Dragomir Čumić, glumac - Tako je govorio Beara

(Vladimir Beara, veliki golman)

– Nemoj, kume, ovo nikom da kažeš – rekao je popularnom glumcu legendarni golman Vladimir Beara i otkrio kako je od baletskog igrača postao fudbalska zvezda, šta zamera rukovodstvu crveno-belih i zašto reprezentacija Jugoslavije s njim na golu nije postala svetski šampion.

Glasom Radivoja Markovića, na način kako je novinarski doajen prenosio mnoge velike utakmice, glumac Dragomir Čumić Čuma, zaljubljenik u fudbal koliko i u pozorište i film, u kafani Venecija nam nabraja sastav reprezentacije Jugoslavije iz 1952: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec... Stolu prilaze gosti koji su, kao i mi, svratili na nedeljnu prepodnevnu kaficu i svako ima ponešto da kaže, pohvali ili samo da se javi Čumiću. On je ljubazan, odgovara svima i nastavlja da nam priča o fudbalu.

Sada je, kaže Čuma, sve drugačije.

– Sadašnji tim ne znam, ali znam tim Zvezde iz "četrdeset i neke".

Kako se sećate tima Zvezde iz tog vremena?

– Jeste da sam bio klinac, ali su moji ujaci bili zvezdaši. Taj tim je bio (ponovo, začusmo glas legendarnog Markovića): Lovrić, Stanković, Kašanin, Palfi, Đurđević, Đajić, Ognjanov, Mitić, Tomašević i Bane Vukosavljević, kojeg su zvali Bane Jarac.

Ujaci su vam bili vatreni navijači?

– Bavili su se džiju-džicom, na francuskom rešavali ukrštene reči...

U to, posleratno vreme, trenirali su džiju-džicu?!

– Da, sad više i nema džiju-džice. To je sada karate, taekvondo... Išli smo po slavama, spuste malo roletne i mene, klinca, popenju na stolicu i viknu: "Sad!" Kako to čujem, ja iz sveg glasa počnem: Lovrić, Stanković...

A kada ste se odlučili da radite monodramu o Vladimiru Beari?

– Godinu dana pred nesrećni rat radili smo film "Braća po materi". Pozovu me u Knin, gde je film sniman. Siđem iz voza, uđem u hotel i kažem "Dobro jutro". Recepcionar otpozdravi i pita me: "Za koga navijaš?" Pravim se da ne razumem, a on će meni: "Za Zvezdu ili Partizan?" Znao sam da svi oni navijaju za Zvezdu, pa ga pitam: "A šta ako ja ne navijam za Zvezdu?"

I šta vam je odgovorio?

– Direktno: "Ako ne navijaš za Zvezdu, u ovom hotelu spavati nećeš. Ovde su svi zvezdaši. Ima samo jedan u Kninu koji navija za Partizan, on je sada u Beogradu, a zove se Mirko Marjanović i napraviće karijeru." Za to vreme moji iz ekipe viču: "On je zvezdaš, pustite ga", a ja okrenem rever i pokažem recepcionaru zvezdinu značku.

Odakle vam se stvori ta značka?

– Pripremili su me kada sam pošao u Knin, znao sam za celu proceduru u hotelu. Recepcionara je to toliko obradovalo da je uzviknuo: "Dobićeš nalepšu sobu, s najboljim pogledom na Knin!"

Gde je u svemu tome Beara?

– Prvog jutra krećemo na teren da snimamo i kažu mi: "Čeka te tamo Beara." Nisam se snašao, koji Beara... Oni će meni kako koji – golman Beara, a ja u čudu upitah: "Mislite onaj Beara, Stanković, Crnković...?"

Otkud on u Kninu?

– Trenirao je golmane Dinare. U to vreme je imao blizu 60 godina. Izgledao je kao regrut u najboljim godinama. Ekipa je otišla da radi, a ja sam ostao s njim. Svakoga je zvao "kume" i meni je tada rekao: "Kume, ostani. Možemo razgovarat." Potom sam svaki dan sedeo sa njim.

O čemu ste razgovarali?

– Monodramu sam i napravio na osnovu njegovih priča. Kada smo se rastajali, rekao mi je: "Kume moj lipi, bilo bi bolje da smo razgovarali u Beogradu. Meni su cilog života samo nanosili udarce. Najžalije mi je što mi je Zvezda, kada sam otišao da igram u Nemačku, uzela stan u Beogradu."

Dragomir Čumić (Foto: mozzart sport)

Beara je Splićanin?

– On je Srbin rođen u selu Zelovo iznad Sinja. U Split je došao u električarsku školu. Kad su ga videli kako se baca za loptom igrajući picigina, dalmatinsku igru, na plaži Bačvice, pozvali su ga u balet. Nije mu se baš dopalo da bude baletski igrač. Ali videli ga i fudbalski stručnjaci tako da je dobio poziv od Hajduka i za sedam dana postao je prvi golman.

Da li je bio ogorčen što je završio karijeru trenirajući golmane FK Dinare?

– Nije, tamo su ga svi voleli. Sve mi je ispričao. Kako je došao u Split, počeo da brani... Pamtim da sam mu rekao: "Vlado, ja se vas sećam." "Govori mi ti", rekao mi je. Ja nastavim: "Sećam se da si se na jednoj utakmici izravnao sa prečkom i tako leteo nekoliko metara. Kada si se spustio na zemlju, ceo stadion je zanemeo." Pitao sam ga gde je to naučio, a on će meni: "Reći ću ti, ali, kume, nemoj nikom pričat."

Zašto da ne pričate?

– Rekao mi je: "Kume, to sam naučio među kozama. Kao mali sam čuvao koze i, kao i one, skakao sa jednog kamena na drugi. Odatle moji i baletski i golmanski skokovi." Bio je, u svoje vreme, najbolji golman na svetu. Ali u Nemačkoj je imao dva loma noge, u Splitu kasnije nije bio omiljen jer je iz Hajduka prešao u Zvezdu. To je bila velika jugoslovenska afera.

Zašto afera?

– Šef policije Milić Bugarčić i Slobodan Penezić Krcun su ga prvih sedam dana krili na Avali. MUP Splita pisao je MUP-u u Beogradu da im isporuče Vladimira Bearu, jer je on postavio bombu kojom je hteo da ubije predsednika Indonezije Sukarna i Tita. Izaslanici Hajduka dolazili su kod Tita, pričalo se da je njihov navijač, ali ih je on poslao kod Kardelja, jer je kod njega bila neka glumica ili pevačica. I Kardelj je bio prezauzet, pisao je Zakon o samoupravljanju, pa je rekao: "Pa bogamu, valjda je sasvim svejedno gde će Beara igrati tenis, u Splitu ili u Beogradu."

Da li je Beara znao da spremate monodramu?

– Ne. Samo je ponavljao: "Nemoj ovo, kume, nikom pričat." Lepo sam mu rekao: "Nemoj da mi to kažeš. Čim mi kažeš nemoj nikom pričati, ja već mislim kome ću ispričati." A najzanimljivije što mi je ispričao jeste to kako mi nismo postali svetski prvaci u fudbalu.

Kako? Zar smo mogli?

– Te 1952. godine naša reprezentacija otišla je u Finsku na Evropsko prvenstvo. Bilo je to vreme sukoba Tito – Staljin, a mi u grupi sa SSSR-om. Pred utakmicu je stigao telegram od Tita: "Morate pobijediti." Rusi su svojima rekli: "Sibir tože ruskaja zemlja." Naši su vodili sa 5:1, ali nekoliko minuta pred kraj su se povukli. Na centru Rusa bio je čuveni igrač Bobrov, zimi hokejaš, leti fudbaler. Bio je, kaže Beara, viši od Horvata, našeg najvišeg igrača, za glavu.

Mi smo pobedili?

– Kako koji korner, Bobrov skoči i 5:1, 5:2, 5:3, 5:4... Da li je moguće i 5:5. "Kume moj lipi", priča meni Beara, "možeš mislit kakvu smo noć proveli. Reći će da smo izdajnici, da smo pustili." Srećom, sutra se igrala povratna utakmica, Rajko Mitić bio u velikoj formi i mi pobedimo sa 3:1. Rusi odu kući, a mi u finale s Mađarima, koji su tada imali možda najbolji tim sveta svih vremena: Grošić, Buzarski, Lantoš, Božik, Lorant, Zaharijaš, Šandor, Kočiš, Hidekuti, Puškaš, Cibor.

I mađarski tim znate da nabrojite?

– Taj tim su zvali "Laka konjica". Pred utakmicu je Boškov nagovorio Bearu da iznervira mađarskog golmana Grošića koji je razumeo srpski i kaže mu "june potkivano" (na mađarskom – dobar dan). Beara vikne: "Mađar, june potkivano", a Grošić će njemu: "Serbo, jebeš koza, dobiš sira." Ali desi se kiks Horvata i 1:0 za Mađare, a potom i 2:0. Beara i Grošić se rukuju uz pozdrav – vidimo se za dve godine u finalu u Švajcarskoj.

I ništa od titule?

– Dolazi Švajcarska, Svetsko prvenstvo 1954. godine. Našim igračima je, kako kaže Beara, nakon pobede nad Rusima rukovodstvo obećalo da će svakom dati po 50 dolara.

Samo 50 dolara?

– I ja sam to mislio, ali Beara će meni: "Ali, kume moj, ti si za četiri-pet dolara mogao da kupiš štof za odelo i da ti ostane i za kačket." Pred polazak u Švajcarsku pitaju Ratu Dugonjića, predsednika Saveza, kada će pare... Ništa. A Švajcarska osvetljena, zlato, bombone, čokolade... Naši se, prepričavao mi je Beara, čudili kada li su Švajcarci izvršili elektrifikaciju. Pitali su igrači hoće li dobiti po sat, obećali su im, ali rukovodioci samo sebi po nekoliko na ruku naređali.

Kako je prošlo prvenstvo?

– Naši su se plasirali u polufinale, igralo se sa Nemcima koje su dva dana pre toga Mađari pobedili sa 8:3. Mislili su, dobili su lakog protivnika i govorili: "Kada su im Mađari dali osam, mi ćemo im dati devet." Svi, priča meni Beara, misle na finale sa Mađarima i pitaju: "Rato ’oće li biti te pare?" A Rata, bosanski kadar, odgovori: "Biće biće, samo ove pacere preslišajte." I Beara mi u našem razgovoru otkrije nešto što ne bih smeo nikom da kažem.

Ali za MOZZART hoćete?

– Pred utakmicu s Nemcima igrači su se dogovorili da igraju mirnu utakmicu, da ne kažem nešto drugo. Reče mi to i opet nabaci: "Al" ovo nećeš nikom pričat." Sve detalje je Beara pamtio. I kako je desno krilo Nemaca Ran ušao u kontru, te na 20 metara od gola prošao Čajkovskog, Horvatu poslao loptu kroz noge i 1:0. Dovikivali su se: "Daj da izjednačimo, šta se zezamo! Sabiju Nemce na 20 metara od gola, ali ništa, opet kontra, opet Ran i 2:0. Stvar je postala ozbiljna. Sa klupe im je rukovodstvo mahalo novcem i vikalo: "Dobićete pare."

Opet onih 50 dolara?

– Igrači ljuti, psuju rukovodstvo, gol ne mogu da daju... Utakmica se završila, rukovodstvo je vikalo:"Šta ste nam uradili?", a igrači njima: "Ma šta ste vi nama uradili." Reprezentacija Jugoslavije otišla je kući plačući. Ovu pikanteriju niko ne zna, jer mi je Beara rekao: "Ovo nikome ne pričaj." Evo, sada sam ja vama ispričao, ne znam zašto. Vi nemojte nikom.

Napisaću, ali neću nikom pričati da nam je je titula svetskog prvaka izmakla zbog 50 dolara... Jeste li se ovih ratnih i poratnih godina čuli s Bearom?

- Nažalost, ne.

Zna li uopšte za monodramu?

– Hteli su da ga dovedu u Zemun na premijeru, ali kasno su se setili. A Bearina priča je metafora našeg mentaliteta. Imali smo ljude za prvaka, a došli smo kući uplakani. Od koga sve zavisi? Od onoga ko nas vodi. I danas imamo fudbalere koji igraju po svetskim klubovima, dođu ovde i... Da li vas ovo podseća na sve fudbalske afere koje nas prate decenijama? Setite se samo one kada je pola tima sponzorisao Adidas, a pola Puma, pa takozvani republički ključ...

A da probamo da im damo po 50 dolara?

– A da im samo obećamo? Ranije je fudbal igrala sirotinja, a bogati sedeli i gledali, danas je obrnuto.

Jeste li išli sa ujacima na utakmice?

– Nema na kojoj nisam bio. Imam i člansku kartu Udruženja veterana "Rajko Mitić i Stjepan Bobek". Ti, stari fudbaleri nekada su svakog četvrtka sedeli u beogradskoj kafani Trandafilović. Često sam bio s njima, srećan što mogu da sedim između Rajka i Bobeka. A u Minhenu sam bio u kući čuvenog Perice Radenkovića, nekada golmana OFK Beograda i reprezentacije. Na čašicu rakije, koju je dobio iz Valjeva, došli su njegovi prijatelji Bekenbauer, Sep Majer, Zebec, Aca Aranđelović zvani Autobus, bivši igrač Zvezde...

(Foto: mozzart sport)

Otkud vi u tom društvu?

– Snimali smo u Minhenu film "Trener". Perica Radenković nam je pomagao i nekoliko nas pozvao u kuću. Popismo mi onu rakiju, pa u Šeraton. Na prijemu nam je neprestano prilazio ser Vilijam Džons, predsednik Evropske košarkaške federacije, i ponavljao: "Kod vas u Beogradu sam jeo najbolje kobasice na svetu." Sve se pitamo koje li su to bile, a pred kraj večeri nam je otkrio: "Kranjske."

Kakav je bio Bekenbauer?

– Sanjam da Beograd dobije jedan pravi fudbalski teren, na kojem nema atletske staze, gde je publika u direktnom kontaktu sa igračima. Kažem vam to zato što je Bekenbauer tada rekao: "Sanjam da, kada ja budem predsednik Bajerna, Minhen dobije fudbalski stadion na kome neće biti atletske staze." Sada Minhen pored velelepnog olimpijskog ima fudbalski stadion.

Nama treba stadion, pa kakav god...

– Naš fudbal je u jadnom, smešnom i tužnom stanju. Sve se svelo na dve utakmice, jednu u proleće, a drugu u jesen.

Jeste li se vi ikada okušali u fudbalu?

– Trenirao sam razne sportove, ali bilo bi nevaspitano da u istom intervjuu pričam o Beari i Bekenbaueru i meni. Od Bekenbauera sam čuo i rečenicu: "Budem li predsednik Fudbalskog saveza Nemačke, Nemačku ću dovesti u red." Kod nas to niko neće ni da izgovori. Ceo rebus je u sistemu, organizaciji. Kao delegat Bokserskog saveza Srbije upoznao sam jednog čoveka koji je govorio: "Postoje dve stvari u mom životu, porodica i boks." To je Milutin Sajić, zvani Saja, a ja ga zovem gos’n Saja. Veliki operativac, fascinantna ličnost.

A fudbalu treba bar dvojica-trojica Saja?

– Na čelu FSS-a imamo čoveka kojem pola publike viče "neštoooo". Da sam na njegovom mestu, ja bih gospodski otišao kući.

Trg Rajka Mitića i Stjepana Bobeka

– Znate li šta znači ime trga Autokomanda? Ništa. Taj trg bi trebalo da se zove Trg Rajka Mitića i Stjepana Bobeka. Zašto? Ispričao mi je Bobek, zvali su ga Štef, kako su se on i Rajko svaki dan čekali na Slaviji i išli zajedno na treninge. Rajko kaže idemo desnom stranom, Bobek – idemo levom... Prva kafana bila je Velika astronomija. Uđu obojica, Štef popije kriglu piva, pita Rajka da li će i on, a ovaj kaže – ne. Samo je zid delio tu kafanu od naredne, Male astronomije. Opet isto. Treća kafana je Orač, Bobek jedno pivo, Rajko kaže – ne. Dođu do trga Autokomande, Štef desno, Rajko levo. Kada se završi trening zajedno idu nazad, samo kafane imaju obrnut raspored. Dođe nedelja, pozdrave se na terenu, ali se gledaju i misle "da li ćeš preživeti".

Jeste li njima kada izneli svoju želju?

– Rajko je bio stidljiv čovek, rekao je: "Pa šta, to me i ne zanima." Bobekov komentar je bio: "Vrlo zanimljivo, zašto da ne." Ne govorim ja to bez veze. Ova deca koja se tuku između sebe moraju da prođu tim trgom kada krenu na utakmicu i vraćaju se s nje. Neka se pitaju ko su ti Rajko i Bobek.

Ne treba nam Platini

– O našem Savezu neću ništa da kažem, takvi su kakvi su. Ali me je uznemirilo i uvredilo što su u Sportskom centru u Staroj Pazovi prvom terenu dali ime Mišel Platini. Kakav nonsens... Platini je ugledno evropsko i svetsko ime, ali šta je on doprineo Kragujevcu, Subotici, Gnjilanu, Vranju... On je bio naš fudbalski protivnik. Zamislite pred meč s Francuskom kažu našim mladićima: "Idite, zagrevajte se na terenu Mišel Platini". A sa Francuzima igramo za pola sata. Kako vi time motivišete te igrače? Taj prvi teren mora de se zove "Moša – Tirke", drugi teren "Rajko – Bobek", treći "Milutinović – Šekularac". Šta će nama Platini? Stalno dolazi, preti nam i deli žute kartone. Uvredljivo.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :