Bez pomoći države čeka ih katanac - Većina firmi u restrukturiranju nije spremna za tržište

Proces restrukturiranja društvenih preduzeća, započet pre više od deset godina, u kome su utrošene na desetine miliona evra javnih prihoda, trebalo bi da se okonča sredinom naredne godine, a u resornom ministarstvu tvrde da produžetka roka neće biti, iako je jasno da je malo koja firma iz te grupacije uspela da stane na sopstvene noge.

To je i glavni razlog zbog čega neki sindikati i poslanici traže da one još neko vreme budu na državnim jaslama, ali je i većina ekonomista saglasna da odlaganje više nema nikakvog smisla.

Prvi veliki talas u kome je nekoliko desetina preduzeća uvedeno u restrukturiranje počeo je 2002, odmah po usvajanju sada važećeg Zakona o privatizaciji, uz ambiciju da se očiste od nepotrebnih poslova, viška radnika i da se osposobe za tržište i prodaju. Toj grupaciji pridružila se takođe velika grupa firmi u drugom talasu, posle 2008. godine, kada je iz mase poništenih privatizacija izdvojila sve značajnije sisteme sa većim brojem zaposlenih.

U ovom trenutku 176 firmi nalazi se u restrukturiranju, a među njima su i mnoge nekada poznate fabrike poput "Ikarbusa", "Želvoza", RTB "Bora", Fabrike kablova iz Jagodine, "Petrohemija", "Župa", IMT, IMR, "Prva petoletka", "Magnohrom", "Fabrika vagona Kraljevo"... Iako nema precizne računice koliko je ostalu srpsku privredu koštalo restrukturiranje nekadašnjih giganata, činjenica je da su samo za takozvane direktne subvencije iz budžeta u ovoj godini izdvojene 2,4 milijarde dinara , što je ipak manje nego u prošloj, kada su utrošene tri milijarde, ili u 2011. kada je to iznosilo 3,7 milijardi dinara. Najveći deo tog novca potrošen je na plate zaposlenih, ali nisu mali deo kolača dobile ni razne privilegovane konsultantske kuće, od kojih su neke gotovo isključivo od toga živele. Naime, preduzeća u restrukturiranju u obavezi su da imaju konsultanta, a njihove usluge plaćaju iz sopstvenih prihoda čak i kada samo potvrđuju poteze koje kreiraju često daleko stručnije službe iz samih firmi.

Uz direktne subvencije, restrukturiranje je srpskoj ekonomiji uspostavilo i mnogo ozbiljnije račune. Državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, Aleksandar Ljubić nedavno je podsetio da "ta preduzeća ne plaćajući poreze, doprinose, takse, gas, struju i sve ostalo, generišu gubitak koji godišnje iznosi i preko 700 mil EUR". To je i bio razlog za izmenu Zakona o privatizaciji kojim je predviđeno da se one do 30. juna naredne godine privatizuju "ili kroz prodaju kapitala, ili kroz prodaju imovine ili kroz stečajni postupak", jer u sadašnjem obliku ne mogu da opstanu na tržištu.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, potvrđuje za "Danas" da će skidanje sa državnog budžeta preživeti samo mali broj ovih preduzeća, ali kaže da crta mora da se povuče, jer je taj proces trajao dugo sa slabim efektima i sve većim zaduživanjem.

- Iako se ne može poreći dobra namera više vlada koje su razne firme uvodile u restrukturiranje, proces je više vodio ka likvidaciji nego njihovom oporavku. Svaka vlada je tom problemu prilazila kao "vrućem krompiru", ni jedna nije ulazila u suštinu i sve se svodilo na to da se iz budžeta obezbedi novac tek za opstanak, pre svega za plate radnika. Očekivalo se ili da će fabrika sama da reši probleme ili da će se pojaviti kupac. Uz to, novac koji je izdvojen nije mogao da obezbedi novu proizvodnju, pa su najkvalitetniji radnici odlazili, tržište se gubilo, kao i korak u tehnološkom razvoju - kaže Savić i dodaje da je veliki broj firmi iz te grupacije već završio u stečaju ili likvidaciji, a da mnoge sada još aktivne očekuje ista sudbina.

Nešto bi, ipak, moglo da se popravi, ali je potrebna bitno drugačija uloga države, kaže Savić i navodi primer "Industrije motora i traktora", koja je, smeštena na atraktivnoj novobeogradskoj lokaciji, davno mogla da se proda a za dobijeni novac, u industrijskoj zoni da se izgradi tehnološki moderniji pogon. Ipak, tih 18 hektara u prvoj građevinskoj zoni, kao da su čuvani za nekog od tajkuna, a fabrika je samo održavana da ne propadne.

- To je proizvodnja u koju je trebalo ulagati, po njoj je Srbija već bila poznata. Podsećam da IMT-ovih traktora nema na otpadu, da su jednostavni, laki za održavanje, dugovečni, prihvatljivi za našu konfiguraciju zemljišta ali i za mnoga druga tržišta, a mogu se proizvoditi i po ceni do 10.000 EUR, što je dobra poslovna perspektiva - ističe sagovornik "Danas".

I profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu, Petar Petrović, koji je i jedan od rukovodilaca projekta Nacionalne tehnološke platforme Srbije, slaže se da proces restrukturiranja mora da se okonča, ali dodaje i da je u toj grupi firmi zarobljen ogroman razvojni potencijal koji godinama izmiče pažnji ekonomskih stratega.

- Srbiji je potrebna nova, revidirana strategija i politika industrijskog razvoja. Ona mora da bude realna, ambiciozna i bazirana na unutrašnjim resursima, našoj tradiciji i da ima jak oslonac na tehnologiju. Imperativno, mora da se napusti koncept razvoja baziran na jeftinoj fizičkoj radnoj snazi i da se vrlo ambiciozno fokusira na nove proizvodne tehnologije, posebno industrijske ICT tehnologije, automatizaciju, robotiku i mehatroniku, jer je konkurentnost na globalnom tržištu nemoguće graditi bez tehnologije - ističe Petrović i naglašava da je proces evropske integracije dobra prilika za transfer savremenih tehnologija, ali da je za te procese Srbiji potrebna jaka endogene komponente koja se oslanja na inženjersku struku i nauku.

Povratak otpisanih

- U grupu preduzeća koja i pored decenijskog propadanja još imaju potencijal da se vrate na tržište, spadaju i firme u likvidaciji. Savršen primer je "Jastrebac" iz Niša, koji je od totalnog uništenja, za samo par godina vraćen u proizvodnu funkciju i ponovo osvaja nekadašnja tržišta i postaje uspešan izvoznik - tvrdi profesor Petar Petrović.

On dodaje da to može da se postigne i u slučaju IMT-a i IMR-a, i to uz uslov da fabrika ostane na sadašnjoj lokaciji, ali da se ona uredi po programu koji je razvio nemački Fraunhofer institut, "MorgenStat - Cyty of the Future" i koji podrazumeva izgradnju modernog industrijskog centra u gradskom jezgru, gde bi se proizvodnja za tri do pet godina dovela najmanje do polovine projektovanih kapaciteta, a broj radnika udvostručio.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Danas" od 14.05.2013.)