Vreme, vlast i loši zakoni - "kumovi" spornih privatizacija

Sve sporne privatizacije čije "češljanje" sada najavljuje nova izvršna vlast imale su kroz svoj istorijat i neke svoje zajedničke karakteristike - dugo su trajale, bio je uključen veliki broj državnih institucija i interesnih grupa, a pratile su ih i nedorečenosti zakona iz procesa vlasničke transformacije.

Privatizacija "C marketa" je tako otpočela u periodu kada još uvek nije bio komplentiran pravni okvir koji je pratio trgovanje na tržištu kapitala, odnosno na berzi, pa je u tom sveopštem "galimatijasu" bilo mnogo pitanja i lutanja, a malo odgovora.

Jedna od najspornijih situacija je bila da se bez potpisivanja prospekta firme, od strane generalnog direktora, firma ne može pojaviti na berzi.

Tako je tadašnji direktor "C marketa" Slobodan Radulović, koji je već godinama u bekstvu, nakon što je za njim raspisana međunarodna poternica, obilato koristio tu zakonsku mogućnost, stopirajući izlazak firme na tržiste koje bi "reklo" koliko firma zaista vredi.

Akcionari "C marketa" su u više navrata tražili od države da ispravi te anomalije i akcije prodaju na berzi, ali su izmene zakona usledile mnogo kasnije.

I Zakon o preuzimanju takođe je imao niz manjkavosti, između ostalog je omogućavao da se stekne kontrolni paket akcija, ali bez obaveze otkupa svih akcija od preostalih akcionara.

U slučaju prodaje "C marketa" bila je, ali i ostala, najveća misterija da li je došlo do potpisivanja "Memoranduma" kojim je dogovorena kupovina "C marketa" i ko je sve stavio svoj potpis na taj dokument.

Da je postojao "Memorandum" potvrdio je, pred Specijalnim sudom u Beogradu, na suđenju takozvanoj stečajnoj mafiji, biznismen Milan Beko. Ali, dokle su u toj istrazi stigli istražni organi ostala je za javnost sve do sada nepoznanica.

U privatizaciji se događalo i da se manji akcijski paketi preduzeća prodaju na berzi, ali povezanim licima, pa su kasnije svi ti paketi bili u rukama jednog te istog vlasnika.

Veći deo firmi koje su uspešno poslovale u Srbiji bile su privatizovane po prethodnom Zakonu o svojinskoj transformaciji, ali se nisu nalazile na berzi.

Takav je slučaj bio sa "Lukom Beograd" u kojoj su akcionari, kako su kasnije tvrdili, zbog pogrešno urađene procene vrednosti kapitala "Luke" prodali svoje akcije po devet evra, umesto za 22,18 evra po jednoj deonici.

Oni su navodili da su oštećeni za ukupno 71,5 miliona evra, a država za oko 49,4 miliona dinara. Tužili su i kupca tih akcija - firmu "Worldfin".

Sud je, međutim, doneo presudu u korist tog preduzeća, gde se u obrazloženju navodi "da se vrednost akcija utvrđuje na tržištu odnosom ponude i tražnje, da su akcionari svojom slobodnom voljom prodali akcije, da je postojala samo jedna ponuda za preuzimanje, te da su akcionari mogli da je ili prihvate ili odbiju".

Danas, nerazjašnjenoj poziciji "Luke" i dalje "kumuju" i neraščisćeni imovinski odnosi između tog preduzeća i Grada Beograda, odnosno šta je čije od zemljišta na priobalju Dunava. Taj spor je još uvek u toku.

Fabrika lekova "Jugoremedija" , koja se isto nalazi na spisku spornih, proteklih desetak godina prošla je privatizaciju, poništavanje iste, prelazak u radničke akcionarske ruke, pokušaj nove prodaje, da bi danas, nakon hapšenja najužeg rukovodstva, opet bila na svom "tranzicionom početku" sa otvorenim pitanjem daljeg opstanka na tržištu.

Prva privatizacija ove fabrike dogodila se septembra 2002. kada je "Jugoremedija" prodata vlasniku makedonske kompanije "Jaka80", nedavno uhapšenom kontroverznom niškom biznismenu Jovici Stefanoviću Niniju, uz obavezu investiranja koju on nije ispunio.

Privatizacija "Jugoremedije" nakon niza radničkih protesta je poništena, radnici su se vratili i preuzeli upravljanje preduzećem do nedavno kada se dogodio i "drugi krug" hapšenja koji je obuhvatio te iste borce za pravdu, pa i tadašnjeg sindikalnog vođu - v.d. direktora "Jugoremedije" Zdravka Deurića.

Iako se "Sartid", odnosno prodaja smederevske železare, vodi na spisku spornih privatizacija, ona se ne može nazvati privatizacijom, jer je "Sartid" prodat iz stečaja.

Po mnogima do tog stečaja nije ni trebalo da dođe, a ako je već došlo trebalo je da se organizuje prodaja imovine iz stečaja i omogući konkurencija.

Umesto toga, "Sartid" je prodat neposrednom pogodbom za 23 miliona evra "U.S.Steel", a usput je "očišćen" od dugova koji su preneti na državu.

Američka kompanija "U.S.Steel" je na taj način dobila kompletnu novu i staru železaru, koja se nalazi na 300 hektara zemlje, tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu (investicija vredna 150 miliona dolara), smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektar, fabriku kreča u Kučevu, kao i niz drugih nekretnina.

I ta "sartidska priča" prošla je medijsko sito: od umešanosti trgovinskih sudova, do najviših organa vlasti, ali do sudskog epiloga nije nikada došlo.

Potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane Aleksandar Vučić najavio je, u izjavi beogradskim medijima, da će rezultati nove vlade u borbi protiv korupcije biti vidljivi u "najskorije vreme" i najavio preispitivanje spornih privatizacija.

Ekonomski eksperti smatraju da preporuke iz Brisela da Srbija treba da reši sporne privatizacije treba ozbiljno uzeti u obzir, jer će EU insistirati da se ti slučajevi reše, pre svega jer će to biti pravi dokaz da smo ozbiljno krenuli u borbu protiv korupcije u našoj zemlji.

Na spisku spornih privatizacija su, inače, još i "Azotara Pančevo", "Mobtel", ATP "Vojvodina", "Veterinarski zavod Beograd", "Šinvoz", "Zastava elektro", "Nacionalna štedionica", "Novosti"....