Tri ugla arhitekture

Dvodnevna arhitektonska, stručna, predavanja pod nazivom – "Dani Orisa" su održani u Zagrebu 21. i 22. oktobra. Razgovarali smo sa renomiranim arhitektama - japancem Sou Fujimoto, Francuskinjom Odile Deqc i Reinhard Kropf iz norveškog biroa "Helen & Hard". Baveći se utiscima grada, temama pokrenutim na predavanjima i klišeima arhitekture, bolje smo upoznali imena koja smo do sad znali većim delom samo kroz projekte.

O Zagrebu i "Danima Orisa"

S.F.: Deluje mi kao izuzetno uzbudljiv događaj, tako da sam jako srećan što sam ovde. Takođe sam pozvan da dođem u Beograd posle "Dana Orisa", (na temu projekta Beton hale) tako da sam povezao ta dva putovanja.

O.D.: "Dane Orisa" sam otkrila prošlog proleća kada sam imala jedan intervju, upoznala sam ljude koji su jako zainteresovani za razne teme - ne samo za arhitekturu - već mnogo šira polja, pitajući me o životu i raznim drugim stvarima. Bili su i veoma dobro pripremljeni tako da smo proveli predivna dva sata, pričajući. A za "Oris" sam saznala od Andrije, koji je pokrenuo sve pre 15 godina. On mi je objasnio zašto se time bavi i koji su mu planovi za budućnost i mislim da je ova manifestacija jako interesantna. Naime bila sam u Italiji pre nego što sam došla u Zagreb i otkrila sam da su u ovom delu Evrope, koji je na neki način bio "istok" a sada je deo Evrope, države mnogo zainteresovanije za razvoj i zabrinute za budućnost. Čini mi se da se na zapadu više gleda u prošlost, a vi gledate unapred- što mi se mnogo dopada, ta želja za budućnost.

R.K.: Izuzetan je utisak, neverovatno je zanimljiv program i sviđa mi se što se oseća velika ljubav prema arhitekturi. Čak je i publika ogromna, odaziv je baš velik, što je fantastično- naravno i grad i vreme, sve je fantastično! Ali kombinacija je jedinstvena.

Beton hala

(Sou Fujimoto)

Šta mislite o Beogradu i projektu "Beton hala" i okruženju u kom se nalazi?

S.F.: Bio sam stvarno oduševljen načinom na koji je Beton hala renovirana, jer je skoro polovina objekta renovirano, sa novim restoranima, kafićima i salonima za nameštaj. Objekat je dosta aktivan trenutno i mislim da baš zato ima potencijal za razvoj.

Ali naravno ne dovoljno aktivan?

S.F.: Naravno da ne, jer ipak je krov samo parking. Ali situacija je jako zanimljiva, pogotovu odnos tvrđave i reke, stvarno je začuđujuće da je taj prostor bio zanemaren i napušten toliko godina. Ta lokacija je jako bitna za stari deo Beograda i okolinu.

U projektu ste napravili novu komunikaciju između dosad nedovoljno povezanih delova u okruženju Beton hale. Da li mislite da je jedan od glavnih problema te lokacije nedostatak veze između reke i tvrđave?

S.F.: Da, to je bio glavno razlog za naše idejno rešenje, koje nudi nove veze, tokove i aktivnosti za korisnike.

Lični arhitektonski pečat

Primetili smo da dosta koristite kontraste u vašem radu- u starom delu Rima ste pravili objekte od savremenih materijala, specifičan odnos crne i crvene boje kao i stvaranje laganog utiska teškog objekta na projektu poslovne zgrade ispod mosta. Šta mislite o kontrastima u arhitekturi?

O.D.: Dopada mi se ideja paradokasa, volim raznolikost i višeznačnost, da stvari ne budu kao što deluju – da ono što vidimo nije ono što jeste i ono što vidimo nije ono što doživljavamo. Promenom percepcije pokušavam da nateram ljude na razmišljanje.

Da li mislite da ste zbog vašeg specifičnog načina bavljenjem arhitekturom zanimljiv klijentima? Da li je kontrast vaša glavna tačka u prilazu projektovanju?

O.D.: To je jednostavno moja priroda, ponekad uspem da uradim nešto zato što sam tako raspoložena ili nisam. Ne podržavam ideologije u arhitekturi, volim da eksperimentišem usput. Tako da je za mene projektovanje više intuitivan proces nego neki tačno određen. Uvek počinjemo sa maketama, igrajući sa prstima. Nikako se ne koriste kompjuteri na početku, jer za tako nešto moraš biti jako precizan, a dok rukama radiš na maketi imaš više prostora da nađeš svoj put- što je mnogo zanimljivije. Mada nam na kraju uvek zatreba tehnologija.

Prilikom projektovanja koristite više vertikalnih preseka, koji su svaki za sebe individualni i održivi, i da, u suštini, spajajući ih dobijate jednu celinu. Tako u projektu za ekspo u Šangaju, svako drvo može stajati za sebe, ali i kao deo celine. Da li mislite da se neka "budućnost" projektovanja ogledava u tome da spajajući manje višefunkcionalne celine dobijamo veće, radije nego pojedinačno veće prostore koji imaju po jednu funkciju za sve korisnike?

(Reinhard Kropf)

R.K.: To je zaista zanimljivo pitanje, na koje, naravno, ne postoji jedan univerzalan odgovor. Nakon što sam to rekao, projektovanje spajanjem komponenata je mnogo interesantnije, jer stvara prostore koji su otvoreniji i promenljiviji. Smatram da je ovo jako zanimljiva tema u kontekstu ličnog projektantskog pečata i sveobuhvatnog prvog vizualnog utiska forme objekta.

Druga pojava u molekularnoj, komponentalnoj arhitekturi jeste uticaj terena- delova koji su u nekim međuodnosima, kao organizam, koji se sastoji od atoma koji grade organe koji grade telo itd.

U prirodi postoji samo nekoliko najosnovnijih elemenata da bi se njihovom varijacijom stvarala kompleksnost i mnogobrojne funkcije. Naravno, u prirodi su materijali skupi, dok je dizajn besplatan, a u našem svetu je dizajn skup, a materijali jako jeftini. Zato se u dizajnu ne zna kako su različiti sistemi u okviru objekta (celine) povezani.

Pričajući o održivosti, smatram da je ovo jako bitna stavka, jer većina arhitekata priča o materijalima, energiji i o socijalnoj održivosti, dok je održivost u načinu projektovanja jako velika i bitna stvar koja će (kada bude uzela maha) duboko promeniti koncepciju prostora.

Ekološki materijali

Da li biste mogli malo preciznije da nam objasnite proces pravljenja prefabrikovanih zidova i stubova, da li mogu da se prave od recikliranog drveta ili se koriste novi elementi? Ako koristite reciklirano drvo, morate da pravite veće delove od manjih – lepljenjem, što naravno, nije dobro za prirodu, ili možda koristite lepkove na bazi vode ili neku drugu metodu uklapanja?

R.K.: Postoji sistem prefabrikovani elemenata koji se šrafe, tako da se svakako ne lepe, I koriste se reciklirani paneli, ali u većini slučajeva, drvo koje se kupuje je novo… postoje istraživanja u Norveškoj, na primer u jednom projektu se koriste reciklirani drveni paneli sa starih kuća i od njih se prave žvotinje, ali se tu radi o maloj proizvodnji, većina drveta na tržištu je novo. Drvo, u suštini, spada u organske materijale jer se uvek vraća u životni ciklus (nakon upotrebe), što je jedan od razloga zašto je ekološki dobar material.

Da li znate nešto o srpskoj ili jugoslovenskoj arhitektui? Pre tridesetak do četrdeset godina je najčešće korišćena tehnika prefabrikacije, i to prefabrikovanih betonskih elemenata…mislite li da postoji mogućnost da se u budućnosti sličan sistem smisli za drvo?

R.K.: Naravno, ali mislim da je jako bitno napomenuti npr. kad smo radili projekat u Kini – drvo nije bio ekološki materijal iz razloga što ga u Kini nema. Tako da zavisi od industrije, u Švajcarskoj npr. postoji jako razvijeno tržište drveta tako da ono jeste ekološki materijal, ista priča je u Norveškoj i Finskoj.

Ne znam kakvi su uslovi na ovom podneblju, ali svakako moramo koristiti materijale koji su nam dostupni, mada svakako drvo je materijal koji može bilo gde da se uzgaja tako da postoji mogućnost da se jednostavno poveća i pojača njegovo tržište, ali to je više politički potez. U Norveškoj industrija betona je bila jako dominatna da bi se sad vratila gradnja prirodnim materijalima. Tako da, da, smatram da je moguće ali cena zapravo zavisi od celog lanca vrednosti pre nego od nekih platonskih cifara.

Čula

(Odile Deqc)

Šta mislite o čulima u arhitekturi?

O.D.: Čula su jako bitna jer arhitektura je kao jedan veliki kaput ili jakna. Ona je prostor oko vašeg tela, a ljudi su tela i tela su ljudi, tako da morate razmišljati o njihovim umovima, osećanjima, raspoloženjima i telima.

Koje čulo najviše koristite pri projektovanju?

O.D.: Sve, vid, nisam radila sa mirisom ali misli da bi to bilo zanimljivo, zvuk, percepcija prostora i dodir. Dok hodate ako na podu postoje neke intervencije, pokušavate da ostite nešto novo, da to dodirujete, da bi se na kraju vaše telo izrazilo.

Na kom čulu treba da bude fokus pri projektovanju ili doživljaju nekog prostora?

R.K.: Na kom čulu?

Da, da li mislite da treba vid, dodir, ili sluh da bude primaran?

R.K.: Dobro pitanje. Mislim da je najveća potškoća u arhitekturi da se povežu čula, u smislu da nije bitno samo jedno, već kombinacija svih – zato je čulo dodira bitno jer je koža organ koji povezuje sva čula. Smatram da arhitektura predstavlja kombinaciju senzualnog dožvljaja i pronalaženja prave mere povezivanja svih elemenata, gde naravno tu postoji problem dominacije pukog vizuelnog doživaljaj u arhitektonskoj publikaciji i marketingu…

Koje čulo najviše koristite dok projektujete?

S.F.: Osećaj prostora, čulo prostora, ako tako mogu da kažem.

Arhitekte nose crno

Zašto arhitekte nose crno?

S.F.: (smeh) Pa da, u stvari mi arhitekte dosta nosimo crno.

Ali zašto? Da li mislite da se bolje osećaju ili da trebaju naši projekti da nas predstavljaju, a ne odeća?

S.F.: Zato što onda izgledamo kao arhitekte (smeh)

Zašto mislite da arhitekte nose crno?

O.D.: Ja sam bila jedna od prvih, tako da je to problem (smeh). Serž Gensbur francusi pevač je rekao: "U mojoj kući su svi zidovi crni jer su zidovi u ludnici beli"

Šta mislite, zašto arhitekte nose crno toliko?

R.K.: *pogleda u odeću* -paa

Pola ste obučeni u crno!

R.K.: Ako smem da pitam – je l’ vas zanima iz ličnih razloga ili…

Hoćemo da napravimo komparaciju stavova arhitekata koje intervjuišemo...

R.K.: Ok, ok… Odgovor je jednostavan – arhitekte su puni sebe pa žele da izgledaju što mršavije. (smeh)

Lana Lončar, Nikola Opačić