U Srbiji značajan deo staklenog otpada završava na deponijama

U Evropskoj uniji godišnje se proizvode 37,5 miliona tona različitih vrsta stakla, najviše ravnog i ambalažnog, u vrednosti od 75 milijardi evra, a veći deo staklenog otpada se reciklira, dok u Srbiji završava na deponijama, piše časopis Biznis i finansije. Svoj asortiman EU dopunjuje uvozom još 18 miliona tona staklenog materijala i šupljeg stakla za koje izdvaja oko 30 mlrd EUR, a 40% tog kontingenta preuzimaju Nemačka, Francuska i Italija. Od te količine, 37 kilograma po osobi ili oko 16 miliona tona godišnje pretežno ambalažnog stakla, tegli, boca, posuda - završi kao otpad. Veći deo te količine se reciklira, ali u kom procentu zavisi od zemlje.

U Srbiji nema preciznih podataka o tržištu stakla. Procenjuje sa da je uz proizvodnju šupljeg stakla u Paraćinu u tu granu uključeno još tridesetak firmi koje izrađuju fasadno i građevinsko staklo, staklenu vunu i slično. Tome treba dodati još 140.000 tona uvezenih najviše iz Hrvatske, Kine, Austrije i Bugarske, a trećinu te količine vredne preko 300 mil EUR, čini ambalažno staklo. Procena je i da se u Srbiji godišnje proizvede oko 51 kilogram staklenog otpada po glavi stanovnika ili ukupno preko 280 miliona tona, dok se reciklira oko 40%.

- U Srbiji se značajan deo otpadnog stakla, ambalažnog i ravnog, ne sortira niti reciklira, već završava na deponijama. Ukoliko se i prikuplja, u gradovima koji imaju uspostavljen sekundarni sistem, iz namenskih kontejnera pretvara se u krš i transportuje za Bugarsku, gde se dalje separatiše u različite granulacije i prodaje industrijama stakla - rekla je za Biznis i finansije Hristina Mikić, direktorka inicijative Kreativno staklo Srbije i osnivačica Instituta za kreativno preduzetništvo.

Objasnila je da se reciklažna industrija stakla zasniva na ekonomiji obima, pa sistem prikupljanja zavisi od vrste i količine dostupnog otpadnog stakla. Kod običnog stakla to ima smisla, ali se komercijalni interes za otvaranje posebnih linija prerade smanjuje ako je reč o borosilikatnom, optičkom ili drugim specijalnim vrstama stakla.

- Nekoliko je faktora koji se uzimaju u obzir prilikom reciklaže stakla. Osim ekonomske isplativosti koja je zasnovana na količini otpada, važna je procena životnog ciklusa reciklaže, potrošnja energije i kvalitet izlaznog materijala. Da li će sistem biti uspostavljen ili ne, zavisi od toga kako se mogu rešiti i tehnički problemi poput sortiranja ili kvaliteta dobijenog reciklata, a uzimaju se u obzir i logističke prepreke kod prikupljanja, transporta, sertifikacije porekla i slično - rekla je Mikić.

Ali, ono što ne može industrija usled slabosti tradicionalnih poslovnih modela reciklaže, sve više preuzimaju kreativna ekonomija i umetnost. Oni postaju alternativni sistemi prerade, ukazala je Mikić i navela primer da se kroz program inicijative Kreativno staklo Srbije organizuju radionice na kojima odbačeni predmeti dobijaju novi život i funkciju, pa se staklene tegle mogu koristiti kao skladišta za namirnice, dekorativne kutije, vaze ili uz određenu tehniku kao saksije.

Kreativna ekonomija po pravilu prerađuje male serije. Pritom, može da modifikuje poznate tehnike i testira različite tradicionalne metode obrade. Ogledi sa staklenim otpadom, posebno specijalnih vrsta poput borosilikatnog, optičkog i kaljenog, često dovode do rešenja koja mogu biti komercijalna. Onda se za njih zainteresuju i multinacionalne kompanije.

- Umetnici staklo za svoja dela sakupljaju na različite načine. Najčešće upotrebljavaju iskorišćene vinske boce, stare prozore, odbačene predmete, ali i vintidž staklo koje pronalaze na buvljacima, u antikvarnicama ili među predmetima koji su se ranije upotrebljavali u domaćinstvima i industriji. U toj oblasti izgradila su se i poznata imena - rekla je Mikić.