižemo našu i konkurentnost naših proizvođača, a ja i dalje imam visok stepen optimizma da ćemo uspeti. Voleo bih da ti procesi teku mnogo brže i siguran sam da bi uz naše znanje i uz odgovarajuću društvenu podršku mogli da, što se tiče agrara, promenimo sliku Srbije i da za nekih desetak godina postanemo zaista regionalna sila u tom pogledu.

Ogledna polja

- U Vojvodini se potpuno promenila struktura proizvodnje kada je reč o ratarstvu i sada su to pravi veliki komercijalni proizvođači koji su potpuno konkurentni na globalnom evropskom i svetskom tržištu. Oni polako prelaze u preciznu ratarsku proizvodnju koja podrazumeva visok tehnološki nivo i velika znanja i veštine. Iako je i dalje reč o konvencionalnoj
poljoprivredi, uzevši u obzir njenu multifunkcionalnost i preciznost, ona je u posledičnom smislu vrlo napredna sa stanovišta zaštite životne sredine i očuvanja biodiverziteta.

- Zato smo ove godine počeli da radimo jedno ozbiljno dugoročno istraživanje koje će trajati najmanje 12 godina. Napravićemo tri pune rotacije u četvoropoljnom plodoredu koji je osnova intenzivne proizvodnje u ratarstvu – tu su šećerna repa, kukuruz, soja i pšenica. Prihvatili smo se toga da energiju sunca, odnosno fotosintetsku aktivnost biljaka, iskoristimo na najbolji mogući način – da čuvam zemljište, odnosno njegov proizvodni potencijal i dobro fitosanitarno i zdravetveno stanje, da očuvamo i životnu sredinu, a da ipak postižemo enormno visoke prinose kako bismo bili konkurentni na svetskom tržištu.

Proizvodnja sadnica jagoda sa Italijanima

- Sa Italijanima smo dogovorili da u Batajnici radimo i proizvodnju osnovnog sadnog materijala i u tome imamo podršku i kompetentnih ljudi iz Ministarstva poljoprivrede. Uskoro ćemo moći da proizvodimo sertifikovani zeleni živić (sadnica jagode) u Srbiji po ceni od deset dinara, dok sada preovlađuje uvoz frigo živića po ceni od 23 dinara, a naša superiorna sertifikovana kontejnerska sadnica košta 25 dinara. Počećemo zajedno sa italijanskim partnerima da se bavimo i selekcionim radom na jagodi i sorte će biti birane ovde u Srbiji, a ne u Italiji, jer su tamo drugačiji klimatski uslovi. Suština je da dobijemo proizvodnju jagoda namenjenu izvozu koja je po prinosu i ceni konkurentna u čitavoj Evropi – naglašava prof. Momirović.

Hortikultura u Holandiji

- Mi u Srbiji imamo izuzetnu šansu da u hortikulturnoj proizvodnji na ovaj način uposlimo mala porodična gazdinstva koja su potpuno nekonkurentna u velikoj poljoprivredi, ali moramo da pronađemo efikasan sistem podrške, obuke, praćenja i koordinisanog razvoja tržišta koje podrazumeva i otkup i plansku proizvodnju. Na primer, u Holandiji se proizvodnjom u hortikulturi bave na 10.500 hektara zaštićenog prostora, od čega je 5.000 hektara pod povrćem, 5.000 pod cvećem i 500 hektara je rasadnička proizvodnja. Uglavnom je reč o porodičnom biznisu. Godišnji prihod osciluje veoma malo i kreće se oko osam do 8,5 mlrd EUR. U povrću su stigli do cene od oko 50 EUR po kvadratnom metru, a u cveću čak i preko 100 EUR. Pritom se znanje viših savetnika i direktnih proizvođača na terenu razlikuje samo u nijansama - objašnjava prof. Nebojša Momirović.

Ekonomski motiv

- Kukuruz je strateški proizvod u Srbiji koji se gaji na preko 1,2 miliona hektara, a trebalo bi da se koristi na dva načina: kao osnova za razvoj stočarstva i prehrambene industrije i kao energetski usev u budućnosti koji će služiti kao alternativni izvor bioetanola ili biofurfurola. Soja je funkcionalna hrana u ishrani i ljudi i životinja i ima veliki potencijal u bioenergetskom smislu jer daje znatnu količinu žetvenih ostataka visoke kalorične vrednosti. Kada ljudima prenesete ova znanja i kada uvide jak ekonomski motiv veoma brzo se menja svest, pa je tako već primetno da ratari manje spaljuju žetvene ostatke na njivama. Napravljeno je nekoliko velikih centara za paletiranje, kao i energane koje koriste upravo žetvene ostatke, recimo u Zrenjaninu, i automatski smo dobili tražnju koja vrlo brzo poništava lošu poljoprivrednu praksu – ističe profesor Momirović.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )