Aleksandar Ignjovski, fudbaler i juvelir umetničkih predmeta - Umetnik

Aleksandar Ignjovski (Foto: mozzart sport)

Poznajete ih, ili vam se barem to tako čini, sa sportskih terena ili sa stranica "žute štampe", međutim nemali broj njih može da se pohvali i zanimljivim hobijima, interesovanjima, pasijama... MOZZART Sport vam predstavlja neku drugu, malo poznatu, ali možda time i interesantniju stranu naših atleta

On je mlad, talentovan, nastupa u jednoj od najjačih liga sveta, igra za reprezentaciju Srbije, ali je Aleksandar Ignjovski zanimljiv i zbog dara za slikarstvo i juvelirstvo

Aleksandar Ignjovski ima samo 22 godine, a već četiri sezone nastupa u Nemačkoj – prvo u članu Cvajte, Minhenu 1860, kao pozajmljeni fudbaler matičnog kluba OFK Beograda, a potom od 2011. kao igrač Verdera u Bundesligi. Nedavno završeno prvenstvo nije bilo baš najuspešnjije za ekipu iz Bremena, ali je reprezentativac Srbije mogao da bude zadovoljan partijama koje je pružao, posebno u drugom delu sezone. Međutim, ovog puta fudbal nas nije ni najmanje zanimao, već smo s mladim vezistom razgovarali o njegovoj pasiji – slikarstvu.

Odakle ti "gen" za umetnost?

– Ne znam, verovatno od moje tetke koja se time bavi čitavog života i završila je likovnu akademiju. Mislim da mi je to "došlo" sa te strane, pošto mi se mama bavila gimnastikom, dok je otac završio vojnu gimnaziju, tako da od njih to nisam mogao da "pokupim".

Kada si shvatio da umeš i da voliš da slikaš?

– Odmalena sam voleo da se igram bojicama, ali sa nekih 12-13 godina počeo sam da radim "ozbiljnije" crteže. Roditelji su primetili da imam dara za to, pa su mi priuštili i pribor, a čak su neke moje crteže i uramili. Voleo sam da crtam leptire, bili su mi interesantni jer imaju dosta boja.

Da li si lako odabrao srednju školu?

– Nije mi bilo lako pošto je to bila prekretnica između fudbala i školovanja. Jednom prilikom sam išao u neku galeriju da uramim crtež i gospođa koja je tamo radila rekla mi je da u Beogradu postoji "Tehnoart škola" na Zvezdari koja bi bila super za mene, pošto profesori imaju razumevanja, pa ću moći da uskladim sa fudbalom, a i blizu je Karaburmi. Tako je i bilo, zaista su imali mnogo razumevanja za moje treninge, posebno kada sam počeo da dobijam pozive za nacionalne selekcije i kada sam ušao u prvi tim OFK Beograda.

(Foto: mozzart sport)

Da li si bio "čudan" lik jer si u umetničkoj školi, a treniraš fudbal?

– Jesam na neki način. U toj školi su uglavnom antisportisti, umetnici, opušteni ljudi, pa sam im možda bio malo neobičan. Ali bilo im je drago zbog mojih uspeha i na ovom polju.

Zbog čega si odabrao baš smer "juvelir umetničkih predmeta"?

– Tada su postojala četiri smera, čini mi se da ih sada ima jedan ili dva više. Ne znam, to me je zaista interesovalo. Svi predmeti su zanimljivi, ali me je najviše privlačio proces izrade nakita.

Šta najviše voliš da izrađuješ?

– Prstenje. Ono mi je najinteresantnije. Ogrlice se dugo rade i uglavnom se posao sastoji od spajanja karika, pa mi je to malo dosadno.

Da li sam kreiraš komade koje izrađuješ?

– Svi predmeti koje smo pravili su unikati čiji su kompletni autori bili učenici. Prvo bi nam profesori dali zadatak da "iz glave", uradimo na primer 20 skica prstena. Zatim bi na kraju meseca odabrali najbolje, a nama bi dali materijal i novi zadatak da izradimo to što smo sami nacrtali. U "Tehnoartu" postoji prelepa galerija u kojoj su izloženi radovi učenika. Moram da kažem da ima predivnih primeraka.

Baviš se i slikanjem. Šta te više ispunjava?

– Trenutno zbog fudbala, odnosno napornih treninga i čestih utakmica, nemam baš previše vremena da se bavim ni jednim ni drugim, ali moram da kažem da mi je interesantnija izrada nakita. To me baš ispunjava, mada volim i slikarstvo.

Da li po završetku fudbalske karijere nameravaš da se baviš time?

– Samo iz hobija, zato što mi prija i opušta me, ali profesionalno ne zbog toga što to zahteva mnogo vremena, a ja se nadam da ću posle fudbalske karijere moći da ga trošim na neke neobaveznije stvari.

Rekao si da nemaš kada da se baviš hobijima, ali da li ipak povremeno stigneš da nešto nacrtaš?

– Stignem ponekad da naslikam nešto dok izradom nakita ne uspevam da se bavim pošto mi je sav pribor ovde, u Pančevu.

Poznaješ li još nekog fudbalera sa sličnim umetničkim sklonostima?

– Ne znam, zaista, ni ovde i "preko". Niti poznajem lično, niti sam čuo. Čak je i u Nemačkoj ljudima strano da se neki fudbaler bavi slikarstvom ili izradom nakita. Nažalost, nemam u ovoj profesiji one sa kojima bih mogao da pričam o tome. Bojim se da fudbalere interesuju neke druge stvari.

Koji umetnički pravac ti je najdraži, koji ti najviše odgovara i koji umetnici su tvoji uzori?

– Nemam neki određeni pravac koji bih mogao da nazovem omiljenim. Jednostavno, volim umetnost, volim da vidim kako umetnici na različite načine prezentuju neke stvari, da li iz života, da li iz njihove sopstvene mašte. Nažalost, mislim da kod nas umetnost ne dobija prostor koji zaslužuje i da se u nju ne ulaže dovoljno. U inostranstvu je situacija mnogo bolja, više novca se odvaja za prave vrednosti. Ni među slikarima nemam nekog idola. U školi sam imao predmet slikarstvo, ali smo mnogo više imali praktičnog rada vezanog za moj smer.

Kako tvoji saigrači reaguju na tvoj hobi?

– Mislim da oni sa kojima nastupam u reprezentaciji i ne znaju da sam išao u tu školu. Oni iz Verdera znaju, ali im je to malo čudno.

Piše: Vedrana Nikolić

izvor :