Sonja Petrović, košarkašica - Nikad se ne predajem

(Sonja Petrović)

Sonja Petrović je jedna od najboljih profesionalnih košarkašica na svetu. Ima ugovore sa dva najbolja kluba na planeti. Član je "Spartaka" iz Moskve, četvorostrukog prvaka Evrope, i "Čikaga", šampiona Amerike.

Rođena je 18. februara 1989. u Beogradu u braku Radoslava i Nevenke. Ima dve godine stariju sestru Milenu. Sve vreme školovanja bila je "vukovac" i đak generacije, a sad je na kraju studija organizacionih nauka u Beogradu.

Košarku je počela da igra u "Čukaričkom", koji je osnovao i kao trener vodio njen otac, do tada generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije. Za reprezentaciju Srbije odigrala je više od 100 utakmica, a 2007. je proglašena za najbolju mladu igračicu Evrope.

Koji srpski klub je bio i vaš?

- Košarku igram 17 godina. Prvih šest godina bila sam u Čukaričkom, a posle toga u "Crvenoj zvezdi" za koju sam igrala sve do odlaska u inostranstvo. Ponosno kažem da su "crveno-beli" moj klub i moja najveća sportska ljubav.

Kako vam je u "Spartaku"?

- Sve je na najvišem nivou. Ono što nas izdvaja od ostalih ekipa jeste porodična atmosfera. Meni je ovo peta sezona u klubu, i to je najbolji dokaz da smo svi zadovoljni, a "Spartaku" dugujem posebnu zahvalnost što mi je dozvolio da igram i za "Čikago". To se pamti zauvek.

Koliko ste plaćeni?

- U svakom ugovoru stoji da je iznos poslovna tajna. Jedino mogu da kažem da su za vrhunske igračice iznosi u Evropi veći nego u Americi.

A šta je s igrom za državni tim?

- Meni telo kaže: "Bilo je dosta". U periodu mog najvećeg rasta, oko 16. godine, bila sam vrlo opterećena. Zatim su usledili veliki napori u klupskim mečevima, pa i česte povrede. To je jedini razlog što u 23. godini i ne razmišljam o najboljem sastavu Srbije već o – skorom završetku karijere!

Sem novca, šta ste sve dobili od sporta...

- Košarka mi je omogućila mnogo toga: stekla sam nove prijatelje, proputovala svet, naučila nekoliko jezika... Ipak, najveći doprinos je filozofija života. Jer, to je brza igra, sve se odlučuje u trenutku, na malom prostoru, a pravila su komplikovana i zato smatram da košarka veoma razvija inteligenciju igrača.

...a šta ste izgubili?

- Iskreno rečeno, najviše sam izgubila – zdravlje. Iako u svetu profesionalnih sportista važim i dalje za mladog igrača, moje telo se svakog jutra ne oseća tako. Zbog toga me budućnost malo i plaši. Pored toga, iako se trudimo da što više budemo zajedno, veoma mi nedostaje porodica.

Šta obeležava vašu igru...

- Tokom karijere sam radila s 23 trenera i svaki od njih je potencirao moje dobre osobine, a korigovao loše. Moj sportski moto je – nikad se ne predaj!

...a šta vaš život?

- Sama sam izabrala životni put i zato nemam pravo na nezadovoljstvo. Ovu odluku upotpunjujem uspehom i lepotom življenja. A da bih uspela moram snažno da verujem u ono što želim da bi to postalo moja stvarnost.

Učite li iz pobeda...

- Uvek sam bila u ekipama koje su imale veliki broj pobeda, ali pobeda nikad nije dosta, jer uz njih idu radost, zadovoljstvo, strast... Zato je svaka sledeća utakmica najvažnija. Uz velike ekipe, a i uz velike igrače, idu, ponekad, i velike greške, a sve ovo može da se prenese i na svakodnevicu, na život. Zato je vera u uspeh pola puta do cilja.

...a iz poraza?

- Neuspeh je samo jedna stepenica na putu ka uspehu i zato bi posle trenutnog bola, tuge, žala odmah trebalo da sledi rad. Jer, bez velikog rada, hrabrosti i vere u sebe ne ide se na pobedu.

Da li imate ljubav?

- Posle povreda i vremena provedenog po bolnicama, teretanama opet uživam u mojoj prvoj ljubavi, u košarci. Razume se – tu su i simpatije... Ali sportski stil života, ipak, sve diktira i sve uslovljava, pa i ljubav.

Šta vam je važno kod muškarca?

- Važno je mnogo toga: šarm, obrazovanje, sposobnost, stil... Međutim, za moj nomadski život najvažniji su iskrenost i poverenje.

Kad se osećate moćno?

- Kada mi neko kaže da misli isto što i ja ili da bi odigrao isto što i ja. Osećaj da je odluka ispravna i kvalitetna donosi sigurnost. Ipak, znam i da tamo gde dvoje kažu da misle isto, jedno, obično, ne misli ništa.

Jurite li sreću ili je izazivate?

- Najveća sreća je biti zadovoljan onim što jesi, a ne onim što poseduješ. Često, pre nego što krenem da izazivam sreću proverim da li je, možda, već i imam. Veoma sam srećna i zbog saznanja da sam usrećila druge.

Koje emocije su najsnažnije?

- Moćna je svaka emocija koja se teško kontroliše. Jedan od mojih najvećih problema jeste nedovoljno dobra kontrola emocija. Kada tome dodamo izuzetnu snagu tih emocija, eto pehova u igri. Pokušavam da govorim polako, a da mislim i igram brzo. To mi često ne uspeva i izraz lica, pa i govor tela, štete mom košarkaškom liku. Na sreću, van terena to je sve pod boljom kontrolom.

Šta planirate...

- Da odradim važeće ugovore bez povreda i da završim fakultet što pre. Želja mi je da jednog dana radim kao profesor, i to u oblasti prirodnih nauka. U budućnosti aktuelna će biti i pitanja – gde ću živeti i kad ću formirati svoju porodicu.

...a o čemu sanjate?

- U suštini ne sanjam. Moja košarka, moje studije, moj život... Usavršavanje je kao da plivam uzvodno sa loptom u jednoj ruci i knjigom u drugoj, i čim bih zastala voda bi me vratila unazad. Zato nema stajanja, ni sanjanja. Ne kaže se za džabe da se – samo kod lenština snovi umnožavaju...

Prvi maloletni profesionalac

Kad ste i kako pošli u svet?

Imala sam 17 godina i osam meseci. Dogodilo se to uprkos stavu našeg saveza da na to nemam pravo do 18. godine. Ipak, Svetska košarkaška federacija (Fiba) načinila je presedan. I bila sam prva na svetu koja je postala profesionalac pre punoletstva. Moj novi klub bila je "Barselona", pa Burgos i "Spartak", čiji sam i sad član. Doduše, prošlog leta sam, za vreme pauze u Evropi, bila član "Čikaga". U Americi sam se, i u klubu i privatno, uz naše iseljenike, osećala kao kod kuće.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 17.02.2013.)