Ivana Španović, atletičarka - Jedan na jedan

(Foto: mozzart sport)

Ivani Španović, srpskoj atletičarki i bivšoj svetskoj juniorskoj šampionki u skoku udalj, pripala je čast da bude prva dama kojoj ste mogli da postavljate pitanja u MOZZART Sport rubrici "Jedan na jedan". Simpatična devojka iz Zrenjanina odavno nas je osvojila duhom i harizmom, kao i skromnošću koja često ne ide uz nekog ko se toliko puta dokazao na sportskom polju.

Da nisi u sportu gde bi bila? Gde sebe vidiš kad završiš karijeru?

- Želja mi je bila da završim pejzažnu arhitekturu, pošto mi je to bio smer u srednoj školi i logično htela sam da nastavim i sa studijama. Ali s obzirom na to da je to na državnom Šumarskom fakultetu i da je reč o redovnoj nastavi, trener mi nije dao da to upišem, pa sam otišla na poslovnu ekonomiju. Očekujem da uskoro upišem treću godinu, odnosno dam uslov. U svakom slučaju, da nisam u atletici bila bih u nekom drugom sportu. Trenirala sam rukomet, odbojku i plivanje, sve u nekom periodu usput s atletikom. Volela bih da u sportskoj karijeri prvo ispunim lična očekivanja u smislu rezultata, a kada karijera bude gotova da odem negde u inostranstvo i da se ostvarim kao trener ili nešto drugo. Dok god budem aktivna u atletici kao takmičarka nema govora o tome da idem bilo gde, ali kada se to završi, hoću da odem malo do inostranstva i da uživam. Proputovala sam mnogo i videla da ima zaista predivnih mesta kojima valja posvetiti malo više vremena nego što je to kod mene trenutno moguće.

Možeš li da nam kažeš nešto više o rezultatu sa EP u Helsinkiju?

- To je trebalo da bude dobra provera za Olimpijske igre, provera moje trenutne forme. Ali deset meseci pauze je ostavilo traga, nisam još dovoljno spremna, dosta toga sam propustila i u trenigu, na takmičenju nisu još usklađeni svi skokovi, tako da je bilo propusta koji nisu smeli da se dogode. Ali bolje sada nego kasnije.

Emir Bekrić i Asmir Kolašinac su osvojili medalje na EP, sigurno da ti je drago zbog tih momaka?

- Naravno. Presrećna sam. Njihova velika olakšica je to što se od obojice nije očekivao rezultat. I to je ono najblje. Čim si rasterećen i čim napadaš kao neko ko nije kandidat za medalju, onda to psihički dosta pomaže i oslobađa. Omogućava da što lakše juriš rezultat koji praviš zbog sebe, a ne zbog nekog ko očekuje da nešto možeš da uradiš. U svakom slučaju, mnogo mi je drago. Te medalje su potvrda njihovog rada. Rezultati Bekrića i Kolašinca su dokaz da je naša atletika na pravom putu, da se ulaže u sjajne sportiste i da je to naša budućnost. Mi smo zaista vrlo složni. Družimo se profesionalno i privatno. Nema nas mnogo, moramo da se držimo zajedno, nema drugačijeg funkcionisanja. Atletika je individualni sport i zahteva punu pažnju trenera i nama bitnih ljudi. Normalno je da pružamo podršku jedni drugima.

(Foto: mozzart sport)

Da li bi se ikad slikala za neki muški časopis? Unapred zahvalan.

- Imala sam ponude da se slikam, ali mislim da to nije nešto što bi mi i najmanje značilo. Ne privlači me i nemam potrebu za takvom vrstom eksponiranja. Nije nešto što želim i neću to uraditi.

Da li ti smeta pesak?

- Ne smeta mi, a-ha-ha... Neprijatno je samo kada pada kiša, kada je mokar i kada se natope stvari. Ne mogu da se obučem. Jedino mi tada smeta, kada počnem da se smrzavam. To me remeti, ali u suštini svejedno mi je.

Gde si odrasla i da li si se kao klinka zanimala za atletiku? Ili si više igrala "školice" i "lastiša"?

- Sve uporedo, a-ha-ha... Počela sam s atletikom kada sam imala sedam godina i krenula u prvi razred. Koliko god da sam ostvarivala dobre rezultate išla sam i na druge sportove. Nekako mi je atletika privukla najviše pažnje, možda i zbog majke koja se bavila tim sportom. Imala sam obavezu prema sebi da poništim sve njene državne rekorde i njene lične rezultate. Samo zbog toga sam i ostala u atletici. Iako sam to prevazišla, nekada je bio jedan od glavnih razloga.

Samo napred Ivana, navijaćemo za tebe, ali imam jedno pitanje i voleo bih da mi iskreno odgovoriš. Imam utisak da te Savez i mnogi drugi marketinški previše koriste zbog izgleda i ranijih uspeha. Mislim da to može da bude kontraproduktivno za dalju karijeru. Šta misliš o tome?

- Svi komentarišu da li me često ima u medijima. Jednostavno, ja ostvarujem takve rezultate i čine me marketinški zanimljivom. Imam i neku vrstu obaveze prema sponzorima u periodu kada mi to obaveze dozvoljavaju. To što se pojavim na bilbordu, na časopisu ili televiziji ne znači da sam istog momenta to i uradila. Ne razmišlja se u tom pravcu, već su stalno komentari "evo je ova, ide da se slika, da se snima, to joj je bitnije od treninga, ovog, onog..." Ja to ne radim zato što imam potrebu da budem prisutna i da se pribojavam da me neko ne zaboravi. To su glupi razlozi. U nekim periodima uradim set fotografija za Najki, za Red Bul, za Olimpijski komitet Srbije, za ono što se od mene očekuje i što je moja dužnost da uradim. Ko će to kada koristiti, to već nije na meni. Ali slikanje sigurno da nije razlog zbog čega ne pravim rezultate i to je apsolutna budalaština.

Da li možemo da očekujemo medalju sa Olimpijskih igara?

- Što se Olimpijskih igara tiče, ja sam u Pekingu bila pošto sam ostvarila normu dve nedelje uoči starta Igara, tako što sam postala svetski prvak u juniorima. Otišla sam tamo čisto da vidim, bila sam trideseta i niko od mene nije tada ni očekivao neki rezultat. Sada je drugačije... Četiri godine sam starija, među prvih 20 u svetu. Očekuje se od mene i finale i skok od sedam metara i da osvojim medalju. Ali nerealno je o tome govoriti. Na manje od mesec dana do Olimpijskih igara još nisam skočila tih čuvenih sedam metara, još se oporavljam od povrede i nije realno da obećavam medalju. A držim se stare dobre da obećam manje nego što mogu da ispunim. Tako da šta god da ostvarim na Igrama biće dobro. Nadam se ulasku u finale, a posle jedan novi lični rekord i biće dosta.

Koga vidiš kao najveće rivale za medalje na Olimpijskim igrama?

- Generalno skok udalj je poslednjih pet-šest godina bio malo u škripcu. Ali ove godine već ima pet devojaka preko sedam metara, što pokazuje da te mlađe generacije brže sazrevaju nego što je to bilo ranije. Nas možda desetak ima potencijala da skače više od sedam metara, pitanje je samo trenutne snalažljivosti, forme i sreće ko će uzeti tu medalju. Beloruskinja Mirončikova, tu su i dve Amerikanke koje su osvajale zlata na svetskim prvenstvima, ima dosta kvalitetnih takmičarki.

(Foto: mozzart sport)

Hoceš li moći da poneseš sav prtljag sa sobom ili će ti pomoći neko od muških atletičara? Generalno, da li se nosi mnogo prtljaga na Olimpijskih igara? Planiraš li za svako veče novu garderobu? Kada se ide na Olimpijske igre i šta vas tamo očekuje u smislu vremena, slobodnih sati i slično?

- A-ha-ha... Zanimljivo pitanje... Svi odlazimo tamo nekoliko dana pre otvaranja, suština je da se širi taj duh olimpizma. Da se družimo, da razmenjujemo iskustva, da uživamo u momentu da smo tamo i da nam se na neki način da na važnosti jer smo vrhunski u tome što radimo. Otvaranje Olimpijskih igra je nešto nesvakidašnje i neverovatno. U Pekingu je izgledalo savršeno. Mi smo tamo u jednom gradiću i reprezentacije su odvojene samo po zgradama koje su određene po broju sportista. Konstatno smo zajedno, van soba, na borilištima u parku u gradu, na klupi... Druženje je sjajno i super je atmosfera. Možemo da izlazimo, imamo određene akreditacije. Šoping, šetnja, šta god nam padne na pamet. Domaćin obezbedi sve što je potrebno van Olimpijskog sela. Maksimalno smo zaštićeni i nema razloga za brigu.

Opiši ljudske kvalitete vrhunskih atletičara. Da li si upoznala Juseina Bolta?

- Jesam. Razgovarala sam i sa njim i s Asafom Pauelom, kao i s mnogim drugim vrhunskim atletičarima. Da li su naši ili stranci nije ni važno. Uvek govorim i mislim da vrhunski sportista ne može da bude vrhunski ukoliko nije vrhunski čovek. Meni je ljudskost daleko važnija nego sportski rezultat. Neko ih ostvaruje na osnovu talenta, neko zbog upornosti i predanosti. Razni su načini da se dođe do uspeha. Sa svim vrhunskim sportistima sam imala teme koje su meni mogle da daju određene smernice da nadogradim razmišljanja o određenim stvarima.

Šta misliš o dopingu u sportu?

- Nikada nisam bila pristalica toga, niti sam o tome razmišljala, niti ću. Svoje telo maksimalno svakodnevno iscrpljujem i teram na nove podvige i uspehe. Mislim da je to što mogu da uradim dovoljno i ne bih se zadovoljila da nešto uzmem i da skočim. Smetalo bi mi to saznanje da moje telo nešto nije moglo da uradi i da je moralo drugačije. Ne bih mogla da živim s tim. Drago mi je što se antidoping kontrola toliko uključila i u vrhunski sport i u rad sa sportistima koji nisu ostvarili toliko dobre rezultate. Moramo da budemo kontrolisani i to je jedini način da se doping spreči. Ja na gotovo svakom takmičenju odlazim na doping kontrolu. Dolaze mi na trening, na kuću i ne postavlja se pitanje o tome kada će se izvršiti testovi. Postoje određeni obrasci koji se popunjavaju na svaka tri meseca. Naša i svetska antidoping kontrola, naročito u olimpijskoj godini, traži podatke o tome gde spavamo, treniramo, kada treniramo i u kom terminu. Ako smo na takmičenju dostavljamo podatke gde spavamo, kako bi mogli bilo kada da dođu i da nas testiraju. Imaju apsolutni uvid u to gde smo i šta radimo. Ništa se ne prepušta improvizaciji.

Da li je frka kada se zaletiš i dođeš do linije prestupa? Koliko sekundi posle razmišljaš da li si napravila prestup ili ne?

- U tih sedam-osam sekundi, koliko meni traje zalet i ceo skok, mislim o hiljadu elemenata. Poslednja faza je daska. Ja sam već utrenirana da ne razmišljam o tome i u svakom trenutku znam gde sam. Trening, trening, trening i već postaje rutina i ne predstavlja problem. Ali za to su bile potrebne godine. Kod bivšeg trenera sam bila 12 godina, a naučila sam da skačem udalj pre četiri godine. Znači osam godina pre toga ja sam se igrala, učila, kupila informacije, gledala i razmišljala.

Novi Sad ili Zrenjanin? I zašto?

- U Zrenjaninu sam odrasla, volim taj grad. Nije preterano veliki, svi se znamo. Svi smo kao jedna velika porodica. Uvek sam imala punu podšku i pažnju od sugrađana. Ali jednostavno u Zrenjaninu nije bilo više mesta za moj napredak. Nedostajali su uslovi za trening. Nema osnovne atletske staze i bila sam primorana da većinu vremena provodim van zemlje da bih se spremala. Maštala sam da živim u Novom Sadu i, eto, pre dve godine ispunila mi se ta želja. Kada sam završila juniorsku karijeru i srednju školu, upisala sam fakultet i prešla kod novog trenera. Počela sam tada da radim u grupi, do tada sam imala individualne treninge, toga sam se bila i malo zasitila. Tako da je Novi Sad doneo meni dosta toga dobrog i ne bih išla dalje od ovog grada.

Je l’ znaš da spremaš prebranac?

- Znam da kuvam, ali prebranac još nisam spremala. Tata je za to ekspert. Voli da se bakće u kuhinji, brat mi je profesionalni kuvar. Tako da kad sam s njima, za mene u kuhinji nema mesta. Nešto se ni ne otimam da to pravim.

izvor :