Dušan Đoković, osnivač prve privatne Akademije umetnosti u Srbiji - Koliko košta "proizvodnja" mladih umetnika?

(Dušan Đoković)

Mnogo sreće u "proizvodnji" novih umjetnika, toliko nužnih ovom teritoriju – napisao je reditelj Lordan Zafranović, davne 1997, kada je u novembru bio gost tek osnovane, prve privatne Akademije umetnosti u Beogradu, u tada još velikom našem teritoriju! Ta njegova želja se i posrećila, i evo danas, ova jedinstvena Akademija nepogrešivo odgaja novu umetničku elitu Srbije. Uz gotovo očinsku brigu za svoje studente, njenog osnivača Dušana Đokovića.

Trebalo bi mnogo prostora da bismo naveli sva ta imena mladih pozorišnih i filmskih i televizijskih reditelja, kamermana, montažera i tonaca, glumaca, slikara, operskih pevača, organizatora i producenata... od kojih neki već velikim koracima prave svetsku karijeru, poput Andreja Aćina (reditelja filma "Walter") koji je pre deset godina osvojio Grand prix na festivalu u Hjustonu, a sve je bliži i – Holivudu!

A počelo je u baš teškim vremenima, ratova, nezapamćene inflacije i izolacije naše zemlje, kada su nam plate iznosile nekoliko desetina maraka... Sve to nije moglo da obuzda vizionarski duh i akciju Dušana Đokovića, sina iz kulturne "dinastije" Đokovića, oca Milana, književnika i dramskog pisca, direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i majke Divne, glumice i operske pevačice, upamćene i kao najdugovečnije Koštane koju je igrala – 36 godina!

Roditelji, ali i bogate tetke odigrali su značajnu ulogu u Dušanovom životu. Gospodske manire, po kojima je i danas prepoznatljiv, sticao je odmalena učeći od kućnih prijatelja Ive Andrića, Miroslava i Bele Krleže, Mire i Bojana Stupice, Dobrice Ćosića... Bio je i nadasve hrabro dete kada je sa samo 15 godina brodom krenuo da poseti tetku Dejzi, u Ameriku, sa prvim, jugoslovenskim crvenim pasošem. Imao je samo 20 dolara u džepu, koliko je po zakonu mogao da iznese iz zemlje. Ali, tamo u dalekoj Kanadi u Ontariju, nedostajalo mu je pozorište, u kojem je, maltene, još u pelenama boravio uz roditelje. Vratio se u Beograd posle godinu dana.

Još jedna tetka, ona koja je imala kuću na Svetom Stefanu, odigrala je bitnu ulogu u životu Dušanovom. Ostavila mu je kuću u nasledstvo. Jedva je u ono vreme uspeo da je proda za 110.000 maraka.

Tada, te 1995. rodila se gotovo utopistička ideja za to vreme, da osnujete privatnu Akademiju umetnosti?

– U Klubu Radio Beograda često smo sedeli Aca Pantelić, reditelj, i Velja Abramović, tada profesor na FDU. Razgovarali su o tome kako bi bilo dobro osnovati privatnu akademiju umetnosti. I da im se nisam pridružio, jer ja sam jedini imao sredstava u to vreme, oni bi i danas, volim u šali da kažem, sedeli u Klubu i pričali o akademiji! Dakle, znao sam u šta ću uložiti novac, po onoj Iljfa i Petrova "ideja naša, benzin moj".

Pošto sam imao novac od tetkinog stana a nisam sebi kupio novi, uložio sam u akademiju. Zatim sam uspeo da po komercijalnim cenama dobijem prostorije u bivšem Teatru poezije, Radničkog univerziteta "Đuro Salaj" u Beoradu, u Nemanjinoj 28, te sam odmah uložio 50.000 maraka, a zatim sam stalno dodavao. Osnivanje je bilo lako, ali trebalo je animirati velika imena kulturnog establišmenta da uđu u taj "pionirski rad". Naravno da niko od njih nije hteo da radi besplatno. Osim toga, trebalo je sagledati koliko studenata treba da bude na fakultetu, nabaviti vrhunsku opremu po svetskim standardima kako bi ti mladi ljudi po završetku studija mogli da se zaposle i u najprestižnijim studijima i institucijama. Od svega je najjevtinije bilo otvoriti fakultet i registrovati firmu, ali trebalo je – raditi, pokrenuti celu tu "mašineriju", naći modus planova i programa i kako privući studente, ponuditi im pristojnu, ekonomsku cenu da u teškim uslovima obezbedite normalno funkcionisanje jednog tako specifičnog fakulteta. Moje je bilo da napravim računicu kako da ekonomski opstanem i privučem što veći broj studenata. Tada je godišnja školarina iznosila 3.000 maraka i postojalo je neverovatno veliko interesovanje za Akademiju umetnosti. Te, prve godine, imali smo šest, a sada jedanaest katedri.

Kako je izgledala ta ekonomska računica? U vreme kada smo jedno jaje plaćali 10 maraka, Vi uspevate da animirate vrhunska imena, žive legende naše umetnosti i kulture, poput Branka Pleše, Žike Pavlovića, Radeta Markovića, Save Mrmaka, Pere Kralja i Ružice Sokić... Koliko ste ih plaćali?

– Imali su veće plate nego na Fakultetu dramskih umetnosti! Moji profesori su dobijali i po 1.200 nemačkih maraka mesečno. Zato su bili posvećeni radu i studentima, nije bilo nikakvog "tezgarenja" na drugim fakultetima, kao što je to danas. Nisam štedeo, znao sam da ulažem u budućnost, da će jednog dana prestati i rat i da će sankcije biti ukinute,
a ostaće Akademija umetnosti. To se, evo, i obistinilo sa gotovo dve decenije našeg trajanja! U tom trenutku nisam mislio ni na kakvu ekonomsku računicu, već mi je samo bila želja da vidim nove mlade umetnike, da to bude moj ulog u kulturu moje zemlje! Ono na šta sam ponosan jeste da su svi imali sigurnost, i studenti i profesori, bio je to veliki rad ali su i plate isplaćivane, uvek na vreme u dan i sat.

Ipak, da li ste očekivali i nekakav profit, a ne samo ulaganje?

– U to vreme nije postojao ni jedan privatni univerzitet, izuzev Univerziteta BK. Razmišljajući kako da legalizujem dotadašnji i budući rad potražio sam, i dobio, veliku podršku Univerziteta BK. Tako je počela naša saradnja koja traje do danas. Neophodnost
saradnje sa Univerzitetom BK i moja želja da opstanem kao visokoškolska ustanova prouzrokovalo je dogovor koji je i tada bio nepovoljan po mene lično, kao što je nepovoljan i danas. Dogovor koji sam ostvario sa Univerzitetom BK faktički nije obuhvatao moj prethodni trogodišnji rad, pod kojim se podrazumeva obezbeđenje prostora i plaćanje istog, urađenog plana i programa studija, opremanje fakulteta tehnikom, angažovanje vrhunskog umetničkog profesorskog kadra, organizacija i funkcionisanje rada visokoškolske ustanove, prezentacija rada u javnosti u svim medijima i lični angažman koji je bio tada, a i sada je od nemerljive vrednosti. Osnivački ulog od 2.500 dolara za osnivanje Akademije bio je podeljen na ravne časti. I dan-danas sam povređen ovom "trgovačkom matematikom".

U dokumentu od 20. oktobra 1995. koji je potpisala predsednica Fondacije "Braća Karić" gospođa Milanka Karić odaje Vam priznanje i prihvata da pomogne u radu Akademije kao predsednica Saveta. Tada se fakultet zvao Akademija umetnosti BK. Potom se izgubilo to "BK". Šta se dogodilo, da li su se Karići držali dogovora?

– Kao što to i biva u životu, naši putevi su se razišli, ja sam ostao veran svojoj misiji boreći se za opstanak fakulteta i njegov napredak, a njihova poslovna interesovanja otišla su u drugom pravcu. Ja sam imao stvaralačku slobodu upravljanja fakultetom, što je i dovelo do mnogobrojnih priznanja mojim studentima, profesorima a samom fakultetu najveća nacionalna priznanja u oblasti umetnosti i kulture. Ono u čemu vidim svoj lični, najveći uspeh jeste što su moji studenti kao vrhunski umetnici i stručnjaci dobili i zaposlenja u struci kako u Evropi tako i u Americi. To je uspeh koji nema cenu.

Dakle, od njih ste dobili samo podršku?

- Tako je, jedino je ta podrška bila njihov ulog, tu je i prestajao njihov interes, pare nisu davali. Niti su bilo šta ulagali u smislu razvoja Akademije. Sve je meni prepušteno. Od školarine studenata nabavljalo se sve ali nismo delili dobit već je sve išlo na tekuće troškove i dalji razvoj Akademije. Zbog velikih rashoda, čak sam tri puta, poslednji put prošle godine, stavljao svoj stan pod hipoteku, da bih mogao da uzmem kredit i isplatim troškove. Mi plaćamo zakupninu u tri zgrade Akademije, a propis je da na svakog studenta bude pet kvadratnih metara prostora. Dakle, pošto Akademija nema svoj vlastiti
prostor, nisam ni mogao da je dam pod hipoteku nego svoj stan. Nisam mogao da dopustim da propadne Akademija, koja je finansijski, zapravo jedno kolo – bez profita!

Kako onda objašnjavate da u Srbiji ima više od 100 privatnih fakulteta sa preko 30.000 studenata?

- Mnogi od njih nemaju licencu. Naši su svi programi licencirani, dobili smo od Ministarstva za obrazovanje dozvolu za rad. Ta garancija košta 30.000 evra. Novac ne ide na račun Ministarstva, on stoji u banci. Platio sam iz svog džepa.

Otkud onda toliki broj fakulteta, ako to nije profitabilna delatnost?

- Za mnoge fakultete je potrebna samo tabla i kreda, ili kompjuter, a za Akademiju umetnosti skupa oprema od nekoliko studija, brojne skupe kamere, reflektori, multimedijalni aparati za razne miksete... Tehnologija se stalno menja i morate stalno da idete u korak. Na primer FDU je od vlade Japana dobio donaciju od 650.000 dolara za tonski studio, a ja sam te pare morao sam da zaradim. Mnogo mi pomaže i moj menadžment, jer kao što vidite za Akademiju umetnosti su potrebna ogromna sredstva.

Ipak, godišnja školarina je prilično visoka, 4.000 evra?

- Da, ali studenti za razliku od drugih fakulteta ništa ne treba da ulažu tokom školovanja, jer je sve u to uračunato. Naši mesečni režijski troškovi su sve sa platama i honorarima oko devet miliona dinara, znači, godišnje – milion evra! Kad broj od 240 studenata u četvorogodišnjem turnusu, pomnožite sa 4.000 evra, vidi se da tu onda nema profita. Opšta kriza dovela je do svega ovoga, ali meni je važnije da Akademija opstane u svojoj kulturnoj misiji, nego da se ugasi! Zasluga je celokupnog našeg menadžmenta koji radi 24 sata, sedam dana u nedelji, da bez pomoći estrade, uspevamo da postižemo visoke rezultate, da nam predaju najveća imena, a da naša deca, studenti donose pregršt nagrada i priznanja sa festivala i takmičenja u zemlji i svetu, najzad, da rade ono za šta su se školovali. Ekonomska kriza u Srbiji je dovela do situacije da dolaze roditelji koji su ostali bez posla, a dete im je na drugoj ili trećoj godini i to uspešno i talentovano, i kako onda naći rešenje? Svestan sam da moramo sve da učinimo da Akademija opstane. Nikom nisam ni dinara dužan, moji su profesori na vreme plaćeni. Doduše, sada su te plate mnogo manje, u proseku oko 60.000 dinara. Odazivam se na sve pozive, animiram ljude koji mogu da pomognu, promovišem umetnost i kulturu.

Šta je najteže u ovom poslu?

- OPSTATI! Jer, po zakonu o univerzitetu i akreditaciji, moram da imam sve kao da sam i poslednje četiri godine upisao po 122 studenta. Dakle, ukupno 488 studenata! A ja imam 281 upisanog studenta. Moram da plaćam isti broj kvadrata, da imam isti broj profesora.
Zato ima katedri sa više profesora nego studenata! To jedino ja, koji sam svoj život posvetio akademiji, mogu da izdržim! Ipak, za ovih 18 godina, stekli ste prestiž i ugled.

Šta i kako dalje, kakva je sada nova vizija?

- Treba opstati ali samo tako da održim nivo i kvalitet, da zadržim sve ove najuglednije profesore, vrhunske srpske intelektualce, priznate ne samo u Srbiji nego i u svetu. A najveća satisfakcija, ali i garant za sve buduće generacije je uspeh naših studenata i više od sto nagrada, umetnika sa već respektabilnim, uvažavanim karijerama i imenima koja danas sijaju na kulturnom nebu Srbije ali i – sveta. To mi, zaista, ispunjava dušu! Za tako nešto, zapravo i živim i radim. Voleo bih da mojim primerom u Srbiji koja ima samo šest odsto studenata, i drugi krenu u osnivanje novih fakulteta, i tako ostvarimo plan Vlade i dosegnemo procenat od 34 posto do 2020. godine!

Skica za portret

Dušan Đoković je rođen u Beogradu 1945. gde je diplomirao filmsku i pozorišnu organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Prve uspehe nizao je kao urednik i organizator u programima Radio Beograda, ali je nastavio da radi i na filmu. Kao producent i direktor potpisao se na 18 igranih filmova, među njima su tri produkcije sa američkim filmskim kompanijama, a jedna sa Moseksport filmom.

Danas njegova Akademija umetnosti ima 281 studenta, 72 profesora, a od osnivanja je diplome dobio – 801 student. Na Akademiji je snimljeno 950 filmova, broj osvojenih nagrada na međunarodnim i domaćim festivalima je 111, broj izvedenih drama u profesionalnim pozorištima 14, napisanih u vreme studija.

I sam Dušan Đoković je dobitnik mnogobrojnih društvenih priznanja, od počasnih doktorata na univerzitetima u Rusiji i Rumuniji, dobitnik je Vukove nagrade i Zlatnog beočuga, kao i "Pečata" za poseban doprinos radu Narodnog pozorišta u Beogradu. Osnivač je Fonda "Milan Đoković" od 2005. koji je ustanovio radi negovanja imena i dela svog oca i radi unapređenja kulture, prosvete i nauke. San koji sanja je da osnuje Veliku školu – prvi privatni Univerzitet umetnosti u Beogradu!

Profesori...

Dekan Akademije umetnosti već tri godine je Mirjana Karanović. "Oskarovci" Nikita Mihalkov i Vladimir Valentinovič Menjšov, reditelj filma "Moskva suzama ne veruje", kao i Andrej Končalovski su počasni profesori, ali i Paulo Minuto, predsednik Međunarodne filmske asocijacije, zatim Džim Ajveri, profesor Oklahoma univerziteta, i Stelni Bouman sa Berklija u Kaliforniji... Najveći umovi naše i svetske kulture prošli su Akademijom umetnosti, bilo kao profesori ili počasni članovi. U toj misiji su bili Aleksandar Fotez, Dragan Sakan, Stevo Žigon, Sava Mrmak, Žika Pavlović, Branko Pleša, Divna Đoković, Petar Banićević, Rade Marković, Petar Kralj, Radovan Bigović...

Predavali su studentima i Biserka Cvejić, Branko Baletić, Duda Ćeramilac, Raško Jovanović, Nikita Milivojević, Anita Mančić, Miša Vukobratović, Petar Kralj, Slobodan Šijan, Vladeta Jerotić, Žarko Trebješanin, Andrija Zafranović, Žak Kukić, Milovan Vitezović, Siniša
Kovačević, Miša Radivojević, Zijah Sokolović…

…I studenti

Bivši studenti Akademije umetnosti su direktorka Bitef teatra Jelena Kajgo, upravnik Pozorišta "Duško Radović" Damjan Kecojević, upravnik Pozorišta "Boško Buha" Boško Đorđević, dobitnici brojnih nagrada su Hristina Popović, koja je ove godine osvojila i Pulsku Arenu, pa Hana Selimović, dramski pisac Dušan Spasojević, kamerman Petar Jočić koji je snimio TV seriju "Selo gori a baba se češlja", Dunja Kusturica, ćerka slavnog reditelja diplomirala je dramaturgiju i uskoro bi trebalo da bude direktor našeg Kulturnog centra u Parizu, a fotografu Bendžaminu Bekeru na izložbe dolazi i sam princ Čarls!

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Magazin Biznis". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )